30 Apr 2013

Tobenai chinmoku (Kazuo Kuroki, 1966)

 
Da su japanski filmotvorci oduvek bili ispred svog vremena pokazuje i Tobenai chinmoku (Tišina nema krila), alegorično ostvarenje koje Kazuo Kuroki snima nakon napuštanja produkcije Iwanami. Brižljivo prateći metamorfozu Velikog mormona (Papilio memnon) na putu od Nagasakija do Hokaida i posećujući gradove značajne za istoriju Japana, reditelj istražuje posleratne traume i krizu identiteta sopstvenog naroda, paralelno sa problemima u kinematografiji, društvenim preporodom i političkim mahinacijama u pozadini istog.

Film počinje i završava se hvatanjem spomenutog leptira, kojeg u (nedostižnom?) ljudskom obliku, kao što je nagovešteno na izvanrednom posteru, simbolično predstavlja preslatka Mariko Kaga u višestrukoj ulozi. Po prvi put pojavljuje se poput anđela u beloj haljini, obavijena maglom, a u epilogu nosi crninu, otelovljujući smrt i/ili oplakujući sebe i stradale u bombardovanjima tokom četrdesetih. Na demonstracijama u Hirošimi probija se kroz masu ljudi, dok ljubavnik pokušava da je sustigne, aludirajući na dečakovu poteru za insektom iz prologa. U Kjotu posećuje zoološki vrt i groblje u društvu bivšeg oficira, a potom izvodi muzičku numeru ispred hrama, da bi se kao model osmehivala sa bilborda u Osaki. Njeno prisustvo ključno je u svakom od segmenata "izlomljene" priče, koja se usredsređuje na nekoliko različitih ljudi, psihički nestabilnih učesnika u sastavljanju kompleksne slagalice zvane život. Kako narativ odmiče, začudnost atmosfere dobija na snazi, a poetična drama sa elementima roud-muvija i dokumentarca preobražava se u apsurdistički intoniran špijunski triler.

Pored preciznog Kurokija i briljantne Kage, za uspeh ovog neobičnog eksperimenta najviše su zaslužni kompozitor Teizō Matsumura i direktor fotografije Tatsuo Suzuki, u prošlosti stalni saradnik avangardista kao što su Shūji Terayama i Toshio Matsumoto. Velelepne crno-bele kompozicije, neretko oslikane iz perspektive gusenice, i kakofonični zvučni pejzaži, kojima dominira eterična i elegična tema, međusobno se dopunjuju, stvarajući visokostilizovanu (kvazi)fantazmagoriju, u kojoj jedina stvarnost počiva na logici košmarnih snova...

26 Apr 2013

JoJo no Kimyō na Bōken (Kenichi Suzuki & Naokatsu Tsuda, 2012-2013)


Televizijski serijal JoJo no Kimyō na Bōken (DžoDžove bizarne avanture) nastao je u čast dvadeset pet godina postojanja istoimene popularne mange Hirohika Arakaija. U prvih devet epizoda obrađuje poglavlje Fantomu Buraddo (Fantomska krv), a preostalih sedamnaest zasnovano je na "arc"-u Sentō Chōryū (Sklonost ka borbi). Nalik direktnom nastavku, OVA-ma objavljivanim u periodu 2000-2002, odnosno 1993-1994, ne pretenduje na ozbiljnost, već na pružanje nezaboravne zabave i izvrsnog audio-vizuelnog ugođaja.

Jednostavna priča o rivalstvu, koja se odvija frenetičnim ritmom i prerasta u uzbudljivu sagu o spasavanju sveta od drevnih bića, prati nedaće staloženog i dobrodušnog Jonathana i, decenijama kasnije, njegovog unuka, brbljivog i temperamentnog Josepha Joestara. U sudbine ove dvojice JoJoa upletena je drevna kamena maska, koja ljude pretvara u vampire, kao i mistična borilačka veština, koja počiva na kontroli talasa životne energije. Bizarna avantura epskih razmera (sa velikim i zadebljanim B) odvija se u Engleskoj krajem XIX veka i u još nekoliko zemalja pred sam početak Drugog svetskog rata, uključujući brojne učesnike kojima je ekscentričnost zajednički imenitelj.


