Deimos no Hanayome: Ran no Kumikyoku (Bride of Deimos: The Orchid Suite) adaptacija je samo jednog segmenta mange autorke Yuuho Ashibe, tako da se, slično kultnom Berserk-u, može smatrati nekom vrstom (vanserijske) reklame za koju, kada nastupi kraj, poželite da je trajala makar tri puta duže.
Anime se usredsređuje na istragu simpatične i radoznale protagonistkinje Minako, koju bivši bog Deimos želi za nevestu dok njegova sestra Venus, sa kojom je u incestoidnom odnosu, truli u podzemnom svetu, okovana trnjem. Pošto nije dovoljno moćan da tek tako odvede svoju izabranicu i njeno telo iskoristi zarad rasplamsavanja zabranjene ljubavi, niti je ona toliko glupa da se odrekne sopstvenog (zemaljskog) života, šarmantni i enigmatični demon postaje njen verni pratilac (zapravo, progonitelj) i dobronamerni (!) savetodavac. Kada Minakoin prijatelj Hisamatsu misteriozno nestane, ona odlazi (uprkos Deimosovom upozorenju) na poslednje mesto koje je mladić posetio, imanje imućne porodice Ohba, čuvene po uzgajanju jedinstvenih plavih orhideja, ne znajući za mračnu prošlost koja je tamo zakopana...
Zahvaljujući solidnom i koherentnom scenariju Ashibeine saradnice Etsuko Ikede, Rintarō se vešto prilagođava tesnom (polučasovnom) okviru i uspeva da isporuči suptilnu priču, u kojoj su tragična melodrama, mračna (hororična) fantazija i intrigantni triler gusto isprepleteni, doprinoseći stvaranju sanjive, gotske atmosfere. Svaki od malobrojnih i vrlo dobro okarakterisanih likova ima pažljivo odabrano mesto u narativu, iako se neki od njih pojavljuju na tren. Uprkos prisustvu zlokobnih natprirodnih sila, u prvi plan izbijaju poremećenost ljudske psihe i monstruoznost ljudske prirode, u pratnji (razumljive) ogorčenosti i ljubomore, kroz koje se tek povremeno probije poneki tračak plemenitosti, ranjivosti i (otrovne) lepote. Elegantan crtež, koji donekle podražava melanholijom obojen stil Yoshitake Amana, i fina, neretko lepršava animacija, sa atraktivnim motion-comic momentima u retrospektivnim scenama, najjači su atributi ovog ostvarenja. Od upečatljive likovnosti nešto slabiji je pomalo nezgrapan spoj synth-popa i ambijentalne muzike. Međutim, i pored sitnijih nedostataka i upotrebe imena iz starogrčke i rimske mitologije u izmenjenom kontekstu (mythsploitation?), Rintarova OVA će najverovatnije prijati ljubiteljima "stare škole".
Zahvaljujući solidnom i koherentnom scenariju Ashibeine saradnice Etsuko Ikede, Rintarō se vešto prilagođava tesnom (polučasovnom) okviru i uspeva da isporuči suptilnu priču, u kojoj su tragična melodrama, mračna (hororična) fantazija i intrigantni triler gusto isprepleteni, doprinoseći stvaranju sanjive, gotske atmosfere. Svaki od malobrojnih i vrlo dobro okarakterisanih likova ima pažljivo odabrano mesto u narativu, iako se neki od njih pojavljuju na tren. Uprkos prisustvu zlokobnih natprirodnih sila, u prvi plan izbijaju poremećenost ljudske psihe i monstruoznost ljudske prirode, u pratnji (razumljive) ogorčenosti i ljubomore, kroz koje se tek povremeno probije poneki tračak plemenitosti, ranjivosti i (otrovne) lepote. Elegantan crtež, koji donekle podražava melanholijom obojen stil Yoshitake Amana, i fina, neretko lepršava animacija, sa atraktivnim motion-comic momentima u retrospektivnim scenama, najjači su atributi ovog ostvarenja. Od upečatljive likovnosti nešto slabiji je pomalo nezgrapan spoj synth-popa i ambijentalne muzike. Međutim, i pored sitnijih nedostataka i upotrebe imena iz starogrčke i rimske mitologije u izmenjenom kontekstu (mythsploitation?), Rintarova OVA će najverovatnije prijati ljubiteljima "stare škole".
No comments:
Post a Comment