30 Nov 2011

San br. 4

Napomena: Sve sličnosti sa pravim osobama uglavnom su slučajne. :)
-------------------------------------------------------------------------------------------
Posetio sam jednu koleginicu sa fakulteta i saznao da joj je otac Harry Dean Stanton koji je promenio ime u Petar Blagojević, iako mu kćerka nosi drugačije prezime. Pošto je tada ležao na samrtničkoj postelji, nešto kasnije sam prisustvovao i daći posle njegove sahrane…

Prekid.

Našao sam se u zadnjem dvorištu svoje osnovne škole (Njegoš u Nišu), u društvu petnaestak prijatelja i poznanika. Podelili smo se u manje grupe i moja je uspela da upadne u zaleđenu pećinu, gde je bilo obešeno nekoliko obnaženih ljudi. Polako smo iskliznuli odatle i ispred glavnog ulaza se sastali sa ostalima, kojima se pridružila i moja profesorka istorije iz gimnazije. Ušli smo u objekat (onakav kakvog ga se sećam iz detinjstva) i popeli se sporednim stepeništem na sprat. Prilikom prolaska pored toaleta, osetili smo nesnosan smrad (što i nije tako čudno). Časovi su još uvek trajali, pa su sve učionice bile zauzete. Stajali smo nakratko u hodniku, kada su se iznenada pojavili batleri (naravno, u crnim odelima) i izneli duguljaste stolove prekrivene belim stolnjacima. Nakon toga postavili su tanjire na kojima su, kako su nam sami rekli, bili naslagani komadi mesa lava, veverice i neke dunavske ribe. Poslužio sam se ribljim šniclama, požalivši se na kamen u žučnoj kesi osobi koja je sedela preko puta mene i ispostavilo se da imamo identičan problem...

Tekken: Blood Vengeance (Yōichi Mōri, 2011)

Nakon trešastog old-school animea iz '97. (sa odurnim "artwork"-om na DVD-omotu) i traljave holivudizacije iz 2010. sa CH Tegawom u očekivanom "bad guy" elementu, jedna od najpopularnijih 3D tabačina konačno je dobila adaptaciju kakvu zaslužuje. Budući da su kompjuterski animirani prolozi i epilozi oduvek (ili bar od trećeg dela) bili zaštitni znak i forte Tekkena, neverovatno je da se dugometražni CGI film pojavio tek ove godine.


Jednostavna i pomalo misteriozna priča (oscilirajućeg kvaliteta) u centar pažnje postavlja energičnu i simpatičnu Ling Xiaoyu, uvek u pratnji verne ženke pande, i preslatku Alisu Boskonovitch, koja iza ekscentričnog i provokativnog kostima skriva arsenal tajni. One su vrbovane kao špijuni od strane seksepilnih i smrtnosnih sestara Anne i Nine Williams koje rade kao agenti konkurentnih kompanija - G Corporation i Mishima Zaibatsu. Čelnici ovih konglomerata, krvno zavađeni otac i sin Kazuya Mishima i Jin Kazama, iz određenih razloga žele da se dočepaju suicidnog Shina Kamiye koji je jedini preživeo incident u srednjoj školi Mishima Polytechnic. Tinejdžerska avantura u kojoj dvojica tajkuna povlače konce vodi ka neočekivanom preokretu, koji uključuje i trećeg moćnika iz senke i čiji će identitet ljubitelji igre garantovano pogoditi.


Scenarista Dai Sato (Eikyuu Kazoku, Cowboy Bebop, Ergo Proxy, Freedom, Norageki!) izjavio je da mu je data kreativna sloboda i da je želeo da napiše scenario kojim će izvorni materijal približiti široj publici, što mu donekle i polazi za rukom. Međutim, povremeno se stiče utisak da je njegova ideja preambiciozna, odnosno da bi sve mnogo bolje funkcionisalo u formi makar polusezonskog TV serijala. Uprkos klišeima u narativu i stereotipima u karakterizaciji, on ipak uspeva da osmisli uzbudljivu i zabavnu akcionu fantaziju sa elementima naučne fantastike, a da žustrim ritmom odvijanja radnje odvuče pažnju gledalaca od rupa u zapletu. Odluka da se usredsredi samo na nekolicinu likova (i suptilno komičan kameo-nastup Leea Chaolana) pokazala se kao ispravna, jer bi uvođenjem svih članova pozamašne ekipe (od četrdesetak boraca!) nastao haos u kome se ne bi znalo ni ko pije (tj. bije), a ko plaća. Najveći kamen spoticanja za Sata jeste poslednja trećina u kojoj pokazuje sklonost ka preterivanju, pa je ona istovremeno apokaliptični spektakl epskih razmera i "sirasta" melodrama koja sadrži deus ex rešenje, tako da liči na poglavlje koje pripada nekoj drugoj obimnoj celini. Za sladunjavim dvostrukim krajem nije bilo potrebe, ali kad već postoji, red je da bude spomenut.


I dok sadržina ne stoji čvrsto na zemlji, već poskakuje na levoj nozi, prezentacija je gotovo besprekorna. Fluidnost animacije je zadivljivujuća, bilo da je reč o majstorski koreografisanim scenama borbe (koje umeju da prkose zakonima fizike, ali su baš zato atraktivne) ili o segmentima u kojima se vode dijalozi, zahvaljujući prirodnosti pokreta, tj. govora tela, i izvanrednoj sinhronizaciji usana, što podrazumeva gledanje daleko superiornije verzije na japanskom jeziku. Kaleidoskop boja, tekstura i specijalnih efekata, kao i minuciozno dizajnirani kostimi i pozadine, a naročito Annino skrovište u duhu tradicionalne arhitekture Japana, oduzimaju dah. Ironično, najimpresivniji je okršaj u problematičnoj završnici, koja mora da je inspirisana izvesnim delima Goa Nagaija. Muzika se može definisati kao raznovrsna, neretko bombastična i pogodna, tj. odlično uklopljena u raskošne slike. Visokim produkcijskim vrednostima, studio Digital Frontier može da stoji rame uz rame sa ostvarenjima koja potiču iz radionice Square Enixa (FF: Spirits Within, FFVII: Advent Children).


