27 Oct 2011

Jasminum (Jan Jakub Kolski, 2006)

Pored vizuelno raskošne i bolno depresivne (anti)ratne drame Wenecja (2010), zasnovane na kratkim pričama Włodzimierza Odojewskog, na "Danima poljskog filma", održanim od 20. do 26. oktobra u Nišu, prikazano je još jedno ostvarenje Jana Jakuba Kolskog, koga smatraju osnivačem "magijskog realizma" u kinematografiji njegove zemlje. U pitanju je višestruko nagrađivani film Jasminum, koji je bio uparen sa velelelpnom kratkometražnom animacijom Świteź (2011) Kamila Polaka.


Zanimljiva, blago uvrnuta radnja smeštena je u samostan nadomak (izmišljene) varošice Jasminovo. Osim starešine, filmofila Kleofasa (Adam Ferency), zaljubljenika u Fellinijev Amarcord, i dobroćudnog kuvara Zdravka (Janusz Gajos), koji vodi računa o čitavom imanju, tamo žive i trojica ćutljivih i ćudljivih monaha koji izlaze samo noću i mirišu na voće - rmpalija mekog srca Trešnja (Dariusz Juzyszyn), odgajivač mirišljavih pačića Divlja Trešnja (Krzysztof Pieczyński) i pomalo detinjasti akrobata Šljiva (Grzegorz Damięcki). Dolazak konzervatorke Nataše (Grażyna Błęcka-Kolska), koja se amaterski bavi spravljanjem parfema, i njene petogodišnje kćeri Eugenije (preslatka Wiktoria Gąsiewska), neiskusne, ali objektivne naratorke, narušiće njihovu mirnu svakodnevnicu, pokrenuti niz čuda i dovesti do otkrivanja tajni sa mirisom jasmina, zakopanih u prošlosti...


Istražujući finese u odnosu racionalnog (nauke/hemije) prema mističnom (religiji/molitvi), odnosno paralele između humanosti, brižljivosti, posvećenosti i svetosti, Kolski ispreda lepršavu, poetičnu i aromatičnu bajku za odrasle, u kojoj se ukrštaju platonska, strastvena i dve nesrećne ljubavi, i pritom uspeva da izbegne banalnost većine romantičnih komedija, daleko prevazilazeći dotičnu kategoriju. Putem briljantno osmišljenih i bravurozno odglumljenih, a nadasve simpatičnih likova (pogotovu Zdravka i Eugenije), on na gledaoca uspešno prenosi željene emocije, golicajući mu maštu i saopštavajući nekolicinu jednostavnih, ali uzvišenih poruka. Klupko začudnog narativa, začinjenog pažljivo odmerenom dozom intrigantne misterije i deadpan humora, odmotava se polaganim ritmom, neprestano otkrivajući nove detalje i stvarajući opuštajuću atmosferu, poput one u podjednako ljupkom Grający z talerza (1995). Ona savršeno odgovara datom (produhovljenom) okruženju, a u velikoj meri joj doprinose svečana tišina, isprekidana milozvučnim klavirskim kompozicijama, prijatno osvetljenje i nenametljivo lepa fotografija koji zrače toplinom i kojima dominira žuta boja (uključujući i odoru bratije), prefinjeni i svrsishodni specijalni efekti, kao i atraktivne lokacije na kojima se snimalo - silezijski gradić Gloguvek i renesansni zamak vojvode Bolka I u Nemodlinu, kome je dodeljena uloga manastira.

Ukoliko je namera reditelja bila da stvori kontemplativno delo prepoznatljivog stila u kojem će publika uživati i sasvim mu se prepustiti (na dva sata koji deluju kao jedan), onda je njegov cilj nesumnjivo postignut.

2 comments:

  1. Odličan, sjajan presek. Hvala Bogu, nađu se ljudi koji umeju da pročitaju, da prepoznaju.

    ReplyDelete