Stidljiva

    Okupana svetlošću devetnaest crvenih sveća, sedela je na omiljenoj fotelji u sobi koja je nekada pripadala njenoj starijoj sestri. Pošto je veče bilo prohladno, noge je sakrila pod meko karirano ćebe, odlučivši da dovrši Knjigu Nestanka Starog Sveta. Iako ju je već nekoliko puta pročitala, stalno joj se vraćala, uzaludno pokušavajući da u njoj pronađe značenja svojih košmara. I uvek bi zaplakala kod onih redova koji su opisivali vrištanje i plač devojčica i dečaka, čije roditelje su nemilosdno kidali prozirni, pihtijasti pipci Sinjeg Neba.

    Kada se stari sat oglasio sa jedanaest tromih otkucaja, istrčala je u dvorište, jer joj se učinilo da je neko doziva. Međutim, napolju nije bilo nikog osim jecajućih cvrčaka. Vlažna trava golicala joj je nežne tabane, dok je  pohotljivi vetar pokušavao da joj podigne svilenu spavaćicu. Olinjali mesec beše se povukao u tamne odaje, a za njim i verna zvezdana pratnja. Htela je da se vrati nazad, ali je kuću iznenada zahvatio besan plavičasti plamen, zabranivši joj povratak. Iz mahnite vatre iziđoše petorica mladića u belim odelima, sa šiljatim cipelama od zmijske kože i neobičnim cilindrima na ćelavim glavama. U tren oka je opkoliše, nameštajući jezivo široke i usiljene osmehe na bleda, koščata lica. Posegnuše za unutrašnjim džepovima dugih plišanih frakova i izvukoše male i sjajne šestougaone pločice. Nakon toga, ostala je bez svesti…

    Probudila se ležeći na glomaznom kružnom krevetu koji se nalazio na samom središtu velike prostorije betonskih zidova, okićenih kitnjastim drvenim ramovima. Plafon je bio skoro sav od stakla, pa je mogla da vidi dva zajapurena sunca i ono treće, zakržljalo i na braću ljubomorno. Prilikom ustajanja, osetila je blagu vrtoglavicu koja je zanese ulevo prema uzanom i visokom vitražu. Došavši sebi, zagledala se u grotesknu scenu koja je tamo bila predstavljena – pticoliko stvorenje razvlačilo je creva okovanog vojnika. Na prvi pogled, morbidna poetičnost tog prizora delovala je mučno, ali je bližim posmatranjem zaključila da je tako surova iskrenost redak slučaj u umetnosti. Prišla je da dotakne verno oslikane iznutrice i tad začu škripu teških vrata. Dvojica stražara hladnih pogleda, u oklopima ukrašenim velikim slovom “D”, uhvatiše je pod miške i sprovedoše mračnim hodnikom sve do Kuhinje, gde ju je čekao O.

***

    Za aluminijumskim stolom nepravilnog oblika sedeo je osedeli sredovečni muškarac sa plastičnim žutim šlemom koji je trebalo da zamaskira rogove na njegovom čelu. Prelistavao je hrpu nekakvih obrazaca i pretvarao se da je potpuno obuzet “poslom”. Naravno, ona ga je prozrela čim su je uveli u Predprostor, ograničen niskama crnih bisera.

    “Neka uđe!” – uzviknuo je nakon par minuta, a onda se nakašljao i stavio naočari sa tamnim staklima. “Dobar dan, gospođice!”

    “Dobar dan.” – otpozdravila je.

    “Sedite slobodno… i poslužite se, nije otrovno.” – ljubaznim gestom skrenuo joj je pažnju na (naizgled neudobnu) stolicu i omanju korpu sa voćem.

