5 Jul 2010

Sunce na sahrani

    Bilo je to sedmog dana, u zanemelu nedelju, kad su nam se obratili rečima koje nismo mogli da razumemo, ne zato što su govorili tuđim jezikom i ne zato što su govorili nerazgovetno, već zato što su govorili u vetar, a vetar je nosio svaki njihov glas. Pljuckali su sa strane, misleći da je zemlja suva i da im ona upija glasove, a svaka se pljuvačka množila i hladila tako brzo, da je oko njihovih stopala uvek bilo ljudskoga leda. Pokušali su da pišaju uz nogu, ne bi li se ugrejali, ali im nije pošlo za rukom, pa su crveneli od stida i zato su nas podsetili na prošlogodišnju jesen koja je cela bila mučna i krvava. Po završetku govora okrenuli su nam leđa, a mi smo se smejali njihovoj nespretno organizovanoj predstavi i odlučili da se vratimo svojim kućama, zato što Tamo jednostavno nismo pripadali.
    U povratku se svako opredelio za jedan Put, s tim što nijedan od Puteva nije vodio Nikud. Dogovorili smo se da ćemo, kada budemo stigli do Stranputice, širom otvoriti oči i gledati tako daleko da nam se na horizontu, koji je podsećao na tek ojađenu kurvu, sretnu pogledi i uhvate se u Kolo. Na jednom kraju igraće Bes, a na drugom Đavo, i noge će ih toliko boleti da će nas moliti da prestanemo da gledamo, a moliće nas na kolenima, otrcanim od savršeno uglačanih oblutaka. Nakon šest godina, šest meseci i šest dana, Đavo će se setiti da on zapravo i ne zna da moli, ali će već biti kasno, pošto su se u Paklu odavno promenili običaji, jer je grešnicima bilo dosadno. U tom trenutku će sveži (sveti?) ožiljak na našim grudima početi da diše i dobićemo još jedno, večno srce koje smo imali na pragu Istrebljenja, ali ga niko nije bio svestan. Kada ga opet budu ugušili, vratiće nam se sećanja na jutro koje je počelo kao noć i tako se završilo, obešeno o zarđali klin u Sobi Iznad Mudrosti. Na pogrešno protumačenoj samrti, šaputaće nam na levo uvo, jer će desno biti gluvo za njegova šaputanja:
    “Vi ste samo opalo lišće i gazi vas teška cipela. Teška cipela je jesen, a zimu nećete ni dočekati. Zašto onda ne pružate otpor, već ležite poput izgladnelih kurjaka i čekate da vam plen sam uskoči u usta? Onaj koji vam je rekao da ćete u mraku da vidite Spas, skočio je sa litice i sada mu skupljaju meso i kosti. Mislio je da ima krila, a stalno je ponavljao kako mu krila nikad neće izrasti. Tek na nekoliko metara od stenovite podloge, koja mu je prva obljubila lobanju, shvatio je da je živeo na pogrešnoj strani pogrešne iluzije… Nekoliko dana pre samoubistva video je devojčicu na ulici, dok je bosa i u prljavoj odeći prodavala cveće:
    “Cveće za mrtve! Sveži buketi za mrtve!” – uzvikivala je, nadajući se da će joj neko udeliti milostinju i da će moći da kupi makar komad hleba, jer je već neko vreme pila samo vodu iz gradske fontane, trudeći se da zavara glad. Međutim, i on je, nalik ostalim prolaznicima, samo pogledao to krhko stvorenje, okrenuo se na drugu stranu i trudio se da ne zaplače, zato što bi to bilo neprimereno prosečnom drkadžiji. U svojoj polutoploj sobi video je krupnog, braonkastog pauka, ali se nije usudio da ga zgnječi, zato što bi ga možda nazvali kukavicom. Razmišljajući o tome šta će da spremi sebi za večeru, posmatrao je igru senki na susednom zidu, trudeći se da zaboravi dve mršave nožice na kojima se lelujao ostatak tela izgladnelog siročeta. Učinilo mu se da će se jedna od tih senki odvojiti od zida i zgrabiti ga za vrat, a neće biti nikoga da ga odbrani od ruku čiji je stisak snažniji od stiska njegovog silovatelja… Otrčao je do ogledala, ali je tamo zatekao neko drugo lice.”
    “Čije lice?” – upitaćemo naša nova srca.
    “Tvoje… Svačije. Danas svi imaju ista lica, i na njima iste oči i obrve, iste noseve i usta i iste rumene obraze. A nekad je bilo drugačije. Nekad je bilo bledo, kao onomad na sahrani.”
    “Kojoj sahrani?”
    “Kiša je lila kao iz kabla. Mrtva Deca igrala su se u blatu, a njihovi roditelji čupali su kosu. Nebo je bilo crno, iako je noć odavno pojela otrovnu jabuku. Krave su mukale glasno, psi su lajali bez prestanka, a mačke su zevale pod prozorom Njihovih Odaja. Nad pokojnikovom glavom visila je osušena grana uspavanog hrasta. U obližnjoj močvari bilo je sasvim tiho, sve dok se jednoj zmiji nije oteo gotovo nečujni pisak. Ptice su kljucale plesnivo seme, ne znajući da će ih već sutra neko optužiti za izdaju. Uprkos svemu, bilo je toplo, jer tog dana je i Sunce bilo na sahrani…”
    “Zašto?”
    “Da izusti poslednju laž i umre od sreće.”

No comments:

Post a Comment