1 Jan 2015

Shingeki no Bahamut: Genesis (Keiichi Satō, 2014)

Svim čitaocima bloga želim da u 2015-oj sve teče glatko poput slika u Satovom najnovijem animeu. ;)
-------------------------------------------------------------------------------------------


Pažnju ljubitelja japanske animacije Keiči Sato privlači već rediteljskim debijem, šestodelnom SF OVA-om Karas (2005-2007). 2011. oprobava se u kombinovanju medijske satire i superherojskih tropa (Tiger & Bunny), a 2012. donosi mračnu akcionu melodramu Asura. U 2014-oj, publici se predstavlja sa dva naslova - vizuelno opčinjavajućim, ali ispraznim CGI filmom Saint Seiya: Legend of Sanctuary i TV serijalom Shingeki no Bahamut: Genesis (Bahamutov gnev: Postanak), kojim pokazuje da čak i kolekcionarske igre sa kartama (za Android) mogu da posluže kao fina podloga za avanturističku fantaziju veću od života.

Nastao u produkciji jako mladog studija MAPPA, ovaj raskošni spektakl smešten je u alternativnu verziju srednjovekovne Evrope, tj. u magični svet Mistarsija. Nekoliko puta u prošlosti, krilati zmaj Bahamut pretio je apsolutnim uništenjem istog, pa su se ljudi, bogovi i demoni udružili, ne bi li mu zapečatili sudbinu. Nematerijalni (transcendentalni) entitet, uz pomoć kojeg su ga smestili iza čudesne barijere, podeljen je na dva dela. Polovine su poverene silama mraka i svetlosti na čuvanje, sa ciljem da nikada ne budu ponovo sastavljene, jer bi to dovelo do oslobađanja nemani. Dve hiljade godina nakon velike pobede, misteriozna devojka krade Božji Ključ, a "brava" počinje da popušta...


Da je Sato strastveni obožavalac američkih stripova i da je njegov stil pod uticajem "ljubavi prema svemu što je nostalgično" primećuje se u svakoj od dvanaest epizoda. Delom provejava duh zapadnjačke kulture, čineći ga primamljivijim široj publici, ali se da osetiti i snažna težnja za spajanjem prividno nespojivog, karakteristična za odvažnije autore animea. Bahamutov gnev poseduje energiju holivudskih blokbastera, sadrži reference na vesterne, francusku istoriju i klasične "swashbuckle" filmove, a temelji se na dekonstrukciji mitova, prevashodno starogrčkih i judeo-hrišćanskih. U jednom trenutku, na istom mestu "sudaraju" se (preobražena) Devica iz Orleana, Belzebub (sa svetlećim repom) i Bahus u pratnji Hanse, svetog patka koji govori i koga vređa kada ga nazivaju ljubimcem. U priči o borbi protiv ništavila kao sporedni akteri pojavljuju se Azazel i Lucifer (sa imidžom goth-bishōnen-a), arhanđeli Mihailo, Gavrilo, Rafailo i Urilo (ili bolje reći Gavrila, Rafaila i Urila?), "lolifikovani" Kerber, a našlo se mesta i za razjarenog Pazuzua. (Da li treba dodati da se kao vrhovna božanstva spominju Zevs i Satana?) Iako malo ko od njih dobija dovoljno prostora, dizajner Naojuki Onda i glasovni glumci daju sve od sebe da ih uzdignu iznad nivoa kartonskih isečaka.

Sa druge strane, kvartet glavnih junaka funkcioniše savršeno uprkos nesavršenosti, neretko iskačući iz okvira stereotipa. Na trnjem posut put samootkrivanja slatka kradljivica Amira polazi vođena željom da se vrati majci, nesvesna prave svrhe svog postojanja. U potragu, koja bi trebalo da se završi u ozloglašenom Helhejmu, uvlači Favara Leonea, sebičnog i razmetljivog lovca na ucene, koji živi od danas do sutra i ne razmišlja previše o posledicama sopstvenih postupaka. Ovaj simpatični probisvet i ljupka dama u nevolji (sa rožnatim naličjem) upoznaju se igrom sudbine i "belih laži", a gledaocu brzo prirastaju za srce, baš kao i jednako ekscentričan ostatak atipične četvorke protagonista. Favarov suparnik Kaizar Lidford, čovek čvrstih uverenja i osramoćeni vitez koji se tvrdoglavo pridržava koda časti, i samopouzdana nekromanserka Rita, mnogo mudrija i kompetentnija nego što izgleda (osveženje u panteonu najzanimljivijih animiranih devojčica), znatno intenziviraju dinamiku njihovih odnosa, začinjujući dramu sitnim, ali ne i nebitnim konfliktima.


Luckasta i detinjasta Amira, za čijim petama su viša bića i armija pod komandom Jovanke Orleanke, ne deluje kao da je sposobna da potpuno sama izvede rizičnu akciju, ali ona i nije vrhovni antagonista. Njeno neznanje i povremeni nagoveštaji ljudi, anđela i demona, uzrujanih zbog završetka relativno mirne ere, ukazuju na nihilistički nastrojenog puppet master-a, odgovornog za čitavo zamešateljstvo sa Bahamutom. A identitet nevaljalca koji iz senke povlači konce otkriven je u donekle neočekivanom preokretu, tokom klimaktičnog epiloga.

Najimpresivniji aspekti animea su oni tehničke prirode - zadivljujuća mešavina 2D i 3D animacije, kakva u TV produkciji nije skoro viđena, i epske vokalno-instrumentalne kompozicije, koje verno prate vatromet boja i pokreta. Već spomenuti Onda (Gantz, Ergo Proxy, Blassreiter, Berserk: The Golden Age Arc) potvrđuje se kao vanserijski crtač likova, dok se Jošihiro Ike, Satov stalni saradnik, ne ustručava da skor obogati latino zvucima, dajući novi smisao pojedinim scenama. Posvećenost detaljima pri iscrtavanju i oslikavanju kostima, rekvizita, najrazličitijih lokacija, facijalnih ekspresija i prevoznih sredstava (posebno Azazelove leteće tvrđave) uočljiva je u svakom frejmu, tako da sočnih slatkiša za oči ima u izobilju. Pohvale vredne su i pesme sa uvodne i odjavne špice, koje naglašavaju eklektičnost Bahamutovog gneva - žestoko-melodična EXiSTENCE, u izvođenju ska-pank-metalkor sastava SiM i nežna balada Promised Land Rize Šimicu, koja stoji iza Amirinog glasa.

Sato i ekipa gaze po dobro utabanom terenu, ali im ipak polazi za rukom da stvore osobenu, zabavnu, maštovitu i uzbudljivu fantastičnu sagu, po kvalitetu konstantnu od prvog do poslednjeg minuta.

2 comments:

  1. Hvala za preporuku. Odlican anime. Upravo sam video da pripremaju i drugu sezonu. Da li si imao prilike da gledas neku anime seriju iz 2016. godine? Mozda Erased, Dimension W? Neka preporuka?
    Pozdrav,

    ReplyDelete
    Replies
    1. Nema na čemu. :)

      Što se tiče anime serija iz ove godine, za gledanje sam odabrao upravo ta dva naslova koja si spomenuo.

      Dimension W sam prekinuo na devetoj epizodi, što zbog opadanja kvaliteta u animaciji, a što zbog brljanja po priči i ubacivanja nekih čudnih "padobranaca" među likove.

      Erased je OK kao neki "paradoksalni triler", ali ni tu nije iskorišćen sav potencijal.

      Delete