Trinaestominutni osvrt na vreme zatvaranja oronule kafanice u nekom mađarskom seocetu usnimljen je u samo jednom kadru (osim ako nije bilo rezova u trenucima kada bi se snimatelj našao iza stubova). Dok kamera polagano klizi po skučenoj unutrašnjosti krčme, praveći pun krug koji započinje i završava se na ulazu, gledalac gotovo može da oseti miris očaja i utučenosti koji kaplju sa voštanih lica prisutnih, dok skoro nepomično sede pod neprijatnim zelenkastim osvetljenjem. Prigušeni lavež pasa, škljocanje istrošenog upaljača, zveckanje flaša u gajbi i čaša dok ih konobar prikuplja sa stola i ostali zvuci koji se mogu čuti u takvom ambijentu jedina su muzika. Pogrešan potez nesmotrenog krčmara izaziva bes gostiju, a posle kratkog izliva besa, opet je sve mirno... Režijski besprekoran i pod snažnim uticajem Béle Tarra, Zárás je prefinjena ljudska drama, oslobođena dijaloga (iz prostog razloga što bi bili suvišni) i slastan zalogaj za oko, zahvaljujući majstorski oslikanom depresivnom mikro-svetu.
No comments:
Post a Comment