Izbegavam da pišem o filmovima koji mi se nisu naročito (ili uopšte) dopali, ali ću povodom četvorogodišnjice bloga napraviti izuzetak. Ono što sledi je kratak osvrt na nekoliko (ne nužno loših!) ostvarenja, koja su tokom proteklih meseci 2013. izneverila moja očekivanja, formirana na osnovu primamljivih trejlera, pozitivnih kritika, osvojenih nagrada, kontroverze koju su izazvala ili imena koja stoje iza njihovih naslova.
Kao jedini klasik, Spartacus (1960) zaslužuje da bude istaknut ispred svežih plodova svetske kinematografije. Očigledno je da genijalni Kubrick nije imao dovoljno umetničke slobode, zbog čega ova spektakularna istorijska drama, projekat taštine Kirka Douglasa, i suviše podseća na sve ostale iz tog perioda. A da određenim rediteljima treba staviti okove, pokazuje The Rambler (2013) Calvina Reedera, foliranta kome nikako ne polazi za rukom da se približi glavnim uzorima, Lynchu, Cronenbergu i Herzogu (?), iako neki recenzenti pokušavaju da ga posade negde na obodu aleje velikana. Gledljiviji i smisleniji od ogavnog artsy trash prvenca The Oregonian (2011), Reederov "sophomore flick" je drska pseudo-misterija, intrigantna samo u onim sekvencama koji deluju kao bleda fotokopija odlomaka dela gorenavedenih filmotvoraca.
Uštogljeniji od rigidnih TV-melodrama, A Dangerous Method (2011) je generički biopic, koji Carla Junga, Sigmunda Freuda i Sabinu Spielrein predstavlja kao kartonske isečke iz trač rubrika nekakvog nedeljnog lista za psihoanalitičare. Pružajući izlišno i suvoparno objašnjenje ranijih radova, David Cronenberg odaje utisak mladog početnika bez velikih ambicija, koji žgoljavoj Keiri Knightley dopušta da loše odglumljenim akcentom i nepodnošljivim kreveljenjem zaseni raskoš kostima i scenografije, odnosno učinak talentovanijih kolega. Uznemirujućim, satiričnim i vizuelno impresivnim, ali repetitivnim naučno-fantastičnim hororom Antiviral (2012), koji je obeležen prelepim licem mlađane Sare Gadon, Brandon Cronenberg se delimično iskupljuje za očeve grehe. Njegov problem je u dilemi "eksperimentisati ili ne", kao i u krpež-scenariju, sa kojim je uz izvesne korekcije mogao da snimi izvanredan kratki, eventualno srednjemetražni film.
Nešto sigurnija u sprovođenju "svojih" zamisli je Kristina Buožyte koja, tvrdeći da "objektivnost nije ništa više od fetiša istine", isporučuje suptilnu i elegantnu, ali frigidnu SF-romansu Vanishing Waves (2012). Prevashodno se oslanjajući na Russellov Altered States (1980) i eksploataciju 70-ih, usredsređuje se na izmaštanu vezu, koju seksualno frustrirani protagonist Lukas ostvaruje sa komatoznom pacijentkinjom Aurorom u njenoj podsvesti, putem neobične mašinerije. Ešerovska arhitektura kuće na plaži, koja simbolizuje Aurorin um, i "narogušenog" enterijera u istraživačkom centru, ali i odlična fotografija Feliksasa Abrukauskasa, odvlače pažnju od "pripovedačke sterilnosti" (kako Jeannette Catsoulis piše za New York Times) i atraktivnih, ali pretežno mlakih erotskih scena, koje izgledaju kao izvodi iz video-spotova pretencioznih post-rock sastava. Cameo pojavljivanje Šarūnasa Bartasa, litvanskog Béle Tarra, ne doprinosi popravljanju utiska.
