Lollipop Monster (Ziska Riemann, 2011)

U okviru Nedelje nemačkog filma u organizaciji Goethe-Instituta beogradska i niška publika već su imale priliku da vide višestruko nagrađivanu crnohumornu dramediju Lollipop Monster, dok će projekcija za Novosađane biti održana 23.oktobra.

Iščašena priča o odrastanju, buntovništvu, zavođenju i istraživanju seksualnosti prati Ari (Ariane) i Oonu, dve naizgled potpuno različite petnaestogodišnjakinje koje pokušavaju da se izbore sa poremećenim ili u najboljem slučaju ćaknutim članovima svojih disfunkcionalnih porodica. Oonin svet obavijen je crninom, kroz koju sporadično prodre poneki tračak sivila, a Ari dolazi iz okruženja koje bujnim šarenilom i lažnim optimizmom asocira na cirkus. Pred njihovom školom Oonin otac, depresivni umetnik, izvršava samoubistvo bešenjem (prethodno saznavši da ga je žena prevarila sa njegovim rođenim bratom), nakon čega se curice zbližavaju i pokreću pobunu protiv odraslih, ne razmišljajući o posledicama sopstvenih "nestašluka"...

Dugometražni prvenac spisateljice i crtačice stripova Ziske Riemann je žustra, kapriciozna, nepretenciozna i ironična savremena bajka, koja donekle deluje kao prizemnija i daleko komunikativnija verzija bisera čehoslovačkog novog talasa Sedmikrásky (1966). Iako se, govoreći o tinejdžerskom angstu kroz prizmu feminizma, kreću utabanim stazama, samouverena rediteljka i njena saučesnica u pisanju scenarija, muzičarka i kolumnstkinja Luci van Org, uspevaju da isporuče iskreno, zabavno i ne previše ozbiljno delo koje se egzotičnom mešavinom slatkog, kiselkastog i gorkog ukusa izdvaja od sličnih. Suptilno koketirajući sa magičnim realizmom, Riemannova se ne ustručava da eksperimentiše, pa smelim iskoracima u vizuelizaciji, kao što su monohromatski animirani pasaži, ekscentrični muzički spotovi i zrnasti amaterski snimci, vešto obogaćuje narativno tkivo ili ih koristi za oslikavanje trenutnog psihološkog stanja glavnih junakinja. Odlična fotografija Hannesa Hubacha i muzika Inga Ludwiga Frenzela savršeno odgovaraju njenom kolažnom pristupu.

Beskrajno simpatična Jella Hasse odlična je u tumačenju frustrirane lolite Ari, koju majka još uvek tretira kao dete i čiji brat hipohondar (Jonas) teroriše sve u kući, a njena partnerka Sarah Horvath podjednako je neodoljiva kao suicidna i umetnički nadarena gotičarka Oona koja nataloženi gnev ispoljava putem (fantastičnih!) morbidnih crteža. Filmski kritičar Boyd van Hoeij je u pravu kada kaže da one funkcionišu kao jin & jang duo, budući da se tokom vremena koje provode zajedno osećaju sigurno, dopunjujući jedna drugu. A ono što ih čvrsto povezuje jeste ljubav prema death-rock bendu simboličnog imena Tier (Zver), čiji su tekstovi i muzika nezaobilazan pratilac njihove postepene transformacije, mada je za istu značajan i upad kučkastog popa kroz numeru Bye Bye Barbie u izvođenju dueta Okinawa Pony. Uprkos kratkom pojavljivanju, vrlo upečatljivi su i sporedni likovi, poput Arinih roditelja, a naročito prekomerno razdragane majke (nezaboravna bravura Sandre Borgmann), Jonasove tamnopute devojke Jacky (koreografkinja i igračica Nikaeta Thompson, koja se odlično snalazi u svojoj prvoj ulozi) ili Ooninog ljigavog i stalno uspaljenog strica oportuniste Lukasa (uverljivi Thomas Wodianka).

Ziska Riemann optimalno iskorišćava svih devedeset minuta, ne dopuštajući da Lilihip čudovište izmakne kontroli, a njena doslednost je od primamljivog prologa do mračno idiličnog epiloga nesalomiva.