Da biste u potpunosti uživali u suludom, ali funkcionalnom spoju eksplozivne akcije, uvrnute fantazije, pompezne melodrame, samoironične komedije i sočnog nadri-horora, potrebno je da duboko udahnete, zaboravite na zakonitosti fizike (i ljudske tolerancije na bol), prigrlite iskrivljenu logiku i pomirite se sa neprestanim preterivanjima. U tome će vam donekle pomoći sigurna režija Suzukija i Tsude koji se, uprkos nedostatku iskustva, odlično snalaze sa razuzdanošću izvornog materijala. Drski i spremni za sprovođenje smelih eksperimenata, od gledaoca zahtevaju ekstremnu suspenziju neverice.

Vragolasti scenaristi, skloni priređivanju iznenađenja kada to najmanje očekujete, poigravaju se sa temama kao što su nezdrava ambicioznost, nadmudrivanje protivnika, suočavanje sa teškim izazovima i večita težnja ka besmrtnošću, preobražavajući gotovo sve nedostatke u prednosti poput veštih mađioničara. Dok vas bombarduju "sirastim" replikama i eksplicitnim opisima i objašnjenjima očiglednog, donose beskrajno zanimljive likove, koji se, glasni i gorostasni, uzdižu iznad stereotipne, neretko jednodimenzionalne karakterizacije i ostavljaju snažan utisak, čak i pri pojavljivanju na svega nekoliko minuta.

Ako ni zbog čega drugog, protagoniste i antagoniste ćete sigurno upamtiti po imenima pozajmljenim od zapadnjačkih pop i rok muzičara/bendova (Speedwagon, Santana, Wham, ACDC i Cars); nekoj (pre)naglašenoj osobini, kao što je razmetljivost nacističkog oficira Rudolfa von Stroheima, ili šašavim natprirodnim moćima, kakve su generisanje sečiva od mehurova sapunice ili rasprskavanje krvi zagrejane na 500°C iz podivljalih arterija. Upečatljivosti ovih galamdžija, bila ona prividna ili istinska, u ogromnoj meri doprinose prekaljeni seiyūi, koji najodgovornije pristupaju poverenim im zadacima, vičući koliko ih grlo nosi.


Sveprisutna "bučnost" animea nadograđena je i solidnim saundtrekom, na kome se mogu čuti neoklasične i dabstep kompozicije, kao i one sa tvrđim zvukom i pod uticajem orijentalnih melodija. Apsolutno svaka nota treperi u skladu sa hiperstilizovanom animacijom, od čije velelepnosti i dinamičnosti ne oduzima ni obilje statičnih kadrova, budući da se isti odlikuju maštovitim i nadahnutim krojem. Stiče se utisak da su animatorima i crtačima, čiji spisak ide u nedogled, bile odrešene ruke, što su oni iskoristili za unapređivanje Arakijeve umetničke vizije. Oslanjajući se na principe stare škole, jedinstven dizajn, po ugledu na modne časopise i američke grafičke novele, kombinuju sa kaleidoskopskim bojama, apstraktnim teksturama i oštrim senkama na tragu ekspresionizma. Zahvaljujući raskošnom koloritu, ekstravagantni kostimi dobijaju novu dimenziju, a njihovi nosioci uvek zauzimaju pravu pozu. Kreativnost ne izostaje ni u oslikavanju enterijera i eksterijera, tako da je oduzimanje daha zagarantovano.

Iako zahteva minimalan intelektualni napor, ne bi bilo pogrešno reći da JoJo no Kimyō na Bōken vraća slavu animeima i postavlja nove standarde za autore koji bi da se okušaju u akcionim ostvarenjima. Ukoliko ste raspoloženi za nešto poznato, a dovoljno drugačije od svega što se do sada videli, ne tražite dalje.

22 Apr 2013

Maska (Stephen & Timothy Quay, 2010)

"In the beginning there was darkness and cold flames
and reverberating roar which induced
torpidity, reverence and dread."
Nastala u produkciji poljskog animatorskog studija Se-ma-for, naučnofantastična bajka Maska adaptacija je istoimene (obimne i meditativne) priče Stanisława Lema. Skrojena poput hipnagogičke halucinacije koja predstavlja logični nastavak lucidnog košmara, bavi se samootkrivanjem i samootuđenjem, istražujujući granice "ljudskosti" jednog robota i mogućnost postojanja njegove, odnosno njene duše.

