3 Oct 2012

Cirkus Purgatorio

    Mušica mi je uletela u usta, a ja sam samo hteo da sanjam. Trnovite puzavice iskidale su mi udove, a alave ptice iskopale su mi oči. Mom oskrnavljenom telu klanjali su se niži bogovi i njihova zatucana deca. (Tek tada sam bio siguran da nisam nevidljiv.) Goli anđeli doneli su obogaljenu devojku i položili je pored mene, a ona mi je rekla da se zove Hristana. Dugo su nas milovali po kosi, a onda su iščupali sopstvena krila i od njih nam skrojili ruke i noge. Rajskom pljuvačkom vratili su nam vid. Izdahnuli su zadovoljni u polju crnih lala iznad kojih su lebdeli ožalošćeni svici. Kada smo ih sahranili, ona jadnica mi se obratila tobož zabrinuta za moju sudbinu.
    “Moraš nešto da mi obećaš pre nego što napustimo mesto našeg prvog susreta.”
    “Da čujem.”
    “Obećaj mi da nećeš poći za slepim miševima.”
   “A zašto?” – osmehnuo sam se, jer su mi te životinjice oduvek bile simpatične.
   “Zato što ćete odvesti na pogrešan put. I čim te budu doveli do lažnog cilja, isisaće ti krv do poslednje kapi i ostaviti te da truneš.”
    “Ha! To su budalaštine!” – odmahnuo sam rukom. “Mora biti da si čula previše bajki o vampirima.”
    “U redu.” – pognula je glavu. “Radi kako ti volja, ali nemoj onda druge da kriviš za svoje greške… Hajde, vodi me odavde.”
    Obgrlio sam je oko struka i poljubio u čelo. Oblila nas je ljubičasta svetlost i ubrzo smo se našli na Trgu Izgubljenih Zaljubljenih. Približavala nam se grupa ljudi pod belim ogrtačima sa kapuljačama. Hodali su unatraške, te smo videli simbol na leđima poslednjeg – podsećao je na oko iz kojeg je potekla suza.
   “Šta tražite ovde?!” – podviknuo je onaj koji je domalopre vodio kolonu, nakon što su nas opkolili.
   “Došli smo da Vas zamolimo za pomoć.” – kazala im je Hristana nesigurnim tonom.
   “Pomoć?!” – kapuljaš predvodnik zvučao je uvređeno. “Zar vam mi ličimo na dobrotvorno udruženje?!”
    “Ne, ali…” – pokušavala je da smisli nekakvo opravdanje. “Ne znamo kome drugom da se obratimo. A Majka nas je Vama poslala.”
    “Nama nije javila da ćete doći.”
    “Verovatno nije imala vremena. Već nedelju dana unazad zauzeta je okopavanjem Bašte.”
    “Da… mnogo je korova naraslo… A paradajz je tako nežna biljka.”
    “Tako je.” – potvrdila je zadovoljno, jer joj je ovaj poverovao.
    “Pomoći ćemo vam, ali pod jednim uslovom – da i nas povedete sa sobom.”
    “To je nemoguće!” – umešao sam se u razgovor. “Ravnoteža će biti narušena.”
   “Gle! I mutavko ume da priča. Pa dobro, šta predlažeš, ti koji strahuješ od narušavanja ravnoteže?”
   “Brisanje sećanja!” – ispalio sam k’o iz topa. “Potom bismo svi zajedno mogli da se okupamo u Fontani Mladosti i vratimo se na devet meseci u Majčinu utrobu. Ionako nije trebalo da se rodimo.”
   “Govori u svoje ime.” – opomenula me je sapatnica. “Ja imam drugačiji predlog, ali se ne usuđujem da Vam ga saopštim glasno. Nebo je dobilo novi par ušiju.”
    Troglava mačka sa tanušnim i izduženim nogama prinese joj komad papira i guščije pero, a pokretna mastionica bočicu sa grimiznim mastilom. Nije mi dozvolila da vidim šta piše, a da budem iskren, nije me ni interesovalo. Šta god da je napisala, svet će prestati da postoji.
    “Izvol’te.” – pružila je hartiju svom sagovorniku, a on je sažvaka i proguta bez čitanja i promrmlja nešto što je zvučalo kao “kiselo”. Lupivši dlanom o dlan, poslao nas je u Š.U.M.U., elitni restoran na ivici Provalije. Dočekala su nas dva ljubazna konobara sa jelenskim rogovima i sprovela nas do Direktorove kancelarije. Pri tom su naglasili da je to velika čast i da su retki privilegovani da ga upoznaju. Mislili smo da se šegače sa nama, ali smo se razuverili pošto su rumene njuške počele da im svetlucaju i pište.
   Stepenište kojim smo se peli bilo je zavojito i strmo, ali nas kolena nisu bolela. Odmerivši nas podozrivim pogledom, plavokosa sekretarica je podigla slušalicu i najavila nas na nekom nerazumljivom jeziku. Morali smo da sačekamo par minuta, a onda su se vrata Kabineta otvorila. Ušli smo u prostranu prostoriju koja je sa tri strane bila potpuno zastakljena. Pod je bio obložen plavim i žutim trakama visokog sjaja, ali nismo mogli da prokljuvimo od kog su materijala. Sa plafona je visio ogromni kristalni luster o koji su bili okačeni veštački testisi bika. U centralnom delu stajala je keramička kada ukrašena dragim kamenjem. Iznenada, iz nje je iskočio čupavi babun u sivom odelcetu i počeo da izvodi plesno-akrobatsku tačku. Bili smo zbunjeni, jer nismo očekivali razigranog majmuna, već nekog (ili nešto) razumnije.