Nažalost, veličanstvena vizuelizacija nije uvek dovoljna da zamaskira sve nedostatke, a ukoliko su vaša očekivanja prevelika, postoji ogromna verovatnoća da će vam se oni učiniti još drastičnijim nego što zaista jesu. Tekken: Blood Vengeance je ukusan slatkiš za oko koji ne zahteva prevelik intelektualni angažman i koji je, ako zanemarimo mane, bliži uspešnijim prelascima borilačkih igara na film negoli onim koji bi eventualno mogli da prođu kao grešna zadovoljstva.

29 Nov 2011

The Picture of Dorian Gray (Thomas Beg, 2011)

Osmominutna adaptacija Slike Dorijana Greja? Zvuči kao nemoguć zadatak, ali za autora ove briljantne minijature to je tek jedan od (značajnijih) projekata izvedenih tokom školovanja. Thomas Beg, asistent (a nekad student) Univerziteta u Ročesteru (University of Creative Arts), primenjuje jedinstvenu kombinaciju 2D i 3D animacije i smešta je u neobičan, a shodno izvornom materijalu logičan, okvir - "portrait mode", kako ga Jason Sondhi naziva u svojoj recenziji za Short of the Week.

Oslanjajući se na niz atraktivnih crno-belih tabloa (koje nakon ubistva Basila dobijaju "rumenilo", a u završnici i boju), kristalno jasnu naraciju Duncana Wellsa i eterično-dramatičnu muzičku podlogu, on uspeva da u konciznoj formi prenese osnovnu Wildeovu ideju i gotsku atmosferu njegovog romana, a da pritom u potpunosti izbegne animiranje pokreta likova. (Štaviše, oni se pojavljuju samo nakratko i to kao siluete u magli.) Smelim izborom ispredanja priče i istančanim osećajem za lepotu (ne onu koja podrazumeva prodavanje duše) Beg demonstrira veliki talenat i danas retku sklonost ka eksperimentisanju. Nadajmo se da će ih u budućnosti iskoristiti za neko obimnije delo.

28 Nov 2011

Soba za okupljanje

Iako nisu baš najpraktičnije, oduvek su mi bile atraktivne prostorije u kojima su garniture za sedenje smeštene u "udubljenje" nastalo denivelacijom što je, ako se ne varam, bilo u trendu tokom 60-ih godina prošlog veka. Taj koncept sam primenio na ovde prikazanoj sobi za okupljanje kojom započinjem seriju 3D prikaza enterijerskih rešenja. Simetrijom i toplim bojama, tj. kombinacijom žute, bež i braon, želeo sam da postignem prijatnu, relaksirajuću atmosferu. Ovalnim ogledalima, umesto kojih bi mogle da stoje i police za knjige, fotografije ili umetničke slike, pokušao sam da unesem malo misterije...




 (klikni na slike za uvećanje)

21 Nov 2011

Smrt višestepene nesanice

Složena od modifikovanih delova mog prvog i zasad jedinog eksperimentalnog filma Tri... ili jabuka? (koji je snimljen pozajmljenim fotoaparatom, u skromnim kućnim uslovima i uz mnogo improvizacije) Smrt višestepene nesanice je mikro-fantazija koja lebdi nad granicom između svesti i podsvesti...

(klikni na sliku za uvećanje)

19 Nov 2011

Dynamic 01: The Best of DavidLynch.com (2007)

Dynamic 01 predstavlja kompilaciju šest sirovih kratkometražnih ostvarenja i tri eksperimenta sa intervalometrom, koji su bili dostupni na zvaničnoj internet stranici Davida Lyncha, od otvaranja 2002. do objavljivanja DVD-a. U specijalnom dodatku, reditelj odgovara na različita pitanja članova virtuelne zajednice, pružajući uvid u neke tajne kreativnog procesa, od pisanja scenarija, preko apstrahovanja stvarnosti koje ga vodi pri osmišljavanju priča, do "čuvanja ideja" na komadićima papira. Osim toga, saznajemo koja mu je omiljena muzička tema i kakvo mišljenje ima o Marilynu Mansonu (koji se nakratko pojavljuje u horor-trileru Lost Highway) i Royu Orbisonu (i njegovom prvobitno negativnom stavu prema načinu na koji je pesma "In Dreams" iskorišćena u kultnom Plavom somotu).

Darkened Room / Boat

Prvi mesto na listi zauzima intrigantni Darkened Room, koji se može smatrati krokijem (ili uvertirom?) za ingeniozni Inland Empire. Nakon atipičnog i provokativnog uvoda u kome japanska glumica Etsuko Shikata pokazuje svoj stan u Tokiju, tačnije pogled sa prozora i kuhinju, a zatim govori o potrošnji banana u svetu (!), dolazimo na poznatu (košmarnu) teritoriju, u naslovnu sobu, gde je Etsukoina prijateljica zatočena. Okružena ljubičastim zidovima i nadrealnim slikama, na bež sofi pogrbljeno sedi plavuša sa maskarom razmazanom od suza (Jordan Ladd), dok na podu leži marioneta za trbuhozborce, izgledajući jezivo, kao po običaju. Posle njenog "poziva" ("Don't leave me alone out here!"), otvaraju se vrata, ispred kojih nepomično stoji muškarac (čuvar?) i na koja ulazi brineta u kombinezonu sa rupicom (Cerina Vincent), započinjući razgovor sa uplakanom devojkom, staloženim i zapovedničkim tonom. Enigmatični i "jednostrani" dijalog sve više produbljuje misteriju, čije je rešenje, ukoliko uopšte postoji, u potpunosti prepušteno mašti gledaoca. Ono što bi moglo da bude parabola o nemoći "junakinje" da se suoči sa sopstvenim strahovima (ili posledica nestašice gorespomenute voćke) završava se baš u trenutku kada treba da nastupi razjašnjenje. ("You haven't been listening... but you will... when I tell you what really happened. Interested?")