Glavna junakinja je samosvesna mašina, koju je osmislio kralj imaginarne feudalne i tehnološki napredne zemlje, da bi oduzela život pobunjenom plemiću Arrhodesu. Skrivena u telu prelepe vojvotkinje, žrtvi prilazi na dvorskom balu, ali se u tom trenutku dešava nešto što nije bilo predviđeno programom - bude se emocije. Nakon otkrivanja pravog "ja", mehaničkog bića nalik bogomoljci, u njoj počinje da se vodi borba između zaljubljene, ali zbunjene "neveste" i nemilosrdnog "kasapina", vezanog dužnošću prema tvorcu.

U preobražavanju Lemovog filozofičnog teksta u mračne tabloe obavijene aurom misterije, braća Quay se usredsređuju na transponovanje ključnih segmenata, kako bi tesan okvir od dvadesetak minuta iskoristili što racionalnije. Namera im je da gledaoca odvedu na nezaboravno vizuelno putešestvije, tako da narativ formiraju prevashodno od hipnotišućih slika, vodeći računa da ih ne opterete težinom plutajućih unutrašnjih monologa. Preuzimajući ulogu reditelja, scenarista, direktora fotografije, scenografa, animatora i montažera, još jednom demonstriraju majstorstvo u izradi bizarnih marioneta, kao i zavidnu veštinu u manipulisanju svetlošću i senkama. Međutim, značajan deo zasluga za uspeh njihove romantične horor-fantazije mora se pripisati i Magdaleni Cieleckoj, koja svojim setnim glasom "oživljava" protagonistkinju, i proslavljenom Krzysztofu Pendereckom, čija eterično sablasna kompozicija De Natura Sonoris I doprinosi stvaranju istovremeno jezive i onirične atmosfere...

19 Apr 2013

San jednog mačora

(odlomak)   

    ...Kad god mu otvorim vrata, pozdravi me širokim osmehom. Oblizuje se samo dok ga niko ne posmatra, a kandže oštri turpijom za nokte. Mogao bih da ga zamolim i da mi pomogne u traženju srebrnog escajga, jer mu je njuh kao u lovačkog psa. U maju prošle godine pronašao je tri bisera sa ogrlice koju je Majka slučajno pokidala. Častila ga je litrom mleka, šapnuvši mu da DeusExMachina stoji na gornjoj polici frižidera...

Preuzimanje kompletne priče: San jednog Mačora (pdf, 36 kb)

16 Apr 2013

Ukratko o kratkometražnim animacijama Istvána Orosza

István Orosz, mađarski slikar, grafičar i animator, jedan je od inicijatora obnove anamorfoze, jer mu ona pruža mogućnost da stvori sliku koja će imati dvojako značenje, u zavisnosti od toga iz kog ugla se posmatra. Inspirisan nemogućim objektima i geometrijskim proračunima, u radu se služi vizuelnim paradoksima i optičkim iluzijama, te ga često porede sa Escherom. Između ostalog, bavi se izradom postera i ilustrovanjem knjiga, i stalan je učesnik međunarodnih bijenala grafičkog dizajna i dobitnik brojnih nagrada. Sopstvena dela smatra "napadom na oko", pa koristi pseudonim OYTIΣ (u prevodu sa grčkog - niko), nalik Homerovom heroju Odiseju u borbi protiv kiklopa.
 
 (1) Csönd, 1977 / (2) A sótartó felé, 1978
(3) Holdasfilm, 1978 / (4) Álomfejtő
 
U svet animacije otisnuo se 1977. sa petominutnom Tišinom (Csönd), koja je bila zapažena na Zagrebačkom festivalu animiranog filma, a koja je nastala u čast stogodišnjice rođenja pesnika i novinara Endrea Adyja. Primenjujući kombinaciju jednostavnih tradicionalnih tehnika, stvara utisak da, kroz prizmu Gilliamovog humora, gledate oživljene plakate sa kraja XIX i početka XX veka. Igranu formu, rotoskopiju i kolaž objedinjuje u adaptaciji pripovetke Istvána Örkényja, Prema slaniku (A sótartó felé, 1978), paraboli o otuđenju, dezorijentisanosti i isključivanju iz društva. Ova duhovita i nadrealistička minijatura usredsređuje se na sredovečnog muškarca koji se, posežući za slanikom, smanjuje sve dok se trpezarijski sto, za kojim je okupljena velika porodica, ne pretvori u nepreglednu pustinju.

