28 Sep 2012

Operetta tanuki goten (Seijun Suzuki, 2005)

Ukoliko se ikada budete odvažili da se prepustite razuzdanom šarenilu zasad poslednjeg ostvarenja kultnog japanskog reditelja Seijuna Suzukija, verovatno ćete se pitati sledeće: "Da li je moguće da je nešto ovoliko mladalački sveže i živahno, namerno kičasto i pomalo infantilno nastalo u glavi osamdesetdvogodišnjeg starca?" Gazeći po brojnim pravilima filmotvorstva i pri tom se, zajedno sa celom ekipom, zabavljajući kao dete koje je dobilo novu igračku, deda Suzuki stvara jedinstvenu eskapističku i samozadovoljavajuću fantaziju - idiosinkratični amalgam žanrova i medija u poređenju sa kojim čak i Miikeov Katakuri-ke no kōfuku deluje konvencionalno.


Operetta tanuki goten (aka Princess Raccoon), duhovni nastavak Pisutoru opere, vraća nas u alternativnu verziju feudalnog Japana, onog koji se razvija u dimenziji paralelnoj Fellinijevom Satyricon-u, na zalasku XVI veka. Azuchi Momoyama (Mikijiro Hira), neotesani kralj sa kompleksom zle kraljice iz Snežane i sedam patuljaka, odlučuje da protera sopstvenog sina, jer katolička veštica, ostarela Sluškinja Devica (Saori Yuki), proriče da će ga princ Amechiyo (Odagiri) uskoro nadmašiti po lepoti. Izvršenje kazne trebalo bi da sprovede verni nindža po imenu Sveštenik Noj (verovali ili ne!), koga u šumi zarobljava grupa seljaka, spremnih da od njega naprave supu, jer su ubeđeni da je on rakunoliki pas koji preuzima ljudski lik. Amechiya spasava princeza Tanuki (Zhang Ziyi) i, kao što pretpostavljate, oboje se zaljubljuju na prvi pogled. Međutim, veza mitološkog bića (koje još potiče sa severa Kine!) i čoveka je nemoguća i osuđena da bude bespolodna, osim u trinaestoj noći... A kako sve ovo vodi do potrage za Rajskom Žabom, moraćete da saznate sami.


U nemilosrdnoj dekonstrukciji folklornih pripovesti svoje zemlje i dovitljivoj nadgradnji njihovih fragmenata, autor crpe inspiraciju sa raznorodnih izvora, počev od šintoizma, budizma i hrišćanstva, preko i Kabuki teatra, slavne Šekspirove tragedije o veronskim ljubavnicima, baroka, dadaizma, nadrealizma, (možda čak i ruskog socrealizma), brodvejskih mjuzikala, pop i video arta, kempa, modne i anime industrije, pa sve do muzičkih spotova 80-ih i Kurosawinih Snova (Yume, 1990). Konačni rezultat smelog eksperimentisanja jeste apsurdna, luckasta, ekscentrična, ćudljiva, drska i pompezna postmodernistička bajka nekoherentnog narativa, u formi filmične pozorišne predstave isprekidane avangardnim performansima i plesnim tačkama, uključujući i stepovanje! Iako je mogla da traje bar petnaestak minuta kraće, stiče se utisak da se Suzukiju i njegovim "marionetama" igra toliko usladila, da jednostavno nisu mogli da je prekinu ranije. Snažnu pozitivnu energiju i kreativno, odnosno izvođačko ludilo, oni prenose i na gledaoca, pod uslovom da je isti spreman da prihvati uvrnut humor, prenaglašenu teatralnost i poziranje tokom dijaloga, nerealističan CGI, izvitoperenu perspektivu, nagle i dezorijentišuće rezove i neprestana iznenađenja.


Pored beskompromisnog spajanja naizgled nespojivog i doslednosti u nestašlucima, ono po čemu je Suzuki takođe prepoznatljiv jesu lukava upotreba osvetljenja i briljantna kompozicija kadrova, koji povremeno izgledaju kao oživljene slike plutajućeg sveta (ukiyo e). Raskošan kolorit (čitaj: eksplozija boja), ekstravagantni kostimi i minimalistička scenografija mogli bi se okarakterisati kao sveto trojstvo velelepne vizuelizacije. Prirodni pejzaži, koji se u nekoliko navrata suprotstavljaju slasnoj izveštačenosti studijskih setova, deluju gotovo nestvarno, što se naročito odnosi na nepregledno polje žutih cvetova gde prvi put srećemo princa Amechiya. Kaleidoskopski mizanscen uokviren je eklektičnom muzičkom pratnjom u kojoj se prepoznaju uticaji japanskog folka, klasike, džeza, fanka, kalipsa, zašećerenih balada, glam-roka i hip-hopa. Drugim rečima, ova trešnja je u punom cvatu...

"... for all its sophisticated razzle-dazzle, this goofball gesamtkuntswerk connects back to the origins of movies through slapstick, pantomime, melodrama, and magic."

No comments:

Post a Comment