    “Kakva je ovo travestija?!” – brecnuo sam se na dlakavog veseljaka, a on je prestao da skače. Namrgođen mi se približio i zario mi pesničicu u stomak.
    “Da niste zakasnili…” – izvukao je monokl iz džepa i namestio ga, “… ne bih vas ni gnjavio, što će reći da ste sami tražili ovaj performans. Nego, da ne dužimo mnogo, čekaju me u kuhinji. Došli ste da bih vas venčao, je l’ tako?”
    “Nismo sigurni.” – izgovorismo u isti mah.
   “Sigurni ili ne, vanbračnu decu nećete da pravite, zato što sam to izričito zabranio.”
    Hristana se spremala nešto da izusti, ali je kroz prozor uletela debela guska i posrala se na levo rame Direktora. Iznerviran nedoličnim ponašanjem svoje asistentkinje (koja se prerano vratila sa sastanka domaćih životinja), izašao je ispred i upucao onu plavušu u čelo. Shvativši da je šefu nanela tešku uvredu, pričurina je sebi prerezala vrat i isprskala nas zelenkastom krvlju. Sve se odigralo toliko brzo, da nismo stigli ni da se pošteno načudimo. Poželeli smo da istog časa nestanemo odatle. Kao poručena, pojavila se ona troglava mačka, uvećana taman toliko da oboje možemo da je zajašemo, i vratila nas na TIZ. Pripadnici Sekte Uplakanih i Podmuklih ležali su mrtvi, naslonjeni na zidić Fontane Mladosti. Radoznali kakvi jesmo, pokušali smo da im skinemo odore, ali nas je tkanina stalno odbijala, tako da je njihov identitet za nas ostao nerešiva zagonetka. Iscrpljeni i razočarani, seli smo da predahnemo i tada sam na Hristani primetio staklene cipele. Pokazujući na njena stopala, upitao sam je:
    “Je li, odakle ti?”
    “Maznula sam od babunove kurvice, dok si ti gledao na drugu stranu. Nije ih zaslužila, a sad joj više nisu ni potrebne.”
    “Iznenađuje me tvoje ponašanje. Učinilo mi se da si smerna.”
   “Trgujući dušama, nailazila sam na svakojake protuve, pa sam morala da naučim i ponešto od prljavih zanata… Uostalom, to se tebe ne tiče. Nisi mi ni ime otkrio.”
    “Ako bih ti rekao kako se zovem, ostavila bi me ovde…”
    “E, baš ne bih! Evo, obećavam da se neću ni smejati, ma koliko glupo zvučalo.”
    “Ne vrede ti prazna obećanja.”
    “Uh, što si bezobrazan!” – nadurila se.
    Spustio sam šaku na njena leđa i cmoknuo je u pegavi obraz, a onda joj šapnuo nešto čega se stidim. Širom je otvorila usta i okrenula se prema meni. Zarila mi je prste u grudi i iz njih izvadila skamenjeno srce.
    “Ovo ti je ze nauk!” – opomenula me je, stiskajući beskorisni organ. “I nemoj da ti opet padne na pamet da me tako vučeš za nos. Nisam ti ja od juče.”
    “Uh…” – pretvarao sam se da me rana pecka. “Kakve su ti kandže, verujem da nisi ni od prekjuče.”
    “Tebe ovo zabavlja…” – ispustivši kamenčugu na zemlju, briznula je u plač.
    Nisam umeo da je utešim. Iako sam bio ubeđen da me je od početka lagala, uzeo sam je u naručje i odveo do Reke Zaborava. Bilo je tiho i toplo, jer su se jutarnje zvezde napile i kao zaklane zaspale. Dvanaestorica kamiondžija parkirali su gorostasne mašine na drugoj obali, mašući nam iz kabina. Na dlanovima rukavica imali su zašiven amblem leptira u Art Nouveau stilu. Gusti i dugi brkovi povijali su im se nagore, a iz zenica su im izrastali snopovi belih niti, koji su se međusobno preplitali u mrežu nalik paukovoj. (Sreća njihova što nije padala kiša.)
    Zamolila me je da je spustim na travu. Primetivši da je prebledela, nije mi bilo druge – uslišio sam joj molbu. Svukla je haljinu i izmokrila se preda mnom bez trunke srama.
    “Smrt mi je sve bliža.” – prozborila je, čučeći. “Mokraća mi miriše na čemprese.”
   “Koješta… Živećeš ti još čitavu večnost.” – ohrabrio sam je i pomogao joj da se opere.
   Idlične slike oko nas gutala je olovna magla. Krik lobanja sa krilima šišmiša najavio je kraj.

No comments:

Post a Comment