(1,2) Garabonciák, 1985
(3,4) Aranymadár, 1987

Sa koleginiciom Dórom Keresztes, Orosz je kao koreditelj sarađivao u četiri navrata. Bizarni i fantazmagorični Mesečev film (Holdasfilm, 1978) i Čarobnjaci (Garabonciák, 1985) počivaju na folklornim predanjima Mađara i prkose svakom pokušaju da budu dešifrovani. Prelepa alegorična bajka Zlatna ptica (Aranymadár, 1987), prikladna i za mlađu publiku, hipnotiše raskošnim koloritom i crtežom na tragu renesansnih ilustracija, dok su Lica (Arcok, 1999) donose psihodelični pregled svetske istorije umetnosti, nemilosrdno napadajući čulo vida.
 
Kamenolom snova (Álomfejtő, 1980) otelovljuje strahove uspavanog protagoniste u nizu uznemirujućih scena (pretežno iz seoskog života), koje se gotovo neosetno ulivaju jedna u drugu, ispraćene tumačenjima košmarnih vizija. Sličnog senzibiliteta je i Plač! (Sirj!, 1996), kratki vodič kroz ljudski život, koji na putešestviju od prvog udaha do poslednjeg izdaha i natrag prikazuje čoveka kao sponu između mikro i makro kosmosa, u skladu sa učenjima gnostika Vasilida. Duhovnim nastavcima ovog ostvarenja mogu se smatrati Bela rupa - crna rupa (Fekete lyuk - fehér lyuk, 2001) i Lavirinti (Útvesztők, 2008), enigmatične i matematički precizne metafizičke meditacije.

(1) Vigyázat, lépcsö!, 1989
(2,3) A kert, 1993 / (4) Sirj!, 1996

Escherov uticaj najočigledniji je u Pazi, stepenice! (Vigyázat, lépcsö!, 1989), briljantnoj crno-beloj "drami" koja odiše atmosferom bezizlaznosti. Svakodnevnica stanara tipične zgrade u Budimpešti izvitoperena je sa tačke gledišta razigranog dečaka, koji za razliku od odraslih verovatno nije ni svestan političkih promena u zemlji. Vigyázat, lépcsö! spada u sam vrh Oroszovog opusa, gde joj se pridružuje i nostalgijom i melanholijom obojena Bašta (A kert, 1993), koja budi sećanja na detinjstvo kroz prefinjenu animaciju impresionističkih gravura, uokvirenih Ravelovom muzikom. Po opčinjavajućoj vizuelizaciji bliska joj je romantična fantazija Prizori vremena (Az idö látképei, 2004), koja opisuje nemogućnost susreta između muškarca iz prošlosti i žene iz sadašnjosti u slikama nežnih sepijastih tonova, prožetih fragmentima Bachovih kompozicija...
 
(1) Arcok (1999) / (2) Fekete lyuk - fehér lyuk, 2001
(3) Az idö látképei (2004) / (4) Útvesztők, 2008

15 Apr 2013

California Crisis: Tsuigeki no Juka (Mizuho Nishikubo, 1986)


Nastao u poslednjim godinama Hladnog rata, srednjemetražni anime California Crisis autentični je predstavnik svoga vremena i jedan od prvih rediteljskih zadataka Mizuha Nishikuba (Otogizōshi, Miyamoto Musashi: Sōken ni Haseru Yume). Krcat pop-kulturnim referencama i inspirisan NLO histerijom i filmovima B kategorije, donosi uzbudljivu palp avanturu koja počinje na putu između San Dijega i Los Anđelesa, a završava se u Dolini Smrti.