    “Hvala.” – uzela je zelenu krušku i stavila je ispred sebe, za kasnije. (Nije volela da jede u društvu nepozantih.) “Zašto sam ovde?”
    “Zamolio bih Vas da ćutite, sve dokle Vam ja ne postavim pitanje. Nema potrebe da se plašite. Ukoliko budete sarađivali, pustićemo Vas brzo i nećete se ničeg sećati. Da li ste me razumeli?”
    “Jesam.” – poslušno je odgovorila, nadajući se da taj čovek govori istinu.
    “Odlično!” – uskliknuo je. “Vi ste prva osoba koja se nije bunila. Nadam se da ćete posle našeg razgovora dobiti odgovor i na ono nedozvoljeno “zašto”… Dakle, da čujemo Vaše ime i prezime.”
    “Nevina… Prezime sam zaboravila. Izvinjavam se.”
    “Nema potrebe. Dovoljno je. Datum rođenja?”
    “Sedmi maj dvanaeste godine”
    “Uuuu, zar je već toliko prošlo? Bila je to odlična godina. Berićetna. A moja žena je izgubila devojčicu trinaeste. Doktori su joj rekli da više neće moći da ima dece i zato se ubila. Skočila je sa Višespratnice u Ambis. Znate, to je u onom trouglu, između tri obeliska. Otada ni ja nisam baš sasvim priseban. Često ustajem noću i šetam po praznoj kućerini koju su mi poklonili u znak sažaljenja. Dešava se da zaspim na stepeništu… Oh, izvinite, ja se zapričao, a Vas verovatno i ne interesuje moja tužna prošlost… Radite li negde?”
    “Ne, nisam zaposlena.”
    “Od čega se izdržavate?”
    “Živim od milostinje Gutgajstova .”
   “Pretpostavio sam. Mnogo je mladih ljudi kojima su oni svesrdno pomogli. Ponekad i mene posete, da me razvesele, ali im ne polazi za rukom. Imate li rodbine?”
    “Nemam. Svi su mrtvi.”
    “Žalosno. Primite moje saučešće. Kako su nestali?”
    “Odneo ih je Poslednji Kovitlac.”
    “A Vi? Kako ste Vi preživeli?”
    “Ne znam. Valjda imam sreće.”
    “Hm, ne bih rekao. Da je tako, ne bismo Vas doveli…” – zaustio je da kaže još nešto, ali mu ulazak krupne zunzare odvuče pažnju. Oprezno je pratio sumanutu putanju kojom se kretala da bi, procenivši pravi trenutak, izbacio dugačak i lepljiv jezik i progutao je. “Izvinite zbog ove kratke pauze. Ne mogu da im odolim… Gde smo ono stali… A, da! Jeste li se ikada udavali?”
    “Nisam. Možda u snovima.”
    “Mora da ste imali udvarače?”
    Odmahnula je glavom stidljivo, negirajući.
    “Tako lepa devojka?! Ne mogu da verujem. Sigurni ste?”
    “Jesam… U stvari, kad malo bolje razmislim…”
    “Kažite.”
   “Jedan pastir je prema meni gajio simpatije, ali su ga odvele neke žene sa sivim korsetima, pre nego što smo stigli da se upoznamo.”
   “Nisu to žene.” – pokušavao je da ne prasne u smeh. “To su moji dnevni klovnovi. Transvestiti… ili bar mislim da jesu. Sećam se tog dečka. Imao je ukus pomorandže i plakao je dok smo mu sekli noge.”
    Zgranuta O-ovim rečima, naježila se i nakratko zadrhtala.
    “Pobogu, zašto ste se toliko uznemirili?”
    “Otkud znate?”
    “Odaje Vas miris… A rekao sam Vam da nemate razloga za strah. Želite li čašu vode?”
   “Ne, hvala.” – stisnula je pesnice čvrsto, rešivši da ne podlegne pritisku zločestog Ispitivača.
   “Eto. Tako je već bolje… Nego, zbog čega se niste odazvali našim ranijim pozivima?”
   “Ne razumem. O kakvim pozivima govorite?”

   “Poslali smo ih na vašu adresu… Uh, pardon! Pismonoša je bio bolestan tokom tog perioda. Doduše, to nije nikakvo opravdanje. Morali ste znati i javiti se na vreme… Sećate li se detinjstva?”
   “Sećam se, ali su sve uspomene maglovite, osim onih na bakine labudove.”
    “Guske u magli!” – dreknuo je i preteći ustao, nagnuvši se nad hladnu ploču. “Prestanite da mi se rugate! Jasno?!”
    Potvrdno je klimnula glavom.
    “Dobra devojčica.” – nakezio se i opet seo. “Šta misliš, kakva će ti biti kazna za ovu podlost?”
    “Izgnaćete me u Zavičaj. Putovaću Beskrajnim Vozom. Dozvolićete mi da ponesem samo krušku i povedem Depresore. Nadomak Sela, mašinovođa će zaustaviti kompoziciju. Nas troje izaći ćemo obnaženi i oni će me silovati do zore. Svanuće u šest, ali se zeleni petlovi neće oglasiti.”
     “Divno! Na kraju ću vam se i ja pridružiti da te raščerečim između dva vranca i rastrgnem kao vešticu.”
    Tačno u tri sata po ponoći, oglasili su se psi lutalice. Jato slavuja otkinulo im je grkljane i bacilo pacovima za večeru.
---------------------------------------------
Gutgajst = gut (dobar) + geist (duh)