13 Aug 2014

Nikutai no mon (Seijun Suzuki, 1964)


Jedan od pristupačnijih filmova u opusu notornog Seijuna Suzukija jeste posleratna drama Nikutai no mon (Kapija od mesa), zasnovana na istoimenom romanu Taijira Tamure. Iako snimljena pod uslovima studija Nikkatsu, sadrži dovoljno elemenata koji će kasnije biti prepoznatljivi kao zaštitni znak njenog tvorca - specifičan humor i stabilizacija narativne strukture agresivnim vizuelnim ukrasima.

Smeštena u sirotinjski kvart okupiranog Tokija, usredsređuje se na osamnaestogodišnju Mayu (Yumiko Nogawa u debitantskoj ulozi), koja očajnički pokušava da preživi na ulicama geta. Pridružuje se grupi prostitutki, koje funkcionišu po strogim pravilima i okrutno kažnjavaju sve one koji ih se ne pridržavaju. Od njihove predvodnice, nabusite Sen (Eimei Esumi), dobija prve lekcije - na primeru neposlušne Ofuku u prilici je da vidi kakva je sudbina očekuje, ako se zaljubi i poda muškarcu bez novčane naknade. Maya se vrlo brzo prilagođava novoj i nemilosrdnoj porodici, ali nepredviđeni dolazak Shintara "Shina" Ibukija, vojnika-povratnika koji se odao kriminalu (u tumačenju rediteljevog čestog saradnika, kultnog Jōa Shishida), donosi i prve probleme...


Iza teške zavese seksploatacije, odnosno golotinje, suptilno i delimično "zamagljene", u prizorima sadističkog očitavanja bukvice, Suzuki se bavi različitim temama, a prevashodno mučnim oporavkom sopstvene nacije i dehumanizacijom u ekstremnim uslovima. "Da li osećaj ljudskosti znači da ne možeš da nastaviš da živiš?" - pitanje je na koje njegova junakinja ne dobija odgovor, vraćajući se na stazu poniženih i beznadežnih. Nakon oglušivanja o zakon male, ali čvrste zajednice, u kojoj se ogleda izobličeno telo ženske moći, ona postaje zanemarljivi deo bezlične i dezorijentisane mase, obmanute pričama o demokratiji i izgažene čizmama "heroja" sa Zapada. Makroi i jakuze, legalni i ilegalni trgovci, američki vojnici, beskućnici i pripadnici srednje klase smešteni su u istu košnicu, definisanu ruševinama koje svedoče o ratnim razaranjima. Niko nije pošteđen Suzukijevog prezira i bolnog čeprkanja po svežim ranama, zbog čega atmosfera odiše mirisom mizantropije.

Prisustvo neprijatelja reditelj naglašava "zvezdama i prugama" na koplju visoko uzdignutom iznad prljavštine poraženih Japanaca, kao i likom katoličkog sveštenika, upornog u nastojanju da glavnu junakinju po svaku cenu izvede na pravi put. Kostimima jarkih boja, Mayu i njene "koleginice" stavlja u kontrast sa depresivnim okruženjem, a uvid u svoj sistem simbola pruža u članku iz 1994. Zelenom označava samosvest i pribranost, ali i robovanje okolnostima, crvenom strah i eruptivnost, žutom ljubaznost i kompromis, a ljubičastom iskvarenost duha. Belom haljinom, koju Ofuku nosi pre odsecanja kose i vezivanja u ribarsku mrežu, predstavlja usamljenost i nesigurnost, dok crnim tradicionalnim kimonom krotke Machiko verovatno ukazuje na žal za prošlošću i/ili na njenu želju da se ponovo ostvari u ulozi supruge. U dosluhu sa Takeom Kimurom, umetničkim direktorom i dizajnerom produkcije, stvara živopisnu scenografiju, čija je artificijelnost ključna u dočaravanju poremećene stvarnosti filma. Bučan zvučni ambijent postiže žamorom pijace i pesmama sa radija, dopuštajući i protagonistima da povremeno zapevaju, ali ne i da zaborave haos u kojem se nalaze...

No comments:

Post a Comment