Enigmatična drama sa elementima natprirodnog Loong Boonmee raleuk chat (Ujka Bunmi koji može da se seti prethodnih života, 2010) miljenika Kanskog festivala deluje kao egzotična imitacija umetničkih filmova, prefinjena koliko i grubi naslov. Ni sam ne znajući zašto, Apichatpong Weerasethakul često koristi duge kadrove koji, zahvaljujući estetskoj neujednačenosti, iz sećanja nestaju brže od jutarnjih snova. Lutanje po zabitima tajlandskih legendi sporadično daje zanimljive, ali ne baš blistave rezultate. Za nijansu kreativniji je Post Tenebras Lux (2012) produhovljenog Carlosa Reygadasa, koji donosi polu-autobiografsku priču, iritirajući i naglašeno egocentričnu, a prožetu religijskim simbolima. Ploveći po reci sećanja, koja razdvaja onirično od banalnog, slavni meksički reditelj povremeno ispušta kormilo i prepušta se onaniji, zbog čega se nestabilni brod naginje ka ovoj drugoj obali, koju nastanjuju odbojne ljudske kreature (čast ljupkim klincima kao izuzecima). Između nezaboravnog prologa i upečatljivog epiloga, u usporenom ritmu niže emotivno okrnjene fragmente prošlosti, sadašnjosti i vizija budućnosti. Ismevajući šarene laže iz najnovije holivudske produkcije, u život disfunkcionalne porodice uvodi jarkocrvenog, kompjuterski generisanog đavola, spremnog da iščupa još koji ekser sa poklopca kutije razdora.
Još manje simpatija od Reygadasovih likova bude liberalni klošari precenjene, trivijalne i tendenciozne niskobudžetne zbrke Beasts of the Southern Wild (2012), magične kao karton-naselje u kojem živ(otar)e glasovite pijanice i nekoliko zapostavljene dece. Dok šestogodišnja Hushpuppy (preslatka Quvenzhané Wallis), sa čije tačke gledišta debitant Benh Zeitlin posmatra svet, nosi teret kvazi-filozofskih nagvaždanja o večitim pitanjima i nedokučivim odgovorima, rad kamerom preti da izazove epileptični napad i kod zdravih osoba. Jedna od centralnih tema je i ekologija, mada postoji ogromna verovatnoća da praistorijski veprovi, koji se oslobađaju iz otopljenih glečera (i liče na neke od monstruma iz Miyazakijevih animea), zapravo otelovljuju Hushpuppyne strahove. Ni višestruko skuplja fantazija The Tempest (2010) nije zadovoljavajuća, dokazujući da nema tih miliona koji će dosadnu pozorišnu predstavu, okićenu zavodljivim specijalnim efektima, učiniti filmičnom. Bezobzirna u adaptaranju istoimenog Shakespearovog komada, Julie Taymor zauzima (nestabilan) feministički stav, zaboravljajući da su "bura" i "povetarac" dva potpuno različita pojma. Osim toga, članovi glumačke postavke, na čelu sa nepogrešivom Helen Miren, a na začelju sa "komedijašem" Russellom Brandom, nisu u svakom trenutku raspoloženi za timski rad.
Hiperstilizovani psihološki triler Stoker (2013), koji briljantnom Chan-wooku Parku otvara vrata fabrike snova, obuzima gustom zlosutnom atmosferom, ali boluje od sindroma predvidljivosti i nelogičnosti, koje izaziva maneken Wentworth Miller, kao potpisnik "hičkokovskog" scenarija. Parkova precizna režija i bravurozne interpretacije Matthewa Goodea, Mie Wasikowske i Nicole Kidman, uz očaravajuće kadrove (Chung-hoon Chung), nadomešćuju propuste u Millerovom pisaniju. Slikama koje oduzimaju dah, uprkos turobnim prizorima u nijansama smeđe i sive, gledaoca zasipa i John Hillcoat u postapokaliptičnoj melodrami The Road (2010), koju iznutra izjeda patetika svojstvena osrednjim američkim rediteljima. U poređenju sa überdepresivnim igranim ostvarenjem Письма мёртвого человека (1986) ili čemernom motion-comic tragedijom From Inside (2008), sudbina oca i sina koju Hillcoat opisuje kao da je obojena optimizmom. Ljigava završnica je kap koja preliva čašu.
