25m2 (Jerker Beckman, Tomas Stark, 2008)

Mladić (HP) se doseljava u novi stan i (očigledno, ne znajući da dekorisanje dolazi na kraju) uzima čekić i ekser kako bi na isti okačio sliku. Međutim, jedino što mu polazi za rukom je da povredi palac i napravi sićušnu rupu na belom zidu. Tokom jednog telefonskog razgovora primećuje blago ispupčenje iz koga, kada ga dotakne olovkom, počinje da curi crna tečnost. Dok mu se dani smenjuju u dokolici (tj. stalnom posmatranju zgodne komšinice kako izbacuje smeće), njegov novi prijatelj, stan, daje potpuno novo (čitaj: gnojno i krvavo) značenje "arhitekturi koja diše".

"Dvadeset i pet kvadratnih metara" (simbolično smeštenih u 25 minuta) se, u 2 reči, mogu opisati kao "arhitektonski horor", ne samo u građevinskoj praksi (mada je ta kvadratura sasvim dovoljna za samca, budući da uveliko prelazi "patološki prag"), već i u pogledu sadržaja ovog kratkometražnog švedskog filma, čiji autori venčavaju severnjački minimalizam sa kronenbergovskom bizarnošču. Istražujući samoću i strahove koje ona izaziva, a krećući se linijom narodne poslovice "spolja gladac, a iznutra jadac", Beckman i Stark stvaraju duhovito jezivu parabolu o otuđenosti u savremenom društvu, ograničenosti životnog prostora i njihovom pogubnom uticaju na ljudsku psihu. Ako izuzmemo ekipu iza kamere i nekolicinu sporednih likova, 25m2 je odličan "one man (and his small, almost empty apartment) show"...