Lamp / Out Yonder: The Neighbour Boy

Začet kao bezazleni porodični video, Boat je preobražen u kontemplativnu vožnju po jezeru, tj. neizvestan "odlazak u noć", zahvaljujući jednostavnom tekstu koji uspavljujućim šapatom pripoveda Lynchova supruga Emily Stofle ("It was so bright... I couldn't sleep... Trees... The dogs were barking..."). Osećaj nelagodnosti izaziva turobna i zlokobna muzička podloga koja je, uz neretko uznemirujuć zvučni dizajn, ključan sastojak svih minijatura iz ove idiosinkratične kolekcije. Tako, recimo, u vizuelno grotesknoj crno-beloj animaciji Bug Crawls čujemo iritirajuće grebuckanje, koje pri hodu proizvodi šestonogo stvorenje nalik bubašvabi (sa kljunom), penjući se po crnoj kući iznad koje leti dirižabl. Varničenje unutar objekta, koji neobični "insekt" opseda, nagoveštava nečije prisustvo (ili odsustvo?) u toj stravičnoj pustari. Lynchova namera bila je da istraži "neki drugi svet", čijih pravila, kako sam priznaje, ni on nije svestan. Takođe animirani Industrial Soundscape, neka vrsta perpetuum mobile instalacije, nastao je modifikovanjem fotografije sa seta Eraserhead-a u "magičnim" aplikacijama Photoshop i After Effects. Kratka sekvenca, u kojoj vidimo klip, dalekovode i nesvakidašnje, trule i amorfne, objekte, ponavlja se N puta, uz grmljavinu i hipnotišuću industrijsku buku, stavljajući gledaočevo strpljenje na probu. Odnosima svetlosti i tame autor se poigrava u "time lapse" kompozicijama usnimljenim Sony PD-150 kamkorderom sa ugrađenim intervalometrom. Kao najefektnija ističe se ona u kojoj senke krošnji drveća "napadaju" betonski zid i šest stepenika.

Industrial Soundscape / Bug Crawls

Udaljavanje od mračnih kutkova podsvesti postignuto je u relaksirajućem "uradi sam" dokumentarcu Lamp, u kome imamo prilike da se upoznamo sa zanatskom stranom Lynchove prijatne i vrlo duhovite ličnosti. Dok završava "organsku lampu" od čelične konstrukcije, prijateljski nastrojen Dave upoznaje nas sa svim potrebnim materijalima i pomagalima, posebno naglašavajući važnost mase Fix-All koju smatra superiornijom od gipsa, plavih DuraSkin rukavica i pauze za kafu i cigarete. Otkriva i praktičnu piš-posudu skrivenu ispod glomazne sudopere u svojoj radionici i promoviše beskompromisnu posvećenost stvaranju, čak i onda kada je posredi dekorativan predmet. Uvrnut smisao za humor demonstrira u apsurdnoj komediji situacije Out Yonder: The Neighbour Boy, jednoj od epizoda web-serijala čiji su glavni likovi dvojica kvazi-seljaka - otac (David Lynch, glavom i bradom) i sin (Austin Jack Lynch koji ovde pomalo liči na Ryana Goslinga). Njihova konverzacija piskutavim glasićima usredsređuje se na neprestanu upotrebu fraze "bees bein" fiktivnog dijalekta, a odvija se u zadnjem dvorištu kuće, u društvu pokvarenog radio-aparata, građevinskih kolica i nečeg što podseća na mešalicu. Bizarno ćaskanje prekida dolazak dečaka iz komšiluka koji želi da pozajmi mleko i čija monstruozna silueta, teško disanje i režeća (demonizovana) glasurina doprinose povećanju nivoa nastranosti.

Ovaj ekscentrični omnibus vrlo verovatno će oduševiti svakog hardcore linčofila, pa samim tim i neminovno ograničiti potencijalnu publiku. A ako ste znatiželjni da otkrijete čime se DL (zaljubljen u digitalnu kameru) bavi u pauzi između značajnijih projekata, onda ne bi škodilo da bacite pogled. Ali ne očekujte laka objašnjenja...

Intervalometer Experiment No. 2 / Answering the Questions

18 Nov 2011

San br. 3

Pretprošle noći...
-------------------------------------------------------------------------------------------
Moj mlađi brat i ja dospeli smo u alternativni svet, u kome je trebalo da nađemo kraljevića i obavestimo ga o Snežaninoj nameri da ga liši života. Prešavši preko ozelenjenih brdašca i prošavši pored napuštene vodenice (ili obične brvnare?) stigli smo do masivne kubične zgrade čije su fasade bile okrečene u svetliju nijansu boje čokolade. Ušli smo unutra i odmah izašli na suprotnu stranu, odakle je počinjala široka pešačka staza, pružajući se u nedogled. Brojni prolaznici šetali su ozelenjenim parkovima sleva, a zdesna se uzdizao zid guste magle. Nakon nekoliko minuta hoda, plavo nebo preobrazilo se u sivo. Velika crna ptica preletela je iznad naših glava i tada svi šetači nestadoše. Ukazao nam se zamak od kristala oko koga je kružilo nekoliko aviona, nemilosrdno ga bombardujući. Odlučili smo da se vratimo, ali nas je u onom (braon) objektu čekalo neprijatno iznenađenje...