Hipnotišuća vizuelna rešenja sa ubojitim osvetljenjem i ambijentalni skor, od kojeg se ledi krv u žilama, krase linčovski orijentisan, ali praznjikav style-as-substance krimić Only God Forgives (2013), za koji je Nicolas Winding Refn, jedan od najistaknutijih sineasta današnjice (ne bez razloga), navodno potražio inspiraciju u istočnjačkom misticizmu. Iza iznenadnih praskova nasilja, Goslingovog štenećeg pogleda i kučkaste plavokose karikature u tumačenju Kristin Scott Thomas, krije se otrcani film osvete koji bi, kao i Antiviral, bolje funkcionisao u kraćoj formi. Titulu podbačaja može da ponese i ravnolinijski Somewhere (2010), koji sugeriše da je na rediteljskoj stolici sedela statističarka sa viškom samopouzdanja i zavidnim znanjem iz teorije sedme umetnosti. Teško je poverovati da u takmičarskom programu 67. Venecijanskog festivala nije bilo kandidata dostojnijih statuete Zlatnog lava, ali je zato vrlo lako posumnjati u pristrasnost stručnog žirija, kojim je te godine predsedavao Quentin Tarantino.
Na polju animiranih razočaranja izdvojio bih crnohumorni mjuzikl Le magasin des suicides (Patrice Leconte, 2012) i dve naučno-fantastične akcije, 009 Re: Cyborg (Kenji Kamiyama, 2012) i Justice League: The Flashpoint Paradox (Jay Oliva, 2013). "Realističnijom" verzijom Porodice Addams veteran Leconte daje sarkastičan kometar savremenog društva, ali to čini putem nedovoljno duhovitih dijaloga i traljavo umetnutih muzičkih numera, vodeći vas do preveselog finala - antiteze svega prethodno izrečenog. U svom prvom dugometražnom animeu, Kamiyama oživljava decenijama staru franšizu, vešto podražavajući Mamorua Oshiija i daveći se u plićaku mora tema, kao što su religija, mitologija, ratovi, terorizam i suprotstavljene političke ideologije. Srećom, primenom cell-shading tehnike, animatori uspevaju da umese ukusan slatkiš za oko, dok Kenji Kawai zadatku komponovanja pristupa ozbiljno, kao po običaju. Nastojeći da osveži superherojski žanr, Oliva ispituje mračnu stranu dobročiniteljskih aktivnosti i mogućnost putovanja između paralelnih stvarnosti, ali postiže gotovo isto što i mnogi pre njega. Uzbudljivo i pristojno animirano, ali već viđeno i, naposletku, konvencionalno...
Kao jedini klasik, Spartacus (1960) zaslužuje da bude istaknut ispred svežih plodova svetske kinematografije. Očigledno je da genijalni Kubrick nije imao dovoljno umetničke slobode, zbog čega ova spektakularna istorijska drama, projekat taštine Kirka Douglasa, i suviše podseća na sve ostale iz tog perioda. A da određenim rediteljima treba staviti okove, pokazuje The Rambler (2013) Calvina Reedera, foliranta kome nikako ne polazi za rukom da se približi glavnim uzorima, Lynchu, Cronenbergu i Herzogu (?), iako neki recenzenti pokušavaju da ga posade negde na obodu aleje velikana. Gledljiviji i smisleniji od ogavnog artsy trash prvenca The Oregonian (2011), Reederov "sophomore flick" je drska pseudo-misterija, intrigantna samo u onim sekvencama koji deluju kao bleda fotokopija odlomaka dela gorenavedenih filmotvoraca.
The Rambler
Uštogljeniji od rigidnih TV-melodrama, A Dangerous Method (2011) je generički biopic, koji Carla Junga, Sigmunda Freuda i Sabinu Spielrein predstavlja kao kartonske isečke iz trač rubrika nekakvog nedeljnog lista za psihoanalitičare. Pružajući izlišno i suvoparno objašnjenje ranijih radova, David Cronenberg odaje utisak mladog početnika bez velikih ambicija, koji žgoljavoj Keiri Knightley dopušta da loše odglumljenim akcentom i nepodnošljivim kreveljenjem zaseni raskoš kostima i scenografije, odnosno učinak talentovanijih kolega. Uznemirujućim, satiričnim i vizuelno impresivnim, ali repetitivnim naučno-fantastičnim hororom Antiviral (2012), koji je obeležen prelepim licem mlađane Sare Gadon, Brandon Cronenberg se delimično iskupljuje za očeve grehe. Njegov problem je u dilemi "eksperimentisati ili ne", kao i u krpež-scenariju, sa kojim je uz izvesne korekcije mogao da snimi izvanredan kratki, eventualno srednjemetražni film.
