26 Sep 2013

O nekoliko razočaravajućih filmova

Izbegavam da pišem o filmovima koji mi se nisu naročito (ili uopšte) dopali, ali ću povodom četvorogodišnjice bloga napraviti izuzetak. Ono što sledi je kratak osvrt na nekoliko (ne nužno loših!) ostvarenja, koja su tokom proteklih meseci 2013. izneverila moja očekivanja, formirana na osnovu primamljivih trejlera, pozitivnih kritika, osvojenih nagrada, kontroverze koju su izazvala ili imena koja stoje iza njihovih naslova.

Kao jedini klasik, Spartacus (1960) zaslužuje da bude istaknut ispred svežih plodova svetske kinematografije. Očigledno je da genijalni Kubrick nije imao dovoljno umetničke slobode, zbog čega ova spektakularna istorijska drama, projekat taštine Kirka Douglasa, i suviše podseća na sve ostale iz tog perioda. A da određenim rediteljima treba staviti okove, pokazuje The Rambler (2013) Calvina Reedera, foliranta kome nikako ne polazi za rukom da se približi glavnim uzorima, Lynchu, Cronenbergu i Herzogu (?), iako neki recenzenti pokušavaju da ga posade negde na obodu aleje velikana. Gledljiviji i smisleniji od ogavnog artsy trash prvenca The Oregonian (2011), Reederov "sophomore flick" je drska pseudo-misterija, intrigantna samo u onim sekvencama koji deluju kao bleda fotokopija odlomaka dela gorenavedenih filmotvoraca.

The Rambler

Uštogljeniji od rigidnih TV-melodrama, A Dangerous Method (2011) je generički biopic, koji Carla Junga, Sigmunda Freuda i Sabinu Spielrein predstavlja kao kartonske isečke iz trač rubrika nekakvog nedeljnog lista za psihoanalitičare. Pružajući izlišno i suvoparno objašnjenje ranijih radova, David Cronenberg odaje utisak mladog početnika bez velikih ambicija, koji žgoljavoj Keiri Knightley dopušta da loše odglumljenim akcentom i nepodnošljivim kreveljenjem zaseni raskoš kostima i scenografije, odnosno učinak talentovanijih kolega. Uznemirujućim, satiričnim i vizuelno impresivnim, ali repetitivnim naučno-fantastičnim hororom Antiviral (2012), koji je obeležen prelepim licem mlađane Sare Gadon, Brandon Cronenberg se delimično iskupljuje za očeve grehe. Njegov problem je u dilemi "eksperimentisati ili ne", kao i u krpež-scenariju, sa kojim je uz izvesne korekcije mogao da snimi izvanredan kratki, eventualno srednjemetražni film.

Antiviral

Nešto sigurnija u sprovođenju "svojih" zamisli je Kristina Buožyte koja, tvrdeći da "objektivnost nije ništa više od fetiša istine", isporučuje suptilnu i elegantnu, ali frigidnu SF-romansu Vanishing Waves (2012). Prevashodno se oslanjajući na Russellov Altered States (1980) i eksploataciju 70-ih, usredsređuje se na izmaštanu vezu, koju seksualno frustrirani protagonist Lukas ostvaruje sa komatoznom pacijentkinjom Aurorom u njenoj podsvesti, putem neobične mašinerije. Ešerovska arhitektura kuće na plaži, koja simbolizuje Aurorin um, i "narogušenog" enterijera u istraživačkom centru, ali i odlična fotografija Feliksasa Abrukauskasa, odvlače pažnju od "pripovedačke sterilnosti" (















No comments:

Post a Comment