Na podu obloženom belim pločicama, počivali su razbacani ljudski udovi u lokvama krvi. Iz džepa sam izvukao makaze, pribojavajući se da je kasapin još uvek negde u blizini. Bio sam u pravu, jer nas je u susednoj prostoriji opkolila grupa kanibala naoružanih satarama. Uspeo sam da ih urazumim, obećavši im organsku hranu ako nas poštede. Lutajući u njihovoj pratnji kroz zamršen lavirint hodnika i stepeništa, došli smo do prozora sa koga se videla plitka bara. Uperio sam prst ka gomili zmija i žaba koje su u njoj uživale, rekavši im da su žablji bataci vrlo ukusni. Sproveli su nas do bočnog izlaza i našli smo se na osunčanoj livadi pokraj koje je proticala mutna, blatnjava reka. Kada smo se zapitali kako ćemo preći na drugu obalu, pojavio se oniži starac i ukazao nam na to da možemo pregaziti vodu zbog trenutno niskog nivoa. Potom nas je odveo do sela u kome su živeli duhovi...

16 Nov 2011

Balance (Fredi M. Murer, 1965)

Nakon vatrometa u uvodu, reditelj odvodi gledaoca u šumu, gde mladić rasteže konopac između dva stabla i priprema se za izvođenje tačke. Počinje očekivano balansiranje sa motkom. Pojavljuje se devojka u beloj spavaćici, noseći pištolj, i usmrćuje akrobatu. Dok ovaj leži na zemlji, sa mačkom na stomaku, posmatraju ga dvojica namrgođenih muškaraca u crnim odelima, a potom odnose njegov leš. Rat besni svud unaokolo i, iznenada, mrtvac oživljava...

Dvanaestominutni Balance preuzet je iz prvobitno četiri sata dugog eksperimentalnog filma Pazifik – oder die Zufriedenen (Pacific - or the Contented), koji je u dnevnom (švajcarskom) listu Basler Nachrichten bio opisan na sledeći način:
"An untamed, strong will is at work here, a will that is able to shake off all fetters and, in places, the constraints of form, achieving a liberation that pushes back the creative boundaries of a film of universal relevance. Effective close-ups, striking overexposures, sharp cross-cuts, clever angles and a dynamic handling of the camera, which seems to revel in the joy of filming instead of just taking photographs, create tension and force."
Konstruisana kao anarhičan splet začudnih, gotovo nadrealnih, i kafkijansko apsurdnih slika, koje čine narativno tkivo, i rapsodičnih zvukova koji, između ostalog, uključuju cvrkut ptica, brundanje aviona i monologe na nemačkom, ova snoviđajna, vragolasta i inspirativna poema neprestano zbunjuje svojom višeznačnošću. U njene metaforične stihove (a u pitanju je samo pretpostavka) ugrađeni su strah od rata, istrajnost, strast, ljubav (prema životu) i prkošenje smrti. Murer, međutim, nije pesnik, već "srećni amater" (kako sebe naziva u jednom intervjuu), koji prema sedmoj umetnosti gaji isti odnos kao iluzionista prema "magiji"...

14 Nov 2011

13 Nov 2011

Bunraku (Guy Moshe, 2010)

Nakon kratkog animiranog uvoda, tokom kojeg narator (niko drugi do pevač kultnog benda Faith no More, Mike Patton) pripoveda o ljudskoj (samo)destruktivnoj prirodi kroz istoriju, dolazimo u gradić kojim upravlja (moj imenjak) Drvoseča Nicola - "dredlokovani" Ron Pearlman koji izgleda kao spoj kozaka, pustinjaka i omatorelog člana kakvog nu metal benda. Zbog nuklearne katastrofe iz relativno bliske prošlosti, preživeli su striktno zabranili upotrebu vatrenog oružja, pa je ono ustupilo mesto pesnicama, pendrecima, motkama i mačevima. A pošto nepobedivi tiranin, na čelu bande visoko obučenih i u crveno odevenih ubica, s lakoćom poražava svakog ko se usuđuje da mu se suprotstavi, spas mora doći sa strane. Zato...


... truckajući se u vozu, izdaleka stižu dvojica (kao preporučenih) stranaca i potencijalnih heroja - bezimeni kauboj vođen osvetom, bez pištolja i sa lažnom cigaretom (Josh Hartnett u neo-noir elementu) i androgeni samuraj bez mača (japanska pop-rock zvezda Gackt) koji je u potrazi za starim medaljonom sa ugraviranim zmajem, bespravno oduzetim od njegove porodice. Uz pomoć misterioznog i duhovitog barmena (sjajni Woody Harrelson), čiji hobi je izrada pop-up knjiga, i proleterske odbrambene brigade ovi namrgođeni šmekeri pokušaće da oslobode varoš od Nicoline strahovlade.


