20 Aug 2011

Bez okvira

    Ne mogu da zaspim. Već nekoliko noći unazad. Prevrćem se i gužvam onu jadnu postelju, ali san nikako da dođe. Ustajem da popijem malo vode, iako nisam žedan, i vraćam se u krevet. Toplo je, a potom hladno. Skinuo bih sopstvenu kožu, ali se bojim. Tako je. Ja sam kukavica.
    Na mračnom gradskom trgu nema nikoga. Noć ih je sve pojela – ljude, pse, mačke, miševe. Samo su insekti ostali. Zuje i zuje i ne žele da prestanu. Rugaju se samoći slučajnog prolaznika. Ako bi im se pružila prilika da izrastu, pojeli bi ga bez razmišljanja. A njega opet savladava strah. Pokušava da mu se suprotstavi, da mu pljune u lice ili da ga zgrabi za kariranu košulju, ali ne ume, jer je lepo vaspitan. Baca pogled ka najbližoj zgradi, podignutoj u čast nekog tobože važnog skota, kada se iznenada, na samo par koraka od njega, otvaraju vrata ka suncem okupanoj pustinji. Bez razmišljanja prolazi kroz njih, pitajući se: “Gde je most?”
   “Vidiš, ovde i nije tako loše kao što si ti zamišljao.” – prilazi mi pogureno stvorenje, do struka starac, a od struka punački, pegavi crv. “Dozvoliću ti da ostaneš, ali pod jednim uslovom.”
    Ćutim i posmatram nabore na njegovoj suvoj koži.
    “Sada me ti pitaš – kojim ili kakvim.”
   Ćutim i dalje, diveći se gravurama na štapu pomoću koga održava ravnotežu.
   “Dobro. Reći ću ti svejedno. Treba da prođeš kroz ogledalo, a da pritom ne dotakneš staklo i ne obližeš srebro.”
    “To je nemoguće!” – bunim se. “Ti uopšte ne postojiš! Bolje bi ti bilo da se vratiš u memljivu rupu iz koje si dopuzao, inače ću ti preseći grkljan makazama koje nosim u levom džepu!”
    Sa osmehom na licu, dobroćudni Wurmgreis mi okreće leđa i isparava. Žutim oblacima koje je izrodilo grimizno nebo silaze tri harpije i pevaju uspavanku za naivne. Od njihovih božanstvenih mecosoprana krvare mi uši…

No comments:

Post a Comment