Zagonetna (anti)bajka Prita Noire (Crna Prita), nagrađena na prestižnom festivalu u Gvadalahari 2011-e, treći je kratki film talentovane Sofíje Carrillo, čije je prethodno ostvarenje, Fuera de Control, bilo predstavljeno na ovom blogu pre nekoliko meseci. Kao što se iz trejlera moglo naslutiti, posredi je još jedna prefinjena gotska fantazija, koja autorki obezbeđuje sigurno mesto u panteonu vrsnih animatora. Osmišljena kao jeziva priča za laku noć, na osam minuta odvlači gledaoca u onirični svet dveju emotivno i psihički povezanih sestara, zatočenih u prostorno-vremenskom vakuumu.
Ulogu naslovne junakinje, devojčice bez ruku, zločestog osmeha i očiju različitih boja, Carrillova poverava morbidno-slatkoj, brižljivo izrađenoj marioneti, koju oživljava frejm po frejm, prepuštajući crnim paukovima da istkaju njenu sudbinu. Kao glavne razloge za izlaz iz bezbedne zone, staklenog "zatvora" na krilu uspavane starije sestre (Meztli Robles), ona navodi dokolicu i radoznalost, koje Pritu dovode u nezavidnu situaciju - na samu ivicu egzistencije. Ispod svetle površine u prljavim nijansama bež boje, sakriva mračne simbole i (sopstveni?) apstraktni strah od gubljenja unutrašnjeg deteta, pomoćnika u pokretanju podsvesnih mehanizama, za nju presudnih faktora u stvaralačkom procesu.
I dok prividno mirne snove probada igla anksioznosti odvajanja, glasni šapat naratorke uvlači vam se pod kožu, preplićući se sa hukom hladnog vetra, da bi u nastavku glavnu reč preuzele nadahnute slike i njima komplementaran muzički skor. Delikatna poput viktorijanske čipke, raskošna kombinacija time-lapse fotografije i stop-motion animacije donosi obilje očaravajućih kadrova, koji u prvi plan ističu lepotu Carrilloinog minucioznog dizajna. Uznemirujuće, gotovo hororične gudačke kompozicije u scenama (lažnih?) sećanja na detinjstvo bivaju zamenjene eteričnim vokalno-instrumentalnim melodijama u drugoj polovini minijature, koja opisuje Pritino "oslobađanje"...
No comments:
Post a Comment