Klišeima poduprtoj priči o isterivanju pravde (i, u skladu s tim, neizbežnom obračunu dobrih i loših momaka), otrcanoj od besomučne eksploatacije decenijama unazad, Guy Moshe navlači opčinjavajuće ruho, ne stideći se izveštačenosti i teatralnosti svog dela. Naprotiv, on ih ističe u prvi plan i neprestano ih naglašava, ne bi li vas uveo u beskrajno maštovit alternativni svet koji počiva na sopstvenim pravilima. (A to mu, bar što se mene tiče, itekako polazi za rukom.) Gledanje Bunrakua moglo bi se opisati kao prisustvovanje japanskoj marionetskoj predstavi (odakle potiče naslov) u režiji Seijuna Suzukia, dok vam se povremeno ukazuju (a ubrzo potom nestaju) segmenti iz nemih ekspresionističkih filmova, Matrix trilogije, Equilibriuma, Kill Billa, Cassherna, adaptacija Millerovih grafičkih novela, pa čak i iz Kobayashijevog Kaidana i Argentove Suspirije (ili Inferna). Ovaj bizarni amalgam poprskan je parodijom na vesterne i začinjen uticajima konstruktivizma (tačnije, komunističkih propagandnih postera), pozorišta senki, veštine origami, osmobitnih video igara i klasičnih mjuzikala (budući da učestale scene borbe podsećaju na plesne tačke). Moshe se, međutim, ne bavi plagiranjem, već sve pozajmljene elemente pažljivo preobražava i iskorišćava zarad postizanja jedinstvene, kapriciozne likovnosti.


Možda će nekim gledaocima zasmetati rediteljeva preambicioznost i zanesenjački duh, ali je njegov art-spektakl u gotovo svakom kadru melem za oči, prevashodno zahvaljujući mekom, zavodljivom osvetljenju, svrsishodnoj upotrebi kompjuterski generisanih slika i prijatnim, pastelnim bojama koje se, preko kostima i scenografije, u potocima slivaju sa ekrana. Podjednako atraktivan je i muzički skor sa džez prizvukom Terencea Blancharda, koji u velikoj meri doprinosi upečatljivoj stilizaciji. Nažalost, ona ne prikriva baš sve sadržajne nedostatke, kakvi su pomalo nezgrapan narativni tok i falična karakterizacija, pa tako lik Alexandre (koju nije morala da tumači Demi Moore) i još nekolicina antagonista ponekad deluju kao leva smetala, iako je u njihovom prisustvu Mosheov eksperimentalni cirkus još bučniji i veseliji.

Bunraku je grešno zadovoljstvo, potpuno svesno svojih mana; petparačka akciona fantazija koja, oslanjajući se na "coolness" faktor (brijanje sekirom, npr) i raskošnu vizuelizaciju, sebe ne uzima za ozbiljno, niti to od publike (i kritike) očekuje.

12 Nov 2011

Rosa (Jesús Orellana, 2011)

U postapokaliptičnoj budućnosti, ljudski živalj istrebljen je sa lica planete. Iz hibernacije se budi Rosa, neka vrsta kiborga, odnosno mehaničko-organskog bića koje je, prema zvaničnom sinopsisu, nastalo kao deo Kernel projekta, poslednje nade čovečanstva za spas Zemljinog eko-sistema. Usamljena u potrazi za svojom svrhom, ona ubrzo saznaje da nije jedini entitet koji tumara ulicama opustošenog velegrada. Suočena sa novootkrivenom opasnošću, mora da se bori za sopstveni opstanak...

Iako polazi od jednostavnog i u prošlosti nebrojeno mnogo puta obrađivanog koncepta, tridesetogodišnji strip-crtač Jesús Orellana demonstrira enorman talenat, ne samo u snalaženju sa kompjuterskim aplikacijama, već i kao umetnik savremenog doba. Neverovatno je da iza njegovog kratkometražnog prvenca ne stoji neki veliki animatorski studio, s obzirom na to da visokim nivoom produkcije Rosa može da stoji rame uz rame sa ostvarenjima kakva su Final Fantasy VII: Advent Children kompanije Suare Enix ili bilo koji CGI film iz Pixarove radionice. Famozni Ghost in the Shell i njegov holivudski naslednik The Matrix ističu se kao glavni izvori inspiracije, mada se može prepoznati i uticaj nekolicine manje poznatih animea - eksperimentalnog Blame!, filozofičnog Ergo Proxy i perverzno-grotesknog Malice@Doll (što ne znači da ih je i autor imao u vidu).

Zadivljujuća posvećenost detaljima ogleda se u svakom frejmu raskošne animacije. Velelepan dizajn likova čiji pogledi i izrazi lica u nedostatku dijaloga odaju njihov karakter, i turobna scenografija, krcata artefaktima izumrle civilizacije, odeveni su u tamnozelene i sepijaste tonove koji savršeno odgovaraju gotovo beživotnom okruženju. Ambijentalna, dinamična ili napeta, muzička podloga je skrojena tako da naglasi bujnost svake scene. Gotska, pomalo misteriozna atmosfera i majstorska koreografija tuče, uz impresivnu vizuelizaciju, opčinjavaju do te mere da pobedu stila nad sadržinom čine donekle opravdanom. Rosa je fantazmagorična i mračna cyberpunk akcija koja predstavlja odskočnu daska za Orellanu. Ostaje da se vidi kako će se ovaj mladić snaći u formi dugometražnog igranog ostvarenja (o čemu se već šuška) i da li će uspeti da isporuči slasnu priču uz očekivani slatkiš za oko...

11 Nov 2011

Sleeping Beauty (Julia Leigh, 2011)

"Clara: Your vagina will be a temple.
Lucy: My vagina... is not a temple."

Preslatka, nežna i često obnažena Emily Browning (Lemony Snicket's A Series of Unfortunate Events, Sucker Punch) tumači lik promiskuitetne i emotivno letargične studentkinje Lucy. Da bi zaradila koji dolar više, ona se ne libi da ode u krevet sa nepoznatim muškarcem, i to samo na osnovu rezultata bacanja novčića, niti da učestvuje u laboratorijskom eksperimentu, dozvoljavajući doktoru da joj (iz ko zna kog razloga) spusti cevčicu s katetrom u jednjak. Između seksualnih avantura i medicinske samodegradacije, robuje honorarnim poslovima i neguje suicidnog mladića, lečenog narkomana Birdmanna (Ewen Leslie), u čijem se prisustvu uzdiže iznad stadijuma žive lutke, ispoljavajući ljudske osobine. U potrazi za bolje plaćenim poslovima, nailazi na tajnu agenciju koja pruža specifične usluge imućnim starcima, od posluge (silver service) na nastranim večerama do spavanja sa "unapređenim" (i drogiranim) devojkama...


