23 Jul 2014

2 x Old-School Anime

Venus Senki (Yoshikazu Yasuhiko, 1989)

Zasnovan na istoimenoj mangi, Venus Senki (Rat na Veneri) donosi zanimljiv amalgam ratnog spektakla, naučne fantastike i drame o odrastanju. Grupa "neustrašivih" monociklista, na čelu sa buntovnim (i prikladno nazvanim) Hirom, suočava se sa haosom koji izaziva (kobni) faktor čovek. Kada se glavni grad njihove zemlje nađe pod okupacijom militantnih suseda, ne preostaje im ništa drugo do da pruže otpor, kako bi povratili slobodu i očitali lekciju kukavnim i korumpiranim vlastima. Igrom slučaja, pridružuje im se i reporterka sa Zemlje, entuzijastična Susan Sommers, čiji se lov na Pulicerovu nagradu (još uvek aktuelnu i u drugoj polovini XXI veka) preobražava u ličnu tragediju.


Kroz tri poglavlja, čvrsto povezana u koherentnu celinu, autor se bavi realističnim temama, pre svega emotivnim i psihološkim oscilacijama u ekstremnim uslovima. Yoshikazu Yasuhiko (Crusher Joe, Arion), koji potpisuje izvorno delo, režiju, scenario i dizajn likova, demonstrira potpunu kreativnu kontrolu nad filmom, osim u podzapletu sa vojnikom homoseksualcem, koji u svoj svojoj političkoj korektnosti deluje kao nepotreban dodatak. Protivteža ovom višku i dvodimenzionalnim, mada simpatičnim sporednim akterima jesu dvoje uverljivih, jasno definisanih protagonista, koji po završetku sukoba postaju bolji ljudi.

Snaga animea ogleda se u tečnoj klasičnoj animaciji, kojoj godine nisu nanele preduboke bore, i pulsirajućem muzičkom skoru Joea Hisaishija, Miyazakijevog stalnog saradnika, koji ovde, za promenu, niže note u duhu 80-ih. Impresivne scene kopnenih borbi, u kojima se hrabrom Hiru ukazuje prilika da prevaziđe status pripadnika izgubljene generacije, odevene su u ruho prljavih i zagasitih boja, što je u skladu sa setingom i atmosferom. U par navrata, animatori eksperimentišu sa zrnastim živim snimcima, propuštenim kroz obojeni filter, najverovatnije u nameri da dočaraju ozbiljnost situacije, odnosno okrutnost stvarnosti.

Uprkos (donekle zanemarljivim) nedostacima, zbog kojih nije u rangu sa savremenicima kao što je malo stariji Akira, Venus Senki spada u red kvalitetnijih ostvarenja, ne samo iz tog perioda, već i šire posmatrano.

Rayearth (Keitaro Motonaga & Toshiki Hirano, 1997)

Visoku vrednost produkcije, makar prema standardima direct-to-video formata, poseduje i trodelna OVA Rayearth, alternativna (mračnija) verzija dvosezonskog TV serijala Magic Knight Rayearth (1994-1995). Nastaje prema ideji dama iz mangaka-kvarteta CLAMP, čiji se stil odmah prepoznaje u kompleksnoj mitologiji, vitkim figurama, trouglastim licima, krupnim očima sa gustim trepavicama i vijorenju plašteva i dugih kosa (kako na vetru, tako i prilikom korišćenja magičnih moći).

Iza kitnjaste fantazije o spasavanju sveta od arogantnih čarobnjaka iz mistične alternativne dimenzije krije se priča o snazi prijateljstva i (bolnom) prelasku iz detinjstva u adolescenciju. Teret sudbine Zemlje, ali i kraljevstva Cephiro, odakle potiču osvajači, pada na nejaka pleća triju devojaka. Pod legendarnim drvetom trešnje, Hikari, Umi i Fuu se zaklinju da se nikada neće razdvajati, ni ne sanjajući opasnost u koju će ih budućnost dovesti. Nakon spoljašnje intervencije, njihov odnos stavljen je na probu, a one će morati da poslušaju "unutrašnje glasove" i suoče se sa sopstvenim strahovima.


Prihvatanje lične i nametnute odgovornosti, simbolično prikazano kroz simbiozu sa duhovima vatre, vode i vazduha, funkcioniše kao jedan od osnovnih elemenata narativne strukture. U pitanju je svojevrsna slagalica, čije nam delove Motonaga (Malice@Doll) i Hirano (Devil Lady) postepeno otkrivaju, uporedo sa motivima junakinja i antagonista. Usled nemogućnosti da za svakog odvoje dovoljno prostora, neretko pribegavaju stereotipizaciji likova, te im u pomoć pritiču seiyūi, koji odličnom glasovnom glumom pokrivaju pukotine u karakterizaciji.

Izuzetan vizuelni identitet, koji odiše elegancijom i melanholijom, i veličanstvene orkestracije, koje podsećaju na radove Dannyja Elfmana za neke od Burtonovih filmova, glavni su razlozi zbog kojih za Rayearth vredi odvojiti dva sata. Podjednako pažnje posvećeno je gotovo svakom kadru, bilo da se u njemu nalaze bishōnen ili bishōjo u lepršavom kostimu, konstrukcija Tokijskog tornja, ledom okovana iluzija eterične princeze Emeraude ili gigantska biomehanička božanstva, čiji okršaji nose kataklizmične posledice. A pošto i kompozitor Toshihiko Sahashi (The Big O, King of Thorn) revnosno ispunjava zadatak koji mu je poveren, zagarantovan je užitak i za oči i za uši...

No comments:

Post a Comment