6 Nov 2013

Le Rossignol (Christian Chaudet, 2005)


Snimljen za nemačko-francusku televiziju Arte, nadrealni mjuzikl Le Rossignol (Slavuj) jedinstvena je ekranizacija tročinske opere, čiji libreto je zasnovan na istoimenoj Andersenovoj bajci. Tvrdnju Igora Stravinskog "da muziku nije dovoljno čuti, već da je morate i videti", Christian Chaudet navodi kao svojevrsni epigraf, upuštajući se u smeli eksperiment. Krajnji rezultat je neobičan, u isti mah hiperstilizovan, artističano-vulgaran i kontradiktoran amalgam teatralne igrane forme i plastične kompjuterske animacije.

U nepunih pedeset minuta upakovana je kapriciozna, maštovita i vizuelno nadahnuta fantazija, začinjena brojnim anahronizmima, koji doprinose stvaranju komičnog efekta, a da pri tom nimalo ne narušavaju lepotu samog filma, niti oduzimaju od vrednosti originalnog dela. (Otuda i ne treba da čudi posveta Jacquesu Demyju.) Priča o kineskom caru koji ozdravljuje zahvaljujući dirljivoj pesmi slavuja oslikana je kao lucidni san dečaka, koji tokom noći slučajno zaluta u misterioznu grnčarsku radionicu. Jedna od neuglednih glinenih posuda iznenada oživljava i, rotirajući se, preobražava u elegantan porcelanski ćup, na čijoj glazuri posmatramo prvu scenu - ribara (Vsevolod Grivnov, tenor) koji plovi sampanom, pevajući o isceliteljskoj moći slavujevog glasa. Ubrzo potom pojavljuje se i eterična Natalie Dessay, kojoj je poverena naslovna uloga i koja opčinjavajućim koloratura sopranom ispunjava noćni pejzaž - poljanu prekrivenu velom magle i violinskim gudalima u svojstvu stabljika rogoza. Svet bizarne flore upotpunjuju plave lepeze i suncobrani, koji se otvaraju u skladu sa melodijom, a po ulasku na dvor, ovo ostvarenje još više dobija na začudnosti.

Lik kuvarice (Marie McLaughlin, sopran) srećemo u prostoriji nalik informatičkom centru, sa nedoglednim redovima računara i lebdećim parovima crnih šaka koje kucaju po tastaturi, da bi kasnije vešto rukovale reflektorima i satelitskim antenama (!). Visoki službenici predstavljeni su poput duhova, zarobljenih u lampionima i paravanu, dok su od "fantomskih" instrumenata, dekorativnih tanjira, urni i vaza, kao osnovnih elemenata, sazdane živopisne slike. Rediteljev iščašeni smisao za humor dolazi do izražaja u drugom činu, na spektakularnom, dekadentnom i u neonskoj svetlosti okupanom prijemu, tokom kojeg izaslanici iz Japana donose mehaničkog slavuja - kočopernog zabavljača u ljubičastom smokingu! Poslednjom trećinom, u kojoj vladar biva pogođen teškom bolešću, dominiraju prljave nijanse maslinastozelene boje, a smrt otelovljuje Violeta Urmana mračnim mecosopranom (neka njen kostim i prateća sredstva za uzimanje duša ostanu tajna). Dopunski zvučni efekti ne odvlače pažnju gledaoca (i slušaoca), budući da su precizno sinhronizovani sa izvrsnim muzičkim skorom, u briljantnom izvođenju orkestra Pariske nacionalne opere, pod sigurnom dirigentskom palicom Jamesa Conlona.

Na kraju nam jedino ostaje da nagađamo kako bi Stravinski reagovao na sve ove Chaudetove nestašluke...

No comments:

Post a Comment