Glavni junaci su dvadesetineštogodišnji dokoličar Noera i razuzdana motociklistkinja Marsha, koji igrom slučaja bivaju upleteni u opasnu i strogo poverljivu igru ruskih obaveštajaca i "nestašnih" oficira iz vazduhoplovne baze Edwards. Nakon jurnjave praćene pucnjavom u kojoj, pored njenog dvotočkaša i njegovog crvenog kabrioleta, učestvuje i nekoliko crnih kombija i velikih kamiona sa prikolicom, ovo dvoje dolaze u posed misterioznog objekta, najverovatnije vanzemaljskog porekla. I dok Noera pokušava da se što pre iščupa iz novonastale situacije, preuzimajući ulogu glasa razuma, naivna i impulsivna Marsha odlučuje da sledi sopstvene instinkte i snove...


Iako pruža nedovoljno informacija za bolje upoznavanje sa protagonistima, Nishikubo uspeva da ih učini dopadljivim, vodeći računa da energična vožnja sa njima protekne glatko, bez značajnijih povreda. Razvoju njihovog odnosa, prijateljstva rođenog u "krizi", posvećuje se taman onoliko koliko mu dozvoljavaju kratke pauze od frenetičnih akcionih scena, u kojima fetišizuje stradanje vetrobranskih stakala (!). Potpuno svestan slabosti scenarija, primenjuje zapadnjačku formulu u nameri da po svaku cenu zabavi gledaoca i u isti mah ismeva ispraznost proizvoda za masovnu upotrebu iz industrije snova. U žongliranju sa stereotipima i vođenju linearne priče siguran je sve do antiklimaktičnog epiloga, koji deluje kao gruba šala i koji se, u zavisnosti od gledaočevog raspoloženja, može posmatrati kao smeo ili kao podmukao potez.

Ono po čemu se Nishikubov eksperiment izdvaja od ostalih kemp animea jeste briljantan stil, odnosno objedinjavanje različitih uticaja, od stripova iz sredine XX veka, preko pop arta, do neo-art dekoa Patricka Nagela, uz zadržavanje japanskog identiteta. Jedinstvenost crteža ogleda se u snažnim linijama i naglašenim kontrastima prilikom senčenja, što u kombinaciji sa zasićenim bojama dorpinosi stvaranju nezaboravnog vizuelnog doživljaja. Sudeći po rečima recenzenata koji su živeli u Kaliforniji ili bili u prilici da je obiđu, tim animatora mora da je sproveo temeljno istraživanje kako bi seting bio prikazan što preciznije. Obraćajući pažnju i na najsitnije detalje, oni verno prenose atmosferu predgrađa sa prizemnim kućama, restorana nadomak autoputeva, zamračenih noćnih klubova i ulica pod svetlom neonskih reklama. Zavodljive slike zaokružene su pitkim saundtrekom sa prizvukom fanka, na kome se posebno izdvaja mačkasti glas Miho Fujiware, koja izvodi tematsku kompoziciju.

California Crisis je nebrušeni dragulj iz prošlosti, čija lepota još uvek nije izbledela. Uprkos skromnim sredstvima pomoću kojih je skrojeno i manama koje nisu zanemarljive, ovo ostvarenje je odraz nesputane kreativnosti svojih autora... makar na nivou prezentacije.

14 Apr 2013

10 Apr 2013

Мамай (Олесь Санін, 2003)


Prvi i zasad jedini igrani film Olesa Sanina, reditelja, scenariste, producenta, muzičara i svetskog putnika, počiva na folklornoj zaostavštini Ukrajinaca i Tatara, a pripoveda o događajima koji su se navodno odigrali u XVI veku. Inspirisan likom legendarnog kozaka, Dumom o trojici azovske braće (Дума про трьох братів Азовських) i epom o grupi mameluka u potrazi za zlatnom kolevkom Džingisa Kana, Мамай je opčinjavajuća audio-vizuelna poema, koja će lako zbuniti svakog gledaoca neupoznatog sa simbolima zastupljenim u predanjima spomenutih naroda.

