16 May 2011

Ultraviolet: Code 044 (Osamu Dezaki, 2008)

Naslov uvodne numere, simpatične, melodične i komercijalne pop-rock pesme Guilty Pleasure u izvođenju američke pevačice Becce, savršeno opisuje moj odnos prema Wimmerovom filmu iz 2006-e, koji je poslužio kao inspiracija za polusezonski serijal Ultraviolet: Code 044. Međutim, ovaj anime je sasvim drugačija zverka i ne da se tako lako klasifikovati kao "grešno zadovoljstvo".


044 je specijalni agent, žena-vojnik začeta u epruveti, da služi potrebama totalitarnog režima. Sa 14 godina geni su joj modifikovani SR4 oblikom "hemophage" virusa zarad usavršavanja njenih veština, ali joj je zauzvrat skraćen životni vek. Tokom misije koja je trebalo da bude poslednja (uništenje frakcije odmetnutih Phageova, predvođenih ozloglašenim Kingom), ona se zaljubljuje u Luku Blooma, komandanta suparničkog tabora, ne želeći da ga pogubi. Njen nadređeni, "Central Unification Office's Director" Daxus II, smatra ovaj akt izdajom, pa će se 044 ubrzo naći na meti vlade, Kingovih podanika i lovaca na ucene.


Nedavno preminuli Osamu Dezaki, čija karijera je počela još daleke 1970-e bokserskom sagom Ashita no Joe, pokazao je da i jednostavne, linearne i neoriginalne priče mogu biti itekako zanimljive, pogotovu ako se ne pretvaraju da imaju dublji smisao i ako ih pokreću jasno definisani likovi. U mešavini akcije, fantastike i drame on pronalazi pravu meru za svaki od tri sastojka, ne trošeći nijedan minut uzalud i izbegavajući uobičajene zamke kakve su, recimo, tzv. fileri ili zbrzan kraj. Najviše pažnje, naravno, posvećuje glavnoj junakinji koja isprva odaje utisak hladne (i precizne) mašine za ubijanje, da bi postepeno poprimila krhko ljudsko obličje. Svaki njen san, monolog ili glas koji samo ona čuje, dijalozi ili okršaji u kojima učestvuje predstavljaju pokretače unutrašnje borbe, potrage za sopstvenim identitetom, bežanja od surove prošlosti bez detinjstva i preuzimanja kontrole nad ono malo života što joj je ostalo. Zahvaljujući požrtvovanim prijateljima, želja za smrću bledi, dok depresivnu prazninu smenjuju emocije koje ranije nije ni poznavala. A kao šlag na tortu dolazi neodoljiv glas Romi Park, zbog čije glume 044 zaslužuje titulu jedne od najuverljivijih (tragičnih) heroina japanimacije.


Dobar deo radnje odigrava se noću ili u zamračenom prostoru, što je animatorima, između ostalog, pomoglo da niskobudžetnu prezentaciju učine što privlačnijom. Po turobnoj paleti boja, dubokim senkama i, donekle, nesvakidašnjem crtežu Akija Sugina, UC044 je mnogo bliži "staroj školi", negoli ostvarenjima nastalim u prvoj deceniji XXI veka. Vizuelni trikovi kojima Dezaki pribegava (podeljen ekran i pastelni zamrznuti kadrovi koje je nazivao "Postcard Memories") takođe deluju staromodno, ali su upravo oni prepoznatljivo obeležje njegovog specifičnog stila. Sve lokacije, od sterilne futurističke distopije na Zemlji, preko neonskim svetlima okupanog Neo Tokija, do rudarske kolonije na pustinjskoj planeti Jinneas 12, prikazane su sa dovoljno detalja da gledalac stekne kompletan uvid u okruženje i neretke promene istog. Nenametljiv i sa slikama koje prati saglasan elektro-klasični skor kombinacija je kompozicija Shuseija Muraija i Klausa Badelta, koji je radio na soundtracku za igranu verziju Ultraviolet.


Kod 044 je, uprkos neznatnim manama, nepretenciozno i rasterećejuće ostvarenje koje pre svega uspeva da ostvari svoj primarni cilj - pružanje prijatne zabave, ali i da pošalje poruke tolerancije i optimizma koje ne zvuče kao laž...

No comments:

Post a Comment