JoJo no Kimyō na Bōken (JoJo's Bizarre Adventure) jedna je od najduže publikovanih mangi (preko 15 godina), što je dovoljan pokazatelj njene popularnosti u Japanu. Međutim, oživljena je samo kroz dve OVA-e (o kojima će ovde biti reči) i jedan film (sa podnaslovom Phantom Blood, još uvek bez DVD izdanja), koji je imao premijeru 2007. i kojim je obeležen dvadesetpetogodišnji staž autora Hirohika Arakija kao mangake. Anime iz 90-ih i njegov istoimeni "prequel", snimljen tek nekoliko godina kasnije, obrađuju treći "arc", Stardust Crusaders, a zajedno čine serijal od 13 polučasovnih epizoda.
U središtu uzbudljive priče je sedamnaestogodišnji delinkvent Jotarō Kūjō, koga na početku srećemo u zatvoru gde obitava svojevoljno, misleći da je zaposednut zlim duhom. Posle poziva njegove majke Holly, u posetu mu dolazi deda, Joseph Joestar (koji, uzgred budi rečeno, liči na omatorelog Indianu Jonesa u boljoj formi no ikad), i otkriva mu da je ono što ga je obuzelo zapravo manifestacija talasanja životne energije, odnosno otelovljenje paranormalnih sposobnosti, nazvano "Stand". Kada Jotara izvuku iz ćelije, od Josepha saznajemo za vekovima dugu borbu porodice Joestar sa njenim arhineprijateljem, vampirom Diom Brandom, čime nam je otkriveno i značenje uvodne špice. (Sa druge strane, intro prve adaptacije u kome je prikazan majanski ritual žrtvovanja ostaje misterija.) Ubrzo potom, Stand se budi i kod Holly, ali pošto nije u stanju da ga kontroliše, ona pada u komu. Njen otac i sin kreću na putešestvije sa ciljem da unište Dia, nadajući se da će je njegovom smrću izlečiti, a pridružuju im se Mohammed Avdol (aka Abdul) i Noriaki Kakyoin, vođeni sopstvenim motivima...
Bizarnost duge i opasne avanture (koja startuje u Japanu, nastavlja se u Indiji, a okončava u Egiptu) pre svega se ogleda u natprirodnim moćima, koje koriste kako protagonisti, tako i antagonisti. Njihovo poreklo i preduslov za sticanje nisu u potpunosti objašnjeni, ali zato postoje jasne naznake tesne povezanosti sa tarot kartama i/ili staroegipatskim božanstvima. Zahvaljujući elementima fantazije (prisustvu mitologije), borbe su stalno zanimljive, a ishod ne zavisi isključivo od sirove snage, već i od dovitljivosti suprotstavljenih, tj. veštine da se prepoznaju slabe tačke protivničkog "pomoćnika". Jedan od najnapetijih okršaja je, recimo, Jotarovo kartanje sa kockarom Darbyem, praćeno neprestanim nadmudrivanjem, dok u ostalim dvojobima ne izostaje ni obilno prolivanje krvi, gađanje kamionetima, cisternama i gliserima, niti "bullet time" efekti koje krase katarzičnu završnicu. JoJo's Bizarre Adventure nikog neće stimulisati na intelektualnom nivou, ali se to i ne očekuje, pa se mogu oprostiti malobrojni logički propusti.
Akcije ima na pretek, ali je zato karakterizacija nepotpuna, budući da se većina pokretača radnje uklapa u stereotipe, pa je sve one muške suze teško progutati kao uverljive. Mada, ovo ostvarenje i ne pretenduje da bude ozbiljno, što je najbolje prikazano ekscentričnim fizičkim izgledom likova, čija su imena često pozajmljena iz sveta muzike. Tako nailazimo na psetance Iggya, koje voli žvakaće gume sa ukusom kafe, orangutana sa lulom u uniformi pomorskog kapetana, krezubog J.Geila sa dve desne ruke i dugokosog Vanillu Icea sa srcolikim nakitom. Za povremene izlete humora zaslužan je Jean-Piere Polnareff, Francuz sa nezaboravnom frizurom, prstohvat horora unosi N'Yah, čas baba, čas devojka, sa svojom armijom zombija, a igru ironije predvodi slepi N'Dul koji posred pustinje upravlja ubilački nastrojenom vodom. Svi oni (osim ženskog življa, naravno) podsećaju na nabildovane grčke bogove, slika su i prilika muževnosti, tako da za iskrenu emociju među njima nema mesta.
