27 Oct 2012

A kékszakállú herceg vára (Miklós Szinetár, 1981)


A kékszakállú herceg vára (Zamak plavobradog vojvode)
televizijska je adaptacija istoimene (i jedine) opere čuvenog mađarskog kompozitora Béle Bartóka, čiji je prijatelj, pesnik Béla Balázs, napisao libreto, inspirisan francuskom bajkom La Barbe bleue, folklornim baladama rodne zemlje i pesništvom simbolizma. Iskoristivši osnovne elemente iz originalnog dela, Balázs je stvorio intrigantnu parabolu o poverenju i komunikaciji; alegoričnu fantaziju sa psihološkim podtekstom.

Sylvia Sass (sopran) tumači naivnu, tvrdoglavu i, povrh svega, previše radoznalu Judit, koju Plavobradi (Kolos Kováts, bas) dovodi pred svoj zamak, obavijen velom tame. Na samom ulazu pita je da li sigurno želi da ostane i pruža joj poslednju priliku da se vrati ocu, na imanje obasuto svetlošću. Uprkos glasinama, ona odlučuje da se, iz ljubavi prema mužu ili zbog njegovog bogatstva, odrekne nekadašnjeg načina života i da iza sebe ostavi porodicu i verenika. Tokom obilaska predvorja, nesrećnica primećuje da nema prozora i da su zidovi vlažni (uplakani?), a potom nailazi na sedam zaključanih vrata, insistirajući da sva budu otvorena. Vojvoda u početku odbija da joj udovolji, pod izgovorom da nikome nije dozvoljeno da vidi ono što se iza njih krije, ali lagano popušta pred njenim stalnim zahtevima. Misterija se postepeno razotkriva do katarzičnog razrešenja...

U klaustrofobičnoj unutrašnjosti palate i dubokim senkama koje je proždiru ogledaju se enigmatičnost, introvertnost i melanholično raspoloženje naizgled okrutnog, a zapravo tragičnog i nežnosti željnog junaka. Glavni razlog zbog kojeg novoj ženi ne dozvoljava da sazna tajne odaja njegovog uma jeste strah od samoće, koji se u epilogu pokazuje opravdanim, dajući drugačiji smisao priči. Psihoseksualni aspekt iste je zadržan, te se kao verzija Charlesa Perraulta iz 1697. može posmatrati i sa frojdovske tačke gledišta. Briljantan performans Sassove i nešto suzdržanijeg Kovátsa, koji dvoje likova čine životnim i uverljivim, i sigurna režija Miklósa Szinetára, čije vrhunsko poznavanje materije je neosporno, doprinose tome da nepunih sat vremena protekne kao u magnovenju. Očigledna plastičnost setova ne predstavljala nikakvu prepreku za Ivána Márka, direktora fotografije, koji se potrudio da gotovo svaki kadar bude pažljivo oslikan i da pri tom ekstravagantni kostimi Judit Schäffer dođu do izražaja. Naravno, ogroman deo zasluga pripada i ser Georgu Soltiju, pod čijom dirigentskom palicom Londonski filharmonijski orkestar maestralno dočarava intenzivnu napetost i sumornu atmosferu Bartókovog zahtevnog skora. Ljubitelji klasične muzike najverovatnije neće moći da odole ovom mračno velelepnom ostvarenju.

3 comments:

  1. jedna od najvećih opera ekspresionizma.

    ReplyDelete
  2. Nisam neki ljubitelj klasične muzike, a još manje opere, ali je ova tv adaptacija toliko filmična da se uopšte ne oseti kamerni ambijent u kojem se radnja odigrava. Kao što muzika dočarava intenzivnu napetost i sumornu atmosferu, isto tako, ako ne i više, unutrašnjost zamka prožeta igrom svetlosti i senki, idealno uhvaćena kamerom, vizuelno izaziva osećaj nelagodnosti, jeze, klaustrofobije.
    Bartok, kada je komponovao ovu operu, možda je bio inspirisan i kratkim Mélièsovim filmom - Barbe-bleue (1901), verovatno prvim filmom koji sadrži hororične scene, kao što je uznemirujuća scena sna u kojoj glavni ženski lik ulazi u tajnu prostoriju zamka u kojoj se iz senke pojavljuje sedam obešenih žena.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Odličan je i Mélièsov filmić, kao što sam i očekivao. Hvala na preporuci. :)

      (A ako još neko želi da odgleda, evo linka:
      http://www.youtube.com/watch?v=XsSCv8acils)

      Delete