4 Nov 2011

K.i.č? (Kuda idu čavke?)

    “Tvoja objašnjenja niko nije tražio!” – brecnuo se na mrtvaca koji je silom prilika bio primoran da ga sluša. “Smučilo mi se to što imaš potrebu da seciraš sve što ti padne šaka. Smučio mi se tvoj namrgođeni pogled i smučio mi se tvoj prezrivi smešak. Zato sam morao da te ubijem… Uh, pardon. Morao sam da te vratim tamo odakle si izmileo – u crvljivu iluziju. Tako je. Ti nikada nisi postojao. JA sam te izmislio! JA sam ti dao ime, Arogante! A ti nisi gajio ni trunku poštovanja prema meni, svom Tvorcu. Pljunuo si mi u čelo čim sam ti dao jezik. Ujeo si me za srce čim sam ti dao zube. Želeo si da gaziš po meni čim su ti izrasle noge. Uhvatio si me za muda čim su ti olistale ruke. Zašto? Zašto?! Mogao si da budeš slobodan u sva tri sveta, a ti si planirao da ih spališ!”
    Na plastičnoj stolici počivao je oskrnavljeni leš mladog mučenika Aroganta. Oči su mu bile iskopane, od nosa više ništa nije ostalo (osim jednog patrljka), usne i uši držali su mu debeli crveni konci, a iz jagodica je curila gusta, crna tečnost nalik na naftu. Iščupano srce i još nekoliko jedva prepoznatljivih organa počivali su u lokvi masne, zelenkaste krvi. Onaj koji mu je nekoć darovao život morao je da popije čašu filtrirane vode i ogreje se na propalom “Smederevcu” koji je stajao u središtu male prostorije sa visokim plafonom. Da to nije učinio u tačno određeno vreme, iz kičme bi mu izrasli člankoviti pipci i oteli bi se kontroli, ili bi se smrz'o zbog hiljadugodišnjeg izbegavanja da ode na letovanje. Veliki goblen sa pozlaćenim ramom i traljavo prikazanom scenom zalaska sunca visio je nakrivo na zidu iza njegove četvrte glave, odrubljene tokom Sedmog Pokolja. Dvokrilni prozor delimično je skrivala neprozirna zavesa sa cvetnim dezenom i pedesetak plišanih zečića i medvedića okačenih bez ikakvog reda.
    Punačka domaćica koja je dugom, crnom kosom skrivala guščje perje na vratu i koja im je ustupila trošnu kuhinju za “razgovor” pokušavala je da postavi ogledalo iznad umivaonika. (Kupatilo nije imalo klozetsku šolju.) Slučajno joj se otelo i palo na pod obložen svetloplavim pločicama, ali se nije razbilo. Kada se sagnula da ga podigne uvuklo ju je u sebe ispuštajući zvukove kakvi bi odjeknuli da je mače dečak ili da je devojčica mače. Gladna deca tražila su je tokom celog dana po tržnim centrima i pijacama, ali nisu uspela da je nađu. Prijavila bi nestanak policiji, da ih ljubazna starica iz komšiluka nije usvojila, ne znajući da će je već idućeg jutra ta đubrad prodati u bescenje.
   Nad centralnim gradskim trgom, gde su frustrirane device protestovale zbog nametnute im trudnoće, lebdela je ortogonalna projekcija obnažene žene. Iz pupka su joj ispadali snopovi raznobojnih dlaka i skupljali se na ovalnom tanjiru, postavljenom nekoliko metara ispod nje. Sažaljivo je posmatrala kako se one jadnice sudaraju nadutim stomacima i, shvativši da je ni one, niti naoružani žandarmi (poslati da ih uvedu u red) ne žele čuti, odjednom je uzviknula:
    “Ljudi, kuda idu čavke?! Zar su zaboravile da lete?!”
    “Možda i nisu…” – reče joj Umiljati Glas koji je sanjala kao nerođeno novorođenče, “… ali nemoj da te to brine.”

No comments:

Post a Comment