Antiviral
Nešto sigurnija u sprovođenju "svojih" zamisli je Kristina Buožyte koja, tvrdeći da "objektivnost nije ništa više od fetiša istine", isporučuje suptilnu i elegantnu, ali frigidnu SF-romansu Vanishing Waves (2012). Prevashodno se oslanjajući na Russellov Altered States (1980) i eksploataciju 70-ih, usredsređuje se na izmaštanu vezu, koju seksualno frustrirani protagonist Lukas ostvaruje sa komatoznom pacijentkinjom Aurorom u njenoj podsvesti, putem neobične mašinerije. Ešerovska arhitektura kuće na plaži, koja simbolizuje Aurorin um, i "narogušenog" enterijera u istraživačkom centru, ali i odlična fotografija Feliksasa Abrukauskasa, odvlače pažnju od "pripovedačke sterilnosti" (kako Jeannette Catsoulis piše za New York Times) i atraktivnih, ali pretežno mlakih erotskih scena, koje izgledaju kao izvodi iz video-spotova pretencioznih post-rock sastava. Cameo pojavljivanje Šarūnasa Bartasa, litvanskog Béle Tarra, ne doprinosi popravljanju utiska.
Vanishing Waves
Enigmatična drama sa elementima natprirodnog Loong Boonmee raleuk chat (Ujka Bunmi koji može da se seti prethodnih života, 2010) miljenika Kanskog festivala deluje kao egzotična imitacija umetničkih filmova, prefinjena koliko i grubi naslov. Ni sam ne znajući zašto, Apichatpong Weerasethakul često koristi duge kadrove koji, zahvaljujući estetskoj neujednačenosti, iz sećanja nestaju brže od jutarnjih snova. Lutanje po zabitima tajlandskih legendi sporadično daje zanimljive, ali ne baš blistave rezultate. Za nijansu kreativniji je Post Tenebras Lux (2012) produhovljenog Carlosa Reygadasa, koji donosi polu-autobiografsku priču, iritirajući i naglašeno egocentričnu, a prožetu religijskim simbolima. Ploveći po reci sećanja, koja razdvaja onirično od banalnog, slavni meksički reditelj povremeno ispušta kormilo i prepušta se onaniji, zbog čega se nestabilni brod naginje ka ovoj drugoj obali, koju nastanjuju odbojne ljudske kreature (čast ljupkim klincima kao izuzecima). Između nezaboravnog prologa i upečatljivog epiloga, u usporenom ritmu niže emotivno okrnjene fragmente prošlosti, sadašnjosti i vizija budućnosti. Ismevajući šarene laže iz najnovije holivudske produkcije, u život disfunkcionalne porodice uvodi jarkocrvenog, kompjuterski generisanog đavola, spremnog da iščupa još koji ekser sa poklopca kutije razdora.
Post Tenebras Lux
Još manje simpatija od Reygadasovih likova bude liberalni klošari precenjene, trivijalne i tendenciozne niskobudžetne zbrke Beasts of the Southern Wild (2012), magične kao karton-naselje u kojem živ(otar)e glasovite pijanice i nekoliko zapostavljene dece. Dok šestogodišnja Hushpuppy (preslatka Quvenzhané Wallis), sa čije tačke gledišta debitant Benh Zeitlin posmatra svet, nosi teret kvazi-filozofskih nagvaždanja o večitim pitanjima i nedokučivim odgovorima, rad kamerom preti da izazove epileptični napad i kod zdravih osoba. Jedna od centralnih tema je i ekologija, mada postoji ogromna verovatnoća da praistorijski veprovi, koji se oslobađaju iz otopljenih glečera (i liče na neke od monstruma iz Miyazakijevih animea), zapravo otelovljuju Hushpuppyne strahove. Ni višestruko skuplja fantazija The Tempest (2010) nije zadovoljavajuća, dokazujući da nema tih miliona koji će dosadnu pozorišnu predstavu, okićenu zavodljivim specijalnim efektima, učiniti filmičnom. Bezobzirna u adaptaranju istoimenog Shakespearovog komada, Julie Taymor zauzima (nestabilan) feministički stav, zaboravljajući da su "bura" i "povetarac" dva potpuno različita pojma. Osim toga, članovi glumačke postavke, na čelu sa nepogrešivom Helen Miren, a na začelju sa "komedijašem" Russellom Brandom, nisu u svakom trenutku raspoloženi za timski rad.
