2 Jul 2015

Boro in the Box (Bertrand Mandico, 2011)

"Zovem se Valerijan Borovčik. Ja sam pokojni poljski reditelj. Ceo život proveo sam u kutiji sa rupom." 
Navedena posthumna izjava predstavlja uvod u fantazmagorični biopik o jednom od najvećih provokatora među rediteljima XX stoleća. Kroz dvadeset šest poglavlja, čiji naslovi počinju slovima francuskog alfabeta, Mandiko plete neobičnu priču o Borovom začeću, detinjstvu, mladosti, odlasku u Pariz (kao životnoj prekretnici) i kinematografskoj smrti. 
 
Znalački kombinujući uticaje Švankmajera, Tarkovskog, Kronenberga, Rasela i Linča, malo poznati francuski sineast pokušava da utvrdi poreklo umetnikove suberzivnosti i odgovori na pitanje zašto je ostao upamćen i kao genije i kao pornograf. Ignorisanjem i izmišljanjem činjenica ili pokrivanjem istih velom aluzija i metafora, od niza bizarnih, perverznih, iracionalnih, melanholičnih i/ili mračno-komičnih slika stvara impresivnu nadrealističku dramu. Od "igre anđela" i posmatranja "ptica bez odeće", do prve kamere (žive, dlakave, sluzave i mesnate) i trčanja za vetrom (zefirom, otelovljenim u poluobnaženoj lepotici), razvojni put poljskog titana, kako ga neki kritičari nazivaju, deluje kao lepljivo eterični san.
 
Predivne u svojoj "prljavosti", crno-bele kompozicije pružaju katarzičan vizuelni doživljaj, a njihovu začudnost intenzivira kakofonična muzička pratnja, kao i prijatan glas Eline Lovenson, koje se možda sećate iz kultne horor-drame Nadja, ovde u dvostrukoj ulozi Borovčika-naratora i njegove majke. Boro in the Box je četrdesetominutno osveženje za sve ljubitelje arthouse filmova, uključujući i one koji (kao ni potpisnik ovih redova) nemaju (kompletan) uvid u Borov opus.

No comments:

Post a Comment