13 Nov 2011

Bunraku (Guy Moshe, 2010)

Nakon kratkog animiranog uvoda, tokom kojeg narator (niko drugi do pevač kultnog benda Faith no More, Mike Patton) pripoveda o ljudskoj (samo)destruktivnoj prirodi kroz istoriju, dolazimo u gradić kojim upravlja (moj imenjak) Drvoseča Nicola - "dredlokovani" Ron Pearlman koji izgleda kao spoj kozaka, pustinjaka i omatorelog člana kakvog nu metal benda. Zbog nuklearne katastrofe iz relativno bliske prošlosti, preživeli su striktno zabranili upotrebu vatrenog oružja, pa je ono ustupilo mesto pesnicama, pendrecima, motkama i mačevima. A pošto nepobedivi tiranin, na čelu bande visoko obučenih i u crveno odevenih ubica, s lakoćom poražava svakog ko se usuđuje da mu se suprotstavi, spas mora doći sa strane. Zato...


... truckajući se u vozu, izdaleka stižu dvojica (kao preporučenih) stranaca i potencijalnih heroja - bezimeni kauboj vođen osvetom, bez pištolja i sa lažnom cigaretom (Josh Hartnett u neo-noir elementu) i androgeni samuraj bez mača (japanska pop-rock zvezda Gackt) koji je u potrazi za starim medaljonom sa ugraviranim zmajem, bespravno oduzetim od njegove porodice. Uz pomoć misterioznog i duhovitog barmena (sjajni Woody Harrelson), čiji hobi je izrada pop-up knjiga, i proleterske odbrambene brigade ovi namrgođeni šmekeri pokušaće da oslobode varoš od Nicoline strahovlade.


Klišeima poduprtoj priči o isterivanju pravde (i, u skladu s tim, neizbežnom obračunu dobrih i loših momaka), otrcanoj od besomučne eksploatacije decenijama unazad, Guy Moshe navlači opčinjavajuće ruho, ne stideći se izveštačenosti i teatralnosti svog dela. Naprotiv, on ih ističe u prvi plan i neprestano ih naglašava, ne bi li vas uveo u beskrajno maštovit alternativni svet koji počiva na sopstvenim pravilima. (A to mu, bar što se mene tiče, itekako polazi za rukom.) Gledanje Bunrakua moglo bi se opisati kao prisustvovanje japanskoj marionetskoj predstavi (odakle potiče naslov) u režiji Seijuna Suzukia, dok vam se povremeno ukazuju (a ubrzo potom nestaju) segmenti iz nemih ekspresionističkih filmova, Matrix trilogije, Equilibriuma, Kill Billa, Cassherna, adaptacija Millerovih grafičkih novela, pa čak i iz Kobayashijevog Kaidana i Argentove Suspirije (ili Inferna). Ovaj bizarni amalgam poprskan je parodijom na vesterne i začinjen uticajima konstruktivizma (tačnije, komunističkih propagandnih postera), pozorišta senki, veštine origami, osmobitnih video igara i klasičnih mjuzikala (budući da učestale scene borbe podsećaju na plesne tačke). Moshe se, međutim, ne bavi plagiranjem, već sve pozajmljene elemente pažljivo preobražava i iskorišćava zarad postizanja jedinstvene, kapriciozne likovnosti.


Možda će nekim gledaocima zasmetati rediteljeva preambicioznost i zanesenjački duh, ali je njegov art-spektakl u gotovo svakom kadru melem za oči, prevashodno zahvaljujući mekom, zavodljivom osvetljenju, svrsishodnoj upotrebi kompjuterski generisanih slika i prijatnim, pastelnim bojama koje se, preko kostima i scenografije, u potocima slivaju sa ekrana. Podjednako atraktivan je i muzički skor sa džez prizvukom Terencea Blancharda, koji u velikoj meri doprinosi upečatljivoj stilizaciji. Nažalost, ona ne prikriva baš sve sadržajne nedostatke, kakvi su pomalo nezgrapan narativni tok i falična karakterizacija, pa tako lik Alexandre (koju nije morala da tumači Demi Moore) i još nekolicina antagonista ponekad deluju kao leva smetala, iako je u njihovom prisustvu Mosheov eksperimentalni cirkus još bučniji i veseliji.

Bunraku je grešno zadovoljstvo, potpuno svesno svojih mana; petparačka akciona fantazija koja, oslanjajući se na "coolness" faktor (brijanje sekirom, npr) i raskošnu vizuelizaciju, sebe ne uzima za ozbiljno, niti to od publike (i kritike) očekuje.

No comments:

Post a Comment