Iza Ne-ogledala

    Nemam običaj da ustajem rano, ali sam se toplog decembarskog jutra probudio oko šest sati. Međutim, to nije bilo važno, baš kao što ni izrastanje novog para nogu na šestonogim šaranima nije razlog zbog kojeg se nisam sećao sumanutog sna. A iskren da budem, nije mi se ni pisalo o glupim trikovima moje smuti pa prospi podsvesti. Ionako me bole trepavice od nepravilnog sklapanja očiju.
    Dok sam praznio bešiku, na kazančetu klozetske šolje primetio sam fleku od rđe u obliku odrubljene ljudske glave, iz profila sa razjapljenim ustima. Učinilo mi se prigodnim da se glasno nasmejem i da za doručkom opomenem samog sebe: “Treba da se obrijaš, jer su ti se pojavile ružne žućkaste dlačice.” Oprao sam ruke sapunom sa mirisom maline (digli mu cenu, al' jebi ga!), a onda i zube, pastom sa ukusom peperminta.
    Pojeo sam kroasan, punjen džemom od pomorandže, i popio šolju čaja, nekog gorkog... valjda. Oljuštio sam bananu i taman kad sam hteo da je zagrizem, zazvonio je telefon. Podigao sam slušalicu i uljudno rekao: “Halo?” Ništa. Ponovio sam “halo” još dvaput i opet ništa. U stvari, čulo se nešto nalik dahtanju crvenog demona, ali to je mogla biti i moja uobrazilja. Izgriz'o sam onu voćku na brzinu i ostavio koru na radnoj površini kuhinje, jer mi se kanta za otpatke napunila do vrha.
    Obukao sam bež košulju koja se ne gužva i braon pantalone od somota, prethodno skinuvši gaće. Želeo sam da vidim kakav je osećaj, iako tu nema šta da se vidi. Obuo sam duboke kožne cipele i očistio ih četkom sa dlakom od “mazgine grive”. Ulazna vrata ostavio sam otvorenim za plave bubamare koje su se gojile mesom iz mog frižidera. Prilikom izlaska iz dvorišta, javila mi se ćubasta ptica, koja je pokušala da me ubedi da se poznajemo već dvanaest godina. Svašta! Da sam zaista upoznao takvu osobu, ne bih se zvao tako kako se zovem. Jadnica se rasplakala, pa mi je bilo žao što sam zao.
    Ulicama se šetalo mnogo pogrbljenih ljudi i antropomorfnih životinja, a na svakom ćošku sklupčala se po jedna zmija-prosjak. Padale su krupne kapi kiše i smrdelo je na razne travuljine. Ispred supermarketa pronašao sam pokvašenu tvrdu bombonu, podigao je i oblizao. Da je bila okrnjena i da trotoar nije bio besprekorno čist, verovatno ne bih tako postupio. Šteta da dobar slatkiš ostane nepojeden.
    “Mesečeva ekspedicija!” – uzviknula je obnažena žena sa slamnatim šeširom. Tada mi je sinulo da sam prošle noći sanjao da radim za agenciju koja se bavi istraživanjem morskih dubina. Poslali su me, zajedno s koleginicom V, da ispalim torpeda na podmornicu koja je ugrožavala život delfina. “Kakav egzibicionizam!” – pomislio sam i pred stopala mi je pao nečiji jorgan. Ne znam samo šta će mi? Pet takvih mi je naslagano u kredencu i to tri nova novcata, pošto ih ne upotrebljavam. Zato sam uzeo bebu iz obližnjeg kontejnera i utoplio je, ne bi li prestala da plače. Tada joj je stigla i maloletna majka koju sam izgrdio kao nikog. (Ispostavilo se da joj je kršteno ime Niko.)
    Otišao sam do tunela na čijem ulazu je stajao putokaz sa natpisom “Cvrčci umiru, ali vas naše saobraćajnice vode u beskraj”. Na drugom kraju čekao me je Čamdžija Po Suvom, sa kojim je trebalo da razgovaram o preuzimanju njegovih zaduženja. Čovek je pošteno radio hiljadu godina i spremao se za dugo očekivanu penziju, a meni je dojadio stari posao.
    “Imaš nešto ispod kože.” – pogledao me je popreko i prekrstio ruke.
   “Pa šta sad, da se oderem?!” – brecnuo sam se na namrgođenog čičicu.
    “Evo, ja ću da ti pomognem. Nemoj odma' da se ljutiš.”
    I zaista, uspeo je da skine svu kožu s mene potpuno bezbolno i da je vrati u treptaju, izvadivši par metalnih novčića što su mi se utisnuli u meso i ispravljajući mi sve bore u procesu svlačenja i navlačenja. Predao mi je vesla i upozorio da ne idem dalje od tog mesta – ne bih ni mogao, budući da se iza čamca uzdizao beskrajni zid, oslikan produžetkom pejzaža, baš kao u crtaćima.
    Vraćao sam se istim putem, ali je okruženje delovalo drugačije. Zastala mi je knedla u grlu zbog bliznakinja koje su napustili roditelji, pa su bile primorane da žive sa iznemoglom babom. One bi ti u procentima izračunale koliko je istine sadržano u rečima koje naizgled nemaju nikakav smisao. Sedmog dana po udaji, kada budu sekle čokoladnu tortu koju su same umesile, muževi će im otkriti šta su pročitali, a one će im zavaliti šamarčinu i tiho reći: “Ćuti i jedi.”