The Tempest
Hiperstilizovani psihološki triler Stoker (2013), koji briljantnom Chan-wooku Parku otvara vrata fabrike snova, obuzima gustom zlosutnom atmosferom, ali boluje od sindroma predvidljivosti i nelogičnosti, koje izaziva maneken Wentworth Miller, kao potpisnik "hičkokovskog" scenarija. Parkova precizna režija i bravurozne interpretacije Matthewa Goodea, Mie Wasikowske i Nicole Kidman, uz očaravajuće kadrove (Chung-hoon Chung), nadomešćuju propuste u Millerovom pisaniju. Slikama koje oduzimaju dah, uprkos turobnim prizorima u nijansama smeđe i sive, gledaoca zasipa i John Hillcoat u postapokaliptičnoj melodrami The Road (2010), koju iznutra izjeda patetika svojstvena osrednjim američkim rediteljima. U poređenju sa überdepresivnim igranim ostvarenjem Письма мёртвого человека (1986) ili čemernom motion-comic tragedijom From Inside (2008), sudbina oca i sina koju Hillcoat opisuje kao da je obojena optimizmom. Ljigava završnica je kap koja preliva čašu.
Stoker
Hipnotišuća vizuelna rešenja sa ubojitim osvetljenjem i ambijentalni skor, od kojeg se ledi krv u žilama, krase linčovski orijentisan, ali praznjikav style-as-substance krimić Only God Forgives (2013), za koji je Nicolas Winding Refn, jedan od najistaknutijih sineasta današnjice (ne bez razloga), navodno potražio inspiraciju u istočnjačkom misticizmu. Iza iznenadnih praskova nasilja, Goslingovog štenećeg pogleda i kučkaste plavokose karikature u tumačenju Kristin Scott Thomas, krije se otrcani film osvete koji bi, kao i Antiviral, bolje funkcionisao u kraćoj formi. Titulu podbačaja može da ponese i ravnolinijski Somewhere (2010), koji sugeriše da je na rediteljskoj stolici sedela statističarka sa viškom samopouzdanja i zavidnim znanjem iz teorije sedme umetnosti. Teško je poverovati da u takmičarskom programu 67. Venecijanskog festivala nije bilo kandidata dostojnijih statuete Zlatnog lava, ali je zato vrlo lako posumnjati u pristrasnost stručnog žirija, kojim je te godine predsedavao Quentin Tarantino.
Only God Forgives
Na polju animiranih razočaranja izdvojio bih crnohumorni mjuzikl Le magasin des suicides (Patrice Leconte, 2012) i dve naučno-fantastične akcije, 009 Re: Cyborg (Kenji Kamiyama, 2012) i Justice League: The Flashpoint Paradox (Jay Oliva, 2013). "Realističnijom" verzijom Porodice Addams veteran Leconte daje sarkastičan kometar savremenog društva, ali to čini putem nedovoljno duhovitih dijaloga i traljavo umetnutih muzičkih numera, vodeći vas do preveselog finala - antiteze svega prethodno izrečenog. U svom prvom dugometražnom animeu, Kamiyama oživljava decenijama staru franšizu, vešto podražavajući Mamorua Oshiija i daveći se u plićaku mora tema, kao što su religija, mitologija, ratovi, terorizam i suprotstavljene političke ideologije. Srećom, primenom cell-shading tehnike, animatori uspevaju da umese ukusan slatkiš za oko, dok Kenji Kawai zadatku komponovanja pristupa ozbiljno, kao po običaju. Nastojeći da osveži superherojski žanr, Oliva ispituje mračnu stranu dobročiniteljskih aktivnosti i mogućnost putovanja između paralelnih stvarnosti, ali postiže gotovo isto što i mnogi pre njega. Uzbudljivo i pristojno animirano, ali već viđeno i, naposletku, konvencionalno...
009 Re: Cyborg
No comments:
Post a Comment