Uprkos naslovu i eteričnoj, uspavljujućoj atmosferi, debitantsko ostvarenje samouverene Julie Leigh nije bajka. Međutim, ono nije ni feministička tirada, iako se rediteljka osvrće na još uvek neiskorenjenu (i, izgleda, neizlečivu) mizoginiju u savremenom društvu. A šta onda jeste? Odgovor na ovo pitanje je nemoguće pružiti sa stoprocentnom sigurnošću, budući da se Leighova putem osnovnog pravila vlasnice elitnog burdelja ("bez penetracije i ostavljanja vidljivih tragova na koži") ograđuje i distancira od gledaoca, dodeljujući mu ulogu voajera pred kojim je izazovna i nepotpuna studija pasivne Lucy - enigmatična slagalica koju (možda?) treba dopuniti. Glavna junakinja je ravnodušna prema fizičkom ponižavanju, ali ni u jednom trenutku niste sigurni zašto i prepušteni ste pretpostavkama među kojima se sledeće posebno ističu:

- Postigla je prosvetljujuć nivo odvojenosti duhovne i telesne prirode.
- Smatra da je nečim zaslužila skrnavljenje besprekorno čistog tela.
- Prepušta se putenom "užitku", zato što želi da se oslobodi lanaca dokolice koja je, nezainteresovanu i konstantno uspavanu, vodi kroz život ili zato što ne ume da pronađe drugi način da se osveti majci sa kojom je u poljuljanom odnosu.


Kako god bilo, u njenu psihu i percepciju stvarnosti je teško prodreti (nenamerna igra reči), dok vas svojom opojnom lepotom zavodi, a inertnošću, u kojoj su podjednako sadržane frustracija i žudnja, navodi na stranputicu. Ne udaljavajući se od Lucyinog karaktera, osim u svrsishodnim digresijama, i saosećajući sa odrtavelim i zanemoćalim "antagonistima" do određene granice, autorka se dotiče lamentacije nad proćerdanom mladošću (klijent br. 1) i očajničkih pokušaja podizanja samopouzdanja (klijenti br. 2 i 3). Ugledajući se na evropsku kinematografiju i na Kubrickovu labudovu pesmu (Eyes Wide Shut), ona stvara hladnu, hermetičnu, začudnu, provokativnu, otrovnu i uznemirujuće erotičnu arthouse dramu koja, zahvaljujući Geoffreyju Simpsonu, direktoru fotografije, fascinira vizuelnom prefinjenošću i hipnotišućom elegancijom. Svaka scena je komponovana strogo i pedantno, podsećajući na kondenzovano poglavlje romana ili fragment delimično zaboravljenog lucidnog sna...

10 Nov 2011

Nadrealna struktura LIX

~Trostruka smrt napuštene sobe / The Threefold Death of an Abandoned Room~

9 Nov 2011

Muzički predah uz Anneke van Giersbergen

Singl Feel Alive bivše pevačice holandskog sastava The Gathering pojavio se pre dva meseca i otada mi je već nekoliko puta popravio raspoloženje i ulepšao dan. Njen vokal je jedan od onih koje bezrezervno obožavam, u kakvom god se aranžmanu našao... Uživajte.

7 Nov 2011

? (slovima: znak pitanja)

    “Opet imam onaj čudan osećaj u stomaku.” – priznala je svojoj koleginici i dugogodišnjoj prijateljici tokom velikog odmora.
   “Da nisi pojela moj sendvič sa ćuretinom?” – zadirkivala ju je lepuškasta P koja je bila čvrsto uverena da je mnogo duhovita.
    “Ne lupetaj. Znaš i sama da mi je doktor zabranio da jedem meso. Osim toga, ne bih ti ni mrtva ukrala ručak… Mislim da ću opet da se izgubim kao onomad kada ste me tražili četir' dana.”
    “I četir' noći. Stvarno, šta ti se tada dogodilo?”
   “Vidiš li onu čudnu pticu na grani?” – uperila je prst ka hrastu u školskom dvorištu, pokazujući na nešto što je izgledalo kao hibrid goluba i šimpanze.
    “Ne vidim ništa.”
   “Nije ni važno. To stvorenjce me je navelo na pogrešan put. I opet će, a ja ću mu dozvoliti. Ostaću bez posla.”
   “Otkud znaš? Ministar prosvete je rekao da će pustiti u promet genetski modifikovanu decu i popuniti nam fond časova.”
    “Zar ti stvarno veruješ svemu što kažu te bitange?”
   “Ne uvek, samo ako mi odgovara. A tebi bi bolje bilo da paziš šta pričaš, može neko da naiđe.”
    “Ovde? Teško. Morali bi mnogo da kopaju.”
    “Ništa te ne razumem. Prestani da me zbunjuješ.”
   “Pa naravno da me ne razumeš! U suprotnom bih istrebila sve zečeve!” – ustala je iznervirana P-inom odbojnošću prema onome što joj nije bilo jasno i ubrzanim korakom napustila kuhinjicu koju su samo njih dve koristile. Zaboravivši kaput u učionici br. 19, istrčala je napolje. Bila je toliko uzrujana da nije ni primetila da su đaci nestali i da je krenula tragovima vragolastog mutanta koji joj se u poslednje vreme priviđao.
    Hodala je kao u snu – noge su joj postajale sve teže. Pala je na kolena i počela da puzi. Narandžasti leptirovi sa crnim tufnama lepili su joj se za odeću i kožu, dodatno je usporavajući. Više nije mogla da izdrži i legla je na meku travu, sklupčavši se poput fetusa. Obuzimala ju je toplota napadnih insekata, tako da je ubrzo zaspala.
    Zvoncem ju je probudio u togu odeven mladić, kome su trepavice zamenjivala sićušna, bela krila. Imao je dugu, jarkocrvenu kosu i nosio je sandale sa srebrnim kaiševima. U levoj ruci držao je grozd zelenih banana.
    “Jesi li gladna?” – upitao ju je, dok je trljala oči.
    “Jesam, ali to voće nije zrelo.”
    “O, što nam je gospođica probirljiva! A šta biste Vi želeli?”
   “Pečurke! I to otrovne, pa da ih smažem s tvojih grudi.” – pridigla se i otresla debelu gusenicu sa plave haljine.
    “Može, ali da mi posle prodaš svoje telo.”
  “Važi, to mi ionako od sutra ne gine.” – osmehnula se u znak odobravanja.
    Međutim, ni jedno ni drugo nisu ispoštovali dogovor. Ona ga je okitila vencem od plodova kestena, a on ju je poljubio u obraz, čelo i sisu, upozorivši je da se ne budi u jutra koja ne umeju da pevaju. Na rastanku je pustila tačno tri suze – prva je bila prozirna, druga izmišljena, a treću je progutao bataljon mravlje pešadije. U pet do dvanaest vratila se kući iz prošlosti, gde ju je čekao suprug koji se preobražavao u guštera.
    “Ti ćeš biti moja dvorska luda!” – naredila mu je što je strože mogla. “Čuvaću te u kartonskoj kutiji i hraniću te zunzarama koje mi se svakog šestog u mesecu poseru na prozore.”
    Skočila je da ga uhvati za rep, ali se okliznula o prostirku na nedavno lakiranom parketu i iščašila zglob koji se naduo kao krofna.
    Tako joj i treba kad veruje majmunima.

