Sleeping Beauty (Julia Leigh, 2011)

"Clara: Your vagina will be a temple.

Lucy: My vagina... is not a temple."

Preslatka, nežna i često obnažena Emily Browning (Lemony Snicket's A Series of Unfortunate Events, Sucker Punch) tumači lik promiskuitetne i emotivno letargične studentkinje Lucy. Da bi zaradila koji dolar više, ona se ne libi da ode u krevet sa nepoznatim muškarcem, i to samo na osnovu rezultata bacanja novčića, niti da učestvuje u laboratorijskom eksperimentu, dozvoljavajući doktoru da joj (iz ko zna kog razloga) spusti cevčicu s katetrom u jednjak. Između seksualnih avantura i medicinske samodegradacije, robuje honorarnim poslovima i neguje suicidnog mladića, lečenog narkomana Birdmanna (Ewen Leslie), u čijem se prisustvu uzdiže iznad stadijuma žive lutke, ispoljavajući ljudske osobine. U potrazi za bolje plaćenim poslovima, nailazi na tajnu agenciju koja pruža specifične usluge imućnim starcima, od posluge (silver service) na nastranim večerama do spavanja sa "unapređenim" (i drogiranim) devojkama...

Uprkos naslovu i eteričnoj, uspavljujućoj atmosferi, debitantsko ostvarenje samouverene Julie Leigh nije bajka. Međutim, ono nije ni feministička tirada, iako se rediteljka osvrće na još uvek neiskorenjenu (i, izgleda, neizlečivu) mizoginiju u savremenom društvu. A šta onda jeste? Odgovor na ovo pitanje je nemoguće pružiti sa stoprocentnom sigurnošću, budući da se Leighova putem osnovnog pravila vlasnice elitnog burdelja ("bez penetracije i ostavljanja vidljivih tragova na koži") ograđuje i distancira od gledaoca, dodeljujući mu ulogu voajera pred kojim je izazovna i nepotpuna studija pasivne Lucy - enigmatična slagalica koju (možda?) treba dopuniti. Glavna junakinja je ravnodušna prema fizičkom ponižavanju, ali ni u jednom trenutku niste sigurni zašto i prepušteni ste pretpostavkama među kojima se sledeće posebno ističu:

- Postigla je prosvetljujuć nivo odvojenosti duhovne i telesne prirode.

- Smatra da je nečim zaslužila skrnavljenje besprekorno čistog tela.

- Prepušta se putenom "užitku", zato što želi da se oslobodi lanaca dokolice koja je, nezainteresovanu i konstantno uspavanu, vodi kroz život ili zato što ne ume da pronađe drugi način da se osveti majci sa kojom je u poljuljanom odnosu.

Kako god bilo, u njenu psihu i percepciju stvarnosti je teško prodreti (nenamerna igra reči), dok vas svojom opojnom lepotom zavodi, a inertnošću, u kojoj su podjednako sadržane frustracija i žudnja, navodi na stranputicu. Ne udaljavajući se od Lucyinog karaktera, osim u svrsishodnim digresijama, i saosećajući sa odrtavelim i zanemoćalim "antagonistima" do određene granice, autorka se dotiče lamentacije nad proćerdanom mladošću (klijent br. 1) i očajničkih pokušaja podizanja samopouzdanja (klijenti br. 2 i 3). Ugledajući se na evropsku kinematografiju i na Kubrickovu labudovu pesmu (Eyes Wide Shut), ona stvara hladnu, hermetičnu, začudnu, provokativnu, otrovnu i uznemirujuće erotičnu arthouse dramu koja, zahvaljujući Geoffreyju Simpsonu, direktoru fotografije, fascinira vizuelnom prefinjenošću i hipnotišućom elegancijom. Svaka scena je komponovana strogo i pedantno, podsećajući na kondenzovano poglavlje romana ili fragment delimično zaboravljenog lucidnog sna...