Тайгак кечүү (Мелис Убукеев, 1964)

Debitantsko ostvarenje Melisa Ubukejeva Тайгак кечүү (Белые горы / Bele planine) adaptacija je kratke priče Dan snežne oluje Mukaija Elenbaeva, a u okviru programa kanadskog univerziteta CERES (The Centre for European, Russian, and Eurasian Studies) ističe se da je prvo koje "izražava duh (kirgistanskog) naroda, njegovu mudrost, snagu i istrajnost tokom teških vremena."

Radnja ove etno-drame (kojoj donekle nalikuju Paradžanovljev Тіні забутих предків (1965) i Abuladzeov Natvris khe) smeštena je u 1918-u, dve godine nakon "urkuna". Bežeći pred upraviteljem okruga i njegovim ljudima, siromašni mladić Mukaš, koga je udova majka poslala na školovanje, stiže do usamljene jurte, gde zatiče nekoliko članova porodice sunarodnika. Zaljubljuje se u Uldžan, kćer slepe žene (koja je vid izgubila plačući za mužem i sinom, a simboliše unesrećenu zemlju), i odlučuje da je sa sobom odvede u grad, oslobađajući je tako ugovorenog braka...

Na osnovu sumornih tonova kojima je narativ obojen, vrlo rano je moguće naslutiti tragičan epilog. Tuga, patnja i smrt usađeni su čak i u poreklo (okrutne) beline stenovitog okruženja, opisano u legendi o starom lovcu. Samo u par navrata reditelj daje oduška gledaocu, mameći od njega kiseli osmeh. Teška, čemerna atmosfera, uvijena u crninu, izgrađena je na likovima koji, ne računajući dvoje glavnih junaka, pasivno prihvataju svoju sudbinu, dijalozima i monolozima prožetim melanholijom, dubokim senkama velelepne fotografije Kidrižana Kidraljeva i elegičnim orkestracijama Valentina Končakova, kojima se pridružuje i jedna folklorna pesma. Za publiku koja bi želela da se upozna sa (egzotičnom) srednjoazijskom kinematografijom, ovaj film bi mogao da predstavlja polaznu tačku...