Izvanredan crtež inspirisan je zapadnjačkim superherojskim stripovima i kultnom mangom Hokuto no Ken, čiji se uticaj prenosi i dalje, na OraOraOra! napad Jotarovog Star Platinuma. Dizajn "prologa" je donekle izmenjen, linije su za nijansu mekše i čistije, boje svetlije, a animacija očekivano atraktivnija, s tim što je i druga polovina sasvim solidno animirana za vreme u kome je nastala, tako da će ljubitelji "stare škole" najverovatnije biti prezadovoljni. Posebno upečatljiv je jedinstven, maštovit i mističan, izgled Standova, ali i kostim glavnog junaka - kačket koji se pretapa u kosu (pri čemu je nemoguće utvrditi granicu između ovo dvoje) i dugi kaput sa ogromnim lancem na reveru. Odličnu prezentaciju upotpunjuje mračan (i retro) skor Marca D'Ambrosia, koji objedinjuje synthpop, orijentalne melodije i nešto tvrđi gitarski zvuk. Jedina zamerka u audio-vizuelnom pogledu jeste odabir seiyūa za Jotara, koji nipošto ne zvuči kao mladić od 17 godina, i Dia, koji u svom glasu ne poseduje dovoljno oštrine.
JoJo no Kimyō na Bōken bi se mogao svrstati uz anime-ostvarenja poput Vampire Hunter D, Ninja Scroll, Darkstalkers, Blade of the Phantom Master, Fate/Stay Night, Karas, Devil May Cry... A ako bismo izbor dodirnih tačaka suzili samo na krvoliptanje, spisak bi bio mnogo duži. Zahtevniji gledaoci, oprez!
U središtu uzbudljive priče je sedamnaestogodišnji delinkvent Jotarō Kūjō, koga na početku srećemo u zatvoru gde obitava svojevoljno, misleći da je zaposednut zlim duhom. Posle poziva njegove majke Holly, u posetu mu dolazi deda, Joseph Joestar (koji, uzgred budi rečeno, liči na omatorelog Indianu Jonesa u boljoj formi no ikad), i otkriva mu da je ono što ga je obuzelo zapravo manifestacija talasanja životne energije, odnosno otelovljenje paranormalnih sposobnosti, nazvano "Stand". Kada Jotara izvuku iz ćelije, od Josepha saznajemo za vekovima dugu borbu porodice Joestar sa njenim arhineprijateljem, vampirom Diom Brandom, čime nam je otkriveno i značenje uvodne špice. (Sa druge strane, intro prve adaptacije u kome je prikazan majanski ritual žrtvovanja ostaje misterija.) Ubrzo potom, Stand se budi i kod Holly, ali pošto nije u stanju da ga kontroliše, ona pada u komu. Njen otac i sin kreću na putešestvije sa ciljem da unište Dia, nadajući se da će je njegovom smrću izlečiti, a pridružuju im se Mohammed Avdol (aka Abdul) i Noriaki Kakyoin, vođeni sopstvenim motivima...
Bizarnost duge i opasne avanture (koja startuje u Japanu, nastavlja se u Indiji, a okončava u Egiptu) pre svega se ogleda u natprirodnim moćima, koje koriste kako protagonisti, tako i antagonisti. Njihovo poreklo i preduslov za sticanje nisu u potpunosti objašnjeni, ali zato postoje jasne naznake tesne povezanosti sa tarot kartama i/ili staroegipatskim božanstvima. Zahvaljujući elementima fantazije (prisustvu mitologije), borbe su stalno zanimljive, a ishod ne zavisi isključivo od sirove snage, već i od dovitljivosti suprotstavljenih, tj. veštine da se prepoznaju slabe tačke protivničkog "pomoćnika". Jedan od najnapetijih okršaja je, recimo, Jotarovo kartanje sa kockarom Darbyem, praćeno neprestanim nadmudrivanjem, dok u ostalim dvojobima ne izostaje ni obilno prolivanje krvi, gađanje kamionetima, cisternama i gliserima, niti "bullet time" efekti koje krase katarzičnu završnicu. JoJo's Bizarre Adventure nikog neće stimulisati na intelektualnom nivou, ali se to i ne očekuje, pa se mogu oprostiti malobrojni logički propusti.