Usredsređujući se na duhovnu transformaciju naslovnog junaka (Andrej Bilous), čije ime nosi dvojako značenje ("niko" i "duh stepe"), i Mamajevu nesrećnu romansu sa prelepom šamankom Amai (Viktorija Spesivceva), Sanin se bavi različitim vrstama ljubavi (bratskom, erotskom i patriotskom), problemima izazvanim etničkim i religijskim konfliktima, kao i prihvatanjem dužnosti i odgovornosti za počinjena dela. Iako u njegovoj verziji Romea i Julije mladi ljubavnici ostaju u životu, njihov rastanak je neminovan, jer je strastvena veza ukaljana mržnjom, a potom i stradanjem njima najbližih. Kroz sive i teške oblake nerazumevanja i netrpeljivosti naposletku se probija tračak nade za svetliju budućnost, odražavajući autorov (neizlečivi) optimizam.

Ironijom začinjena i naizgled nekoherentna, jednostavna priča šalje jasnu poruku pomirenja i tolerancije, prikazujući pripadnike suprotstavljenih strana potpuno jednakim, a liniju koja ih razdvaja iluzornom. Uprkos istrošenosti ideja koje obrađuje i arhaičnom okviru u koji je smeštena, ona odiše neverovatnom svežinom i savremenošću. Brižljivo skrojena poput lucidnog sna, koji se odvija usporenim ritmom i kome nedostaju pojedini fragmenti, ova svojevrsna istorijska drama iziskuje samo malo strpljenja i maštovitosti. Sigurna, precizna i nadahnuta Saninova režija pod snažnim je Paradžanovljevim uticajem, a dugogodišnje iskustvo u snimanju dokumentaraca od presudne je važnosti u radu sa naturščicima, koji čine većinu glumačke ekipe.

Zahvaljujući izvrsnoj fotografiji Sergeja Mihalčuka, mističnosti prirodnog ambijenta i egzotičnim kostimima Irine Klibe i Galine Otenko, Мамай poseduje eterični kvalitet bajki i pruža obilje nezaboravnih kadrova, bogatih etnografskim detaljima. Upečatljivosti prologa doprinose kozaci u ritama, prekriveni beličastim prahom i prisiljeni na rad u rudniku osvajača, a u nastavku se, jedna za drugom, nižu hipnotičke slike - vatreni zalazak sunca, zlatnožuto prostranstvo krimske stepe, užareni magijski ritual i kristalno plave Amaine oči, uokvirene nikabom. Drevne insignije, reljefi, ilustracije i manuskripti, kojima su dopunjeni živopisni tabloi, integralni su deo narativne strukture, baš kao i opojni skor Ale Zagajkevič, koji povremeno preuzima ulogu dijaloga. U preplitanju ukrajinske i tatarske muzičke tradicije, dominiraju zvuci kobze, bandure i zurle, vraćajući vas u daleku prošlost Istočne Evrope...

5 Apr 2013

Asura (Keiichi Satō, 2012)


Zasnovan na kontroverznoj i zabranjivanoj mangi Georga Akiyame iz 1970-e, dugometražni debi Keiichija Satōa (Karas, Tiger & Bunny) vraća nas u turbulentan period prošlosti Japana, a govori o divljem dečaku koga je u najranijem detinjstvu majka pokušala da pojede.

Naoružan glomaznom sekirom i oštrim zubićima, devetogodišnji Asura tumara po opustošenoj zemlji, tamaneći i proždirući sve živo pred sobom. Nakon susreta sa strogim budističkim monahom, koji mu daje ime po gnevnim i nasilnim antibogovima, i krotkom seljančicom Wakasom, koja ga uči govoru i nesebično pruža ljubav nalik roditeljskoj, mališan skreće sa puta krvoprolića. Međutim, pošto je već stekao neprijatelja u liku zemljoposednika preke naravi, biće primoran da se ponovo osloni na svoj ubilački instinkt...

Istražujući načine za kontrolu osnovnih nagona i kroćenje unutrašnje zveri u ekstremno teškim uslovima za opstanak, Satō donosi nekonvencionalnu priču o odrastanju i iskupljenju u formi mračne, brutalne, žestoke i, povrh svega, tragične melodrame, koja neretko iskače iz žanrovskih okvira. Ulaže veliki napor da prilikom pripovedanja ne posrne u pridikovanje i da ne prekorači granicu dobrog ukusa u opisivanju nasilja, demonstrirajući zavidnu zrelost za nekoga sa relativno kratkim rediteljskim stažom. Međutim, deo zasluga za uspostavljanje ravnoteže između dveju glavnih tema, prihvatanja etičkih vrednosti budizma i dehumanizacije izazvane ratnim razaranjima, siromaštvom i glađu, mora se pripisati scenaristkinji Ikuko Takashi. Iako se ni ona ne može pohvaliti obimnim opusom, iza nje su dva neosporno odlična rada, natprirodna misterija Mononoke (2007) i istorijska drama Ojii-san no Lamp (2011). A njena i Satōova smelost ogledaju se u nepokolebljivoj podršci Akiyaminih ideja, koje i danas deluju šokantno, zahtevajući prihvatljivu dozu suspenzije neverice.