5 Nov 2011

The Panda Rabbit (Randy D. Rosario, 2011)

U eklektičnom spoju igrane forme (cosplay-a), lutkarske, stop-motion i tradicionalne animacije, a uz podršku porodice i pomoć dugogodišnjeg prijatelja Jaya Coffmana, Randy D. Rosario predstavlja uvrnutu mini-bajku o Pandi Zecu koga "normalne" pande izbegavaju zbog predugih ušiju. Njegov jedini prijatelj je televizor, koji ga uvodi u košmarni alternativni svet, odakle zbunjen i uplašen junak pokušava da se vrati natrag u (okrutnu) stvarnost, ni ne sanjajući da ga tamo očekuje iznenađenje...

Prema podacima sa zvaničnog sajta, ovaj projekat je bio zamišljen kao kratka poema, da bi vremenom evoluirao u niskobudžetni šestominutni film, pri čemu je proces planiranja, snimanja i postprodukcije trajao godinu dana. Polazeći od diskriminacije i njome izazvane usamljenosti kao osnovnih motiva, a primenjujući jeftine materijale i objekte (karton, dugmad, ono što je "pronađeno na ulici", i tome slično), reditelj (+ scenarista, montažer, producent, animator, direktor fotografije i autor specijalnih efekata) isporučuje atraktivnu avanturističku fantaziju, obojenu suptilnim humorom i misterijom. Coffmanov odličan zvučni dizajn skladno dopunjuje Rosariovu kapricioznu i maštovitu viziju, tako da se u svakom trenutku može osetiti beskompromisna ljubav prema stvaralaštvu dvojice talentovanih ljudi. Između ostalih, mogu se prepoznati uticaji Davida Lyncha (posebno jezivog, apsurdnog "sitkoma" The Rabbits) i Michela Gondrya (pre svega njegove saradnje sa Björk na spotovima za Human Behavior i Army of Me).

4 Nov 2011

K.i.č? (Kuda idu čavke?)

