Odsutnost

    Sedmo jutro šezdeset i prvog marta otkada sam počeo da koristim Elixir mirisalo je na Misfortune. Krezubo sunce pretvaralo se da je gospodar neba, a zelenkasti oblaci smejali su mu se u lice. Ustao sam na desnu nogu, ubedivši se da je leva, i pre umivanja odlučio da nahranim svoju ljubimicu, jednorogu kozu. Poslala mi je pogled sažaljenja i ljubazno odbila nekoliko veza crvenih rotkvica koje sam joj pripremio. “Da je nisu ponovo oblizale konjske mušice?” – pomislio sam u sebi, ponudivši joj šaku drobljenog stakla, njenog omiljenog slatkiša. Okrenula se ka prozoru i tužno zameketala, stavivši mi tako do znanja da odbija doručak.
    “U redu.” – smireno sam joj rekao. “Ako kasnije ne budeš htela da jedeš, vodiću te veterinaru.”
    Po izlasku iz staje, učinilo mi se da čujem buku koja je dopirala sa trga C.V.E.T. (Cyrillic Vortex of Elusive Transendence), a onda sam se setio da pristalice Lige Amorfnih Živcodera praktikuju prepodnevna okupljanja. Mitinzi su im najčešće trajali par sati, a završavali se paljenjem sveća i pevanjem Iskonske Anateme.
    Nakon relaksirajućeg kupanja u toploj vodi i svežim ružinim laticama, obukao sam majčinu venčanicu i krenuo u šetnju sa neodređenim ciljem. Beli pas proturio je glavu kroz ogradu, očekujući da ga pomilujem, a balavio je manje nego inače. Žalosne vrbe lelujale su se u ritmu ranog i studenog proleća, ubeđene da korov pod njihovim granama poseduje lekovita svojstva. Iz oronule Kuće Ubogih Mačaka čulo se prigušeno, otegnuto i otrcano mjaukanje, koje je zvučalo kao plač duhova klinaca samoubica.
    Na zidu napuštenog skladišta spazio sam novi grafit – u balonu pored glave maskiranog polarnog medveda pisalo je: “Pingvin kosku imade, al’ niko mu je ne dade.” Poruka nepoznatog uličnog umetnika bila je kristalno jasna, ali su njegovo delo surovo prekrečili već narednog dana, po nalogu direktora Agencije za očuvanje objekata divlje gradnje. Da me je neko pitao zašto je ta institucija osnovana i zašto su baš onu bitangu postavili na čelo iste, ne bih umeo da dam zdravorazumski odgovor.
    Primetio sam da među prolaznicima uopšte nema ljudi, što je u ono vreme postajalo uobičajeno, pa mi je laknulo što nikome neću morati da objašnjavam svoje ruho. Zadigao sam haljinu i potrčao prema fontani oko koje se okupljalo jato divljih golubova, nadajući se da im je molitva mrtvoj vili konačno donela spokoj. Međutim, nisam uspeo da stignem do pernatih prijatelja. Iznenadan nalet snažnog vetra podigao me je toliko visoko, da sam prošao kroz jedno od Ultra-Ogledala koja su visila sa neba. Lebdeći po bestežinskom prostoru, video sam deformisano Šarenilo i bio siguran u to da je i ono videlo mene. Mamut boje lavande pljunuo je malu kutiju ka meni, namignuvši mi kao da smo stari poznanici. Otvorio sam je znatiželjniji no ikad i u njoj ugledao mrkli mrak. Slepa kuna pozajmila mi je elegantni dvogled i sa njim je unutrašnjost kutijice postala mnogo jasnija.
    Sedeo sam na parkovskoj klupi, u prugastom odelu i šiljatim cipelama, sa modroplavim cilindrom na glavi, pišući post scriptum malicioznog pisma koje nikom neću poslati. Jato srebrnih riba pokušavalo je da mi skrene pažnju na Ples Radosti, remeteći pri tom javni red, dok je moja koza, lepa i sita, držala predavanje o alhemičarima dadaizma grupi zalutalih ovaca. Zagonetni smešak ozario je lice drugom ja, a kako i ne bi pored svih onih divnih stvorenja koja su zaboravila ko su i šta su. Obećao sam sebi da ću, ako budem uspeo da se vratim kući, razbiti neupotrebljavane čaše iz kredenca i bosim nogama gaziti po ostacima. Sopstvenom krvlju oslikaću platno i spaliti ga tačno u tri po ponoći, pošto u sitne sate dim podseća na Doom.