Akcije ima na pretek, ali je zato karakterizacija nepotpuna, budući da se većina pokretača radnje uklapa u stereotipe, pa je sve one muške suze teško progutati kao uverljive. Mada, ovo ostvarenje i ne pretenduje da bude ozbiljno, što je najbolje prikazano ekscentričnim fizičkim izgledom likova, čija su imena često pozajmljena iz sveta muzike. Tako nailazimo na psetance Iggya, koje voli žvakaće gume sa ukusom kafe, orangutana sa lulom u uniformi pomorskog kapetana, krezubog J.Geila sa dve desne ruke i dugokosog Vanillu Icea sa srcolikim nakitom. Za povremene izlete humora zaslužan je Jean-Piere Polnareff, Francuz sa nezaboravnom frizurom, prstohvat horora unosi N'Yah, čas baba, čas devojka, sa svojom armijom zombija, a igru ironije predvodi slepi N'Dul koji posred pustinje upravlja ubilački nastrojenom vodom. Svi oni (osim ženskog življa, naravno) podsećaju na nabildovane grčke bogove, slika su i prilika muževnosti, tako da za iskrenu emociju među njima nema mesta.
Izvanredan crtež inspirisan je zapadnjačkim superherojskim stripovima i kultnom mangom Hokuto no Ken, čiji se uticaj prenosi i dalje, na OraOraOra! napad Jotarovog Star Platinuma. Dizajn "prologa" je donekle izmenjen, linije su za nijansu mekše i čistije, boje svetlije, a animacija očekivano atraktivnija, s tim što je i druga polovina sasvim solidno animirana za vreme u kome je nastala, tako da će ljubitelji "stare škole" najverovatnije biti prezadovoljni. Posebno upečatljiv je jedinstven, maštovit i mističan, izgled Standova, ali i kostim glavnog junaka - kačket koji se pretapa u kosu (pri čemu je nemoguće utvrditi granicu između ovo dvoje) i dugi kaput sa ogromnim lancem na reveru. Odličnu prezentaciju upotpunjuje mračan (i retro) skor Marca D'Ambrosia, koji objedinjuje synthpop, orijentalne melodije i nešto tvrđi gitarski zvuk. Jedina zamerka u audio-vizuelnom pogledu jeste odabir seiyūa za Jotara, koji nipošto ne zvuči kao mladić od 17 godina, i Dia, koji u svom glasu ne poseduje dovoljno oštrine.
JoJo no Kimyō na Bōken bi se mogao svrstati uz anime-ostvarenja poput Vampire Hunter D, Ninja Scroll, Darkstalkers, Blade of the Phantom Master, Fate/Stay Night, Karas, Devil May Cry... A ako bismo izbor dodirnih tačaka suzili samo na krvoliptanje, spisak bi bio mnogo duži. Zahtevniji gledaoci, oprez!
Da, vrednost JoJo-a je u imaginaciji s kojom su zamišljene sposobnosti likova i ekstravagantnoj i bizarnoj atmosferi. Originalno je bio namenjen mlađima i zato i ne možemo očekivati intelektualnu zahtevnost. U svakom slučaju, bilo mi je zanimljivo videti japansku verziju nečeg što se smatra američkim žanrom (superheroji, na neki način).
ReplyDeleteMeđutim, nisam gledao seriju, pa ne mogu da je poredim sa stripom. Najbolji delovi dolaze tek nakon Stardust Crusaders-a. Pogotovo deo u Japanu, koji je na neki način preteča svih Atlusovih Persona.
Imaju Japanci običaj da povremeno jako dobro prenesu nešto što se smatra američkim, pa da ga čak i učine boljim - ovo je, rekao bih, jedan od tih slučajeva. :)
ReplyDelete