Nezaustavljivi vrtlog očaja i beznađa u koji je glavni junak nemilosrdno bačen oduzima mu dečiju nevinost, pretvarajući ga u stvorenje koje bi bilo nepravedno nazvati monstrumom, samo zbog toga što se, kao i svi ostali, iz petnih žila trudi da preživi. Odrastao u životinjskom svetu, Asura je poput pobesnelog vučijeg šteneta, koje tek onda kada je ranjeno i bespomoćno počinje da pokazuje prve znake pitomosti. Uz brižnu i ljupku Wakasu spoznaje humanost, a u šumskoj kolibi, gde ga ona skriva, može da oseti toplinu porodičnog doma. Dok se preobražava u civilizovano dete, njegova patnja i bol izranjaju na površinu i izazivaju gledaočevu empatiju. Problemi koji su ranije imali jednostavno rešenje odjednom postaju komplikovani zahvaljujući moralnim dilemama, a pokušaji da se istinski promeni osujećeni su nedostatkom razumevanja i svirepošću. Bravurozna glasovna gluma veteranke Masako Nozawe, čuvene po ulogama dečaka, daje ogroman doprinos njegovoj (uspešnoj) karakterizaciji, uprkos svedenosti dijaloga.

Primenom cel-shading tehnike, koja na trenutke deluje grubo, u kombinaciji sa očaravajuće turobnim ručno oslikanim pozadinama, tim animatora i crtača studija Toei postiže zanimljive rezultate, vešto prenoseći ljudsku bedu, ludilo i izopačenost na atraktivnu vizuelizaciju. U modernom (tj. digitalnom) ruhu, old-school dizajn pojedinih likova odiše bizarnošću i grotesknošću koje neće prijati svakom, ali i snažnom ekspresivnošću. Raznim trikovima u senčenju i iscrtavanju linija verno se podražava izgled tradicionalnih animacija. Paletom boja dominiraju siva i prljave nijanse oker i smeđe, a počasno mesto pripada grimizno crvenoj. Retki trenuci ruralne idile, kojima se glorifikuje lepota japanskih krajolika, dopuštaju vam da predahnete i pripremite se za novi talas uznemirujućih scena i katarzičnu završnicu. Prekrivene raskošnim neoklasičnim orkestracijama Yosihira Ikea, upečatljive slike izazivaju pravu lavinu uskomešanih emocija.

Osmišljen kao (surova) budistička "bajka" i brižljivo upakovan u sedamdeset pet minuta, Asura naposletku šalje poruku da život može da trijumfuje nad smrću, ma koliko se situacija činila bezizlaznom. Verovali ili ne u zakonitosti karme, ovo ostvarenje vas sigurno neće ostaviti ravnodušnim.

3 Apr 2013

Šest


Uplakano Sunce prizvalo je iscrpljeno jutro. Čovek sa glavom jelena izveo je ritualni ples, zahvalivši Majci za nepromišljenu opstrukciju svetlosti. Petao je širom otvorio trbuh i greškom oslobodio bes. Odavno je trebalo okrenuti se na drugu stranu i dozvoliti košmaru da slomi dan.

Kahe kellahelina vahel (Mari Pakkas, 2011)


Između dve zvonjave sata, usamljena devojčica je u prilici da svet posmatra na drugačiji način. U dodiru sa predmetima koji je okružuju, na sopstvenoj koži počinje da oseća njihov puls. Po izlasku iz sobe na ulicu, nailazi na nerazumevanje slučajnih prolaznika, koji kao da su izgubili sopstvenu ljudskost.

