Okrutna

    “Probudila me je užasna glavobolja…” – na trenutak je zastala, jer joj se učinilo da će kinuti, a potom je nastavila iskaz, “… opominjući me da više nikad ne gledam 3D dokumentarce o psihodeličnoj umetnosti pre spavanja. Kao po običaju, otišla sam do kupatila da se očešljam i umijem i…  znate već šta, a onda sam primetila da je jutro tiše od proteklih. Komšija i komšinica se nisu raspravljali, što je obično rezultovalo potocima groznih uvreda, a njihov pas nije lajao. Pomislila sam da je posredi čista slučajnost, ali mi je nešto govorilo da se priprema veliko sranje, da ‘prostite na izrazu.
    Po povratku u spavaću sobu, odnosno u jednu i jedinu sobu koju imam, skinula sam pidžamu i obukla omiljenu haljinu, boje maslačka. U levom uglu ormara zatekla sam mač. Kako je tu dospeo, još uvek mi nije jasno, ali mi je drago što se kasnije pokazao korisnim. Uzela sam ga, isukala iz korica i nekoliko minuta se divila neobičnim ornamentima ugraviranim na njegovoj oštrici. Ponevši ga sa sobom, napustila sam kuću. U dvorištu sam zatekla riđokosu devojčicu koja je, držeći gumenu loptu na tufne, stajala nepomično među crvenim ružama i smeškala se onako kako samo deca umeju. Približila sam joj se oprezno, da je ne uplašim, i pitala je šta hoće od mene, a ona mi je na to pružila apsurdan odgovor:
     “Moja mama je na nebu i posmatra sve što ja radim.”
   Nepokolebljiva samouverenost u umilnom glasiću toliko me je pogodila, da sam joj odmah, kao što inače ne bih, odbrusila:
    “Glupačo, tvoja majka je dva metra ispod zemlje i njome se sada goste crvi!”
    Njena reakcija me je baš prijatno iznenadila – uopšte nije zaplakala. Zlobno se iskezila i isplazila plavi jezičak, a ja sam joj uzvratila istom merom, iako je to bilo detinjasto s moje strane. Nakon nadmetanja u plaženju, igrale smo se mojim starim lutkama i tokom čajanke koju smo priredile klinka mi je izdala naređenja.”
    “Da posečete one jadne ljude?” – mrštio se Ispitivač.
    “Jadne? Pre će biti licemerne… podmukle… bezočne… lažljive…”
    “U redu je!” – podviknuo je ovaj. “Shvatili smo da živite u naopakim iluzijama. Nastavite.”
    “Vi me stalno prekidate.” – nadurila se.
    “Devojko, shvatate li Vi u kakvoj se situaciji nalazite? Prekidaćemo Vas koliko nam dužnost nalaže i više od toga, ukoliko bude trebalo. Zato Vas molim da se ponašate pristojno, inače ćemo morati da pribegnemo ekstremnijim metodama ispitivanja.”
    “Dobro, de! Ne morate da mi pretite… Gde sam ono stala?” – počešala se po kosi. “Ah, da! Ispred Institucije nije bilo obezbeđenja, što me je razočaralo, jer sam onu dvojicu mamlaza želela pošteno da iskasapim. Prošavši kroz vetrobran, ušla sam u hol kao što bi i sav pošten svet, pozdravila portira koji mi je poslao uobičajeni volovski pogled i, idući od kancelarije do kancelarije, odrubila sam im glave. Korpe za otpatke su bile prazne, tako da sam ih tamo pedantno naslagala.”
    “Sve osim njegove.”
   “Da. Ona tintara je morala da bude iseckana na najsitnije moguće komade. Zaslužio je.”
    “Čime?”
    “Je l’ Vi to ozbiljno pitate?”
    “Najozbiljnije.”
    “To ćete morati da raspravite sa mojom maloletnom drugaricom. Ne mogu da govorim u njeno ime.”
    “E, vidite, tu nastaje problem. Malu nalogodavku ste izmislili da biste se sprdali sa nama ili je ona nespretno opravdanje za Vaš sumanut čin. Poznajemo mi takve kao što ste Vi. I slobode biste se odrekli za partiju šegačenja. Imate li da kažete nešto u svoju odbranu?”
    “Imam.”
    “Slušamo Vas.”
    “Moje ime je Soah. U zaraženoj utrobi nosim dete koje nije začeto ljudskim semenom. Kada se bude rodilo, a rodiće se uskoro, halapljivo će Vas proždrati i pljunuti u Bezdan. Sito i preobraženo, uzeću ga u svoje naručje i napojiti krvavim mlekom. Njegova vrela, pulsirajuća koža otopiće mi meso i kada budem prestala da postojim, Ono će se svojevoljno žrtvovati kao Ključ. Otvoriće se Zlatna Vrata kroz koja će naši preci pustiti gladne jezičine na ovaj svet…”
     Iznenadan tajac okovao je skučenu prostoriju, skamenivši Ispitivača i dvojicu njegovih kolega. Kroz plafon natopljen mislima ugnjetavanih, prošla je riđokosa devojčica. Umesto lopte, držala je zelenog krpenog lutka, koji je podsećao na slamandera sa pipcima i krastama svud po telu. Uhvativši Soah za ruku, izvela ju je odande i odvela do prostrane čekaonice, gde nije bilo nikoga. Smestila ju je u udobnu fotelju i sela pored nje. Napolju je bilo toplo i bučno. Grimiznim nebeskim svodom plovili su obelisci od crnog mermera…