5 Aug 2011

Dašak poezije

Gledajući Kenjijevo proleće, u Miyazawinom liku i delu (onakvima kakvim ih Kawamori oslikava) donekle sam prepoznao sebe (ma koliko to pretenciozno zvučalo). U to ime, jedna prepečena kriška nestašnih stihova, nastalih između 4 i 5 časova izjutra, nakon iznenadnog buđenja...

BEZOBZIRNA
(Arhitektonija De Monik)

Ne boj se, pile mutirano!
Svetlost će razbiti tamu,
ali će noć progutati dan.

(Nesanica ima ukus krvi…)

Kada se bude vratila iz mrtvih,
otpašće joj krila
i neće se sećati svoga imena.
Pitaće se zašto je gola,
ali joj vetrovi neće dati odgovor.
Požuriće da pronađe Izlaz,
jer će je sa obližnjeg drveta
posmatrati gladna vrana.
Okićena tuđim perjem,
kreštaće dok je ne pogodi njena pesma.

(Svitanje miriše na ludilo…)

Crno i zaobljeno, bestelesno đubre!
Kada ti mrtvac šapuće,
ne dobijaš krofnu.
Ako te pojuri jednorogi vepar,
skrivaš se u kupatilu.

(Neće suza na tvrdo kuvano oko,
niti đavo u pastirsko prnje!
Sudar snova rađa nesporazum…)

No comments:

Post a Comment