    “Tvoja objašnjenja niko nije tražio!” – brecnuo se na mrtvaca koji je silom prilika bio primoran da ga sluša. “Smučilo mi se to što imaš potrebu da seciraš sve što ti padne šaka. Smučio mi se tvoj namrgođeni pogled i smučio mi se tvoj prezrivi smešak. Zato sam morao da te ubijem… Uh, pardon. Morao sam da te vratim tamo odakle si izmileo – u crvljivu iluziju. Tako je. Ti nikada nisi postojao. JA sam te izmislio! JA sam ti dao ime, Arogante! A ti nisi gajio ni trunku poštovanja prema meni, svom Tvorcu. Pljunuo si mi u čelo čim sam ti dao jezik. Ujeo si me za srce čim sam ti dao zube. Želeo si da gaziš po meni čim su ti izrasle noge. Uhvatio si me za muda čim su ti olistale ruke. Zašto? Zašto?! Mogao si da budeš slobodan u sva tri sveta, a ti si planirao da ih spališ!”
    Na plastičnoj stolici počivao je oskrnavljeni leš mladog mučenika Aroganta. Oči su mu bile iskopane, od nosa više ništa nije ostalo (osim jednog patrljka), usne i uši držali su mu debeli crveni konci, a iz jagodica je curila gusta, crna tečnost nalik na naftu. Iščupano srce i još nekoliko jedva prepoznatljivih organa počivali su u lokvi masne, zelenkaste krvi. Onaj koji mu je nekoć darovao život morao je da popije čašu filtrirane vode i ogreje se na propalom “Smederevcu” koji je stajao u središtu male prostorije sa visokim plafonom. Da to nije učinio u tačno određeno vreme, iz kičme bi mu izrasli člankoviti pipci i oteli bi se kontroli, ili bi se smrz'o zbog hiljadugodišnjeg izbegavanja da ode na letovanje. Veliki goblen sa pozlaćenim ramom i traljavo prikazanom scenom zalaska sunca visio je nakrivo na zidu iza njegove četvrte glave, odrubljene tokom Sedmog Pokolja. Dvokrilni prozor delimično je skrivala neprozirna zavesa sa cvetnim dezenom i pedesetak plišanih zečića i medvedića okačenih bez ikakvog reda.
    Punačka domaćica koja je dugom, crnom kosom skrivala guščje perje na vratu i koja im je ustupila trošnu kuhinju za “razgovor” pokušavala je da postavi ogledalo iznad umivaonika. (Kupatilo nije imalo klozetsku šolju.) Slučajno joj se otelo i palo na pod obložen svetloplavim pločicama, ali se nije razbilo. Kada se sagnula da ga podigne uvuklo ju je u sebe ispuštajući zvukove kakvi bi odjeknuli da je mače dečak ili da je devojčica mače. Gladna deca tražila su je tokom celog dana po tržnim centrima i pijacama, ali nisu uspela da je nađu. Prijavila bi nestanak policiji, da ih ljubazna starica iz komšiluka nije usvojila, ne znajući da će je već idućeg jutra ta đubrad prodati u bescenje.
   Nad centralnim gradskim trgom, gde su frustrirane device protestovale zbog nametnute im trudnoće, lebdela je ortogonalna projekcija obnažene žene. Iz pupka su joj ispadali snopovi raznobojnih dlaka i skupljali se na ovalnom tanjiru, postavljenom nekoliko metara ispod nje. Sažaljivo je posmatrala kako se one jadnice sudaraju nadutim stomacima i, shvativši da je ni one, niti naoružani žandarmi (poslati da ih uvedu u red) ne žele čuti, odjednom je uzviknula:
    “Ljudi, kuda idu čavke?! Zar su zaboravile da lete?!”
    “Možda i nisu…” – reče joj Umiljati Glas koji je sanjala kao nerođeno novorođenče, “… ali nemoj da te to brine.”

3 Nov 2011

Žuta tragikomedija u kocki šećera

   Tokom protekle noći, ruže su dobile zube i dobro izujedale grupicu slučajnih prolaznika. Jadni ljudi nisu mogli ništa da učine, jer je na tablama postavljenim u svim uglovima aleje pisalo: 

ZABRANJENO BACANJE SMEĆA,
GAŽENJE TRAVE I BRANJE CVEĆA!

    Na devojčicu koju je baba pokušala da sakrije ispod kaputa, okomila se krvoločna puzavica i malo je falilo da joj iskopa desno oko. Srećom, uspela je samo da se dočepa drške uveliko rasklimanih naočara. Hitna pomoć je brzo intervenisala, a radnici komunalnog preduzeća dobili su dozvolu da potruju i poseku podivljale biljčetine. Nebo je bilo bleđe nego inače, a mesec se zakleo da više nikad neće popiti ni kap alkohola.
   U kućici koja se nalazi na stotinak metara od mesta nezgode, novorođeni blizanci sanjali su embrionske snove. Pre spavanja otac ih je nahranio mlekom u prahu, pošto ga je žena i maćeha njegove dece napustila zbog karijere folk pevačice. Žedan skandala, menadžer ju je u dvorištu svoje majke ubio sekirom kojom je cepao drva za ogrev i klao kokoške. Usled nedostatka dokaza bio je pušten na slobodu.
    Sa trinaestog sprata bespravno izgrađenog solitera, nedaleko od doma jednoipostrukog udovca, bacila se suvonjava studentkinja arhitekture, saznavši da je dečko vara sa koleginicom koju nije mogla da podnese i koja je preko veze osvojila prvu nagradu na konkursu za idejno rešenje socijalnih stanova. Kroz zagušljiv vazduh tonula je mnogo duže nego što je očekivala, pa joj je proradila mašta i videla je sedam jarića sa osinjim krilcima koji su meketali tako slatko, da se umalo nije otopila. Poručili su joj da izdrži još nekoliko minuta, jer je predstava tek počela.
    Golu Crvenkapu jurio je mladi, napaljeni vukodlak oko starog hrasta. Jedva ju je stigao, ali mu se isplatilo. Snežana je odlučila da ne ispljune komad jabuke i zauvek trune u staklenom kovčegu, kada joj se u lažnoj smrti ukazao lik ružnjikavog princa. Izljubio ju je uzduž i popreko, drmusao sam, pa onda i zajedno s patuljcima i u usta joj gurao prste masne od jagnjetine, ali sve je bilo uzalud. Tvrdoglavost crnokose princeze bila je nepopustljiva. Uspavanu lepoticu silovalo je dvanaest nekrofila, a tri medveda gostila su se rebarcima Ivice i Marice, na koje su naišli jureći drsku Zlatokosu. Usamljeni div lio je gorke suze, kojima je zlatousti mačak napunio bazen, nameravajući da se u njemu utopi i pritom zaboravljajući da mu čizme nisu ukrali, već da ih je odneo senilnom obućaru. Iskoristivši to što pripada ugroženoj vrsti, Mala Sirena se zaposlila u velegradskom akvarijumu, gde su radoznali posetioci mogli da je vide u periodu od jedanaest do devetnaest časova. Palčicu su krastače neosnovano kaznile zbog skrnavljenja lista lokvanja njihovog cara, pa je morala da ga očisti abrazivnim sredstvima koji su štetili njenoj baršunastoj koži…
    Pri udarcu o beton, nesuđenoj inženjerki prosuo se mozak, a iz sive mase na ulicu otkotrljala se jedna kocka šećera. Mravi prirediše gozbu i pozvaše puževe u goste. Međutim, u poslednje vreme mekušci izbegavaju slatkiše.