Da li je posredi san, java ili hipnagogička halucinacija? Ima li mesta u društvu za pojedince koji se usuđuju da razmišljaju izvan ustaljenih okvira? Od kakvog je značaja broj šest, budući da se budilnik po prvi put oglašava u trenutku kada mala i velika kazaljka formiraju vertikalu? Vodeći se osnovnim van der Roevim principom, mlada umetnica Mari Pakkas stvara prefinjenu alegoričnu fantaziju, koja ne pruža (jasne) odgovore na navedena pitanja, ali uspeva da vas hipnotiše svojom svedenošću. Da je manje zaista više svedoči svaki sekund njenog studentskog rada, nastalog pod mentorstvom Priita Pärna, jednog od najistaknutijih animatora sa prostora Estonije. Crno-beli crteži jasnih linija, nestašne monohromatske teksture i elegantna animacija, uokvireni atmosferičnom muzičkom pratnjom i briljantnim zvučnim dizajnom Sofiye Petkevich, formiraju osobeni mikrokosmos, udaljavajući vas od stvarnosti na četiri minuta.

2 Apr 2013

B. B. Fish (Mamoru Hamatsu, 1994)


Polučasovna OVA B. B. Fish (skraćeno od Blue Butterfly Fish) adaptacija je istoimene mange koja se proteže na čak petnaest svezaka i, sudeći po oskudnim podacima, donosi kombinaciju romanse, fantazije i psihološke drame. Usredsređuje se na Ushija Hayamu, ronioca na dah sa neobičnim moćima, koji u društvu prijatelja uživa u lepotama neimenovanog ostrva, u potrazi za naslovnom životinjicom. Nakon bezuspešne podvodne ekspedicije, mladić upoznaje enigmatičnu meštanku Ayuuru, koja bi mogla da ga odvede do cilja. Prema lokalnoj legendi, plava (i svetleća) riba-leptir pojavljuje se u letnjoj noći nadomak pećinskog ulaza prikladno nazvanog "zmajeva čeljust"...

Reditelj i scenarist Mamoru Hamatsu postavio je sebi izuzetno težak zadatak, oko čijeg rešavanja bi se pošteno namučili i daleko iskusniji i veštiji filmotvorci. Uprkos intrigantnoj premisi, priča je u njegovoj interpretaciji nedovoljno razrađena i pri tom opterećena izlišnim detaljima. Počinje in medias res, a završava se iznenada, taman kada pomislite da se tek zahuktala. Jedina olakšavajuća okolnost jeste tesan vremenski okvir, mada se u nekoliko navrata stiče utisak da je isti neracionalno iskorišćen, odnosno da Hamatsu nije dorastao izazovu. Teme kao što su prijateljstvo, sazrevanje, ljubomora, pronalaženje srodne duše i stremljenje ka savršenstvu, otelovljenom u neuhvatljivoj ribici, naziru se kroz maglu fanservisa. Karakterizacija protagnosta, o kojima saznajemo vrlo malo i čiji motivi ostaju pod velom misterije, počiva na stereotipima.

Međutim, nije ni sve tako crno, jer su nedostaci ovog ostvarenja donekle nadomešteni raskošnom vizuelizacijom (naravno, prema standardima direct-to-video produkcije). Već u prvim minutima postaje jasno da su animatori uložili veliki napor da impresioniraju gledaoca i odvuku mu pažnju sa problematične sadržine. Čudesne morske dubine, vatreni zalasci sunca, egzotična flora, mistična pećina i divlji talasi koji se razbijaju o stene oslikani su tako da bar nakratko osetite magiju tropskog raja. Vrhunski polurealistični dizajn likova potpisuje Takayuki Goto, jedan od osnivača čuvenog studija Production I.G. koji je bio zadužen za animaciju. Idiličnosti okruženja i stvaranju prijatne atmosfere doprinosi i relaksirajuć, nenametljiv i pomalo staromodan muzički skor, na tragu animea osamdesetih.

Iako nije ni približno dobar koliko Bessonov Le Grand Bleu, koji je vrlo verovatno poslužio kao glavni izvor inspiracije, B. B. Fish u svojoj nerodečenosti (i erotičnosti) poseduje izvestan šarm, onaj kojim se odlikuju animirana grešna zadovoljstva...