Weiß und die sieben Kaninchen (Weiß i sedam zečeva) naslov je moje nove kratke priče, za koju ću se usuditi da kažem da predstavlja još iščašenije i eksplicitnje dekonstruisanje čuvene bajke od stripa Haos S: Simonidina praznina i sedam silovatelja iz 2010-e. Inspiracija je potekla sa različitih izvora koji sa originalnim delom nemaju apsolutno nikakve veze, ali ću iste zadržati u tajnosti, nadajući se da će ih posetioci bloga prepoznati. A podstrek da je napišem baš ove godine dolazi iz Hollywood-a (o Tarsemovom Mirror Mirror je ovde bilo reči), ali i iz Španije, gde će krajem septembra premijerno biti prikazana Blancanieves koja, sudeći po tizeru i opisu na twitchfilm-u, deluje kao jedna od najoriginalnijih filmskih adaptacija Snežane i sedam patuljaka. Razlog za sporadičnu upotrebu reči na nemačkom krajnje je jednostavan, a odnosi se na poreklo braće Grimm, dok je ona jedna na japanskom slučajno zalutala...
WEIß UND DIE SIEBEN KANINCHEN
Osvanulo je hladno jutro, mrtvo poput nespremnog kauboja posle podnevnog obračuna. Fleke na prozorima bile su ružnije i veće nego inače, pošto su mužjaci mušica krišom uzimali steroide, dok su bezumni napadi komaraca-kamikaza postajali sve učestaliji. Otrovne dunje u dvorištu uspešno su odolevale proždrljivim crvima, čija populacija je naglo i značajno porasla. Trava se ubrzano sušila, iako je neprekidno bila pojena najkvalitetnijom vodom (ili mokraćom pasa lutalica i pijanih prolaznika). Iz oljuštenih zidova izbijala je smolasta izlučevina sa mirisom borovine.
Škiljava svetlost probijala se kroz majušne otvore na narandžastim roletnama, golicajući mu nozdrve. Počešao se po nosu i okrenuo na drugu stranu, čvršće prigrlivši karirani jastuk. Sanjao je sedmoricu dugouhih anđela bez ruku koji su skakali po Svetoj Livadi oko statue obnažene devojke. Slavuji su namerno falširali, kao da su mehanički, a ljubičaste lisice vrebale su kuse repove obogaljenih nebeskih bića. Iznenadan stampedo pomahnitalih divljih veprova sve ih je rasterao…
“Ustaj!” – dreknu narednik Schwein, nervozan zbog nateklog stomaka na kome su se pojavile krupne pege. “Ustaj, da te ne bismo izbubecali po bubrezima!”
Povinujući se naredbi, protrljao je oči, lenjo se pridigao i seo na ivicu uzdignutog metalnog kreveta.
“Šta ‘oćeš, debeli?!” – brecnu se na oficira, svestan činjenice da ovaj ne sme fizički da ga kažnjava. (Sa trideset godina Weiß je zakonski bio maloletan.)
“Daću ja tebi debeli...” – pretio je kažiprstom, a cinični kez mu nije silazio sa rošavog lica. “Moramo da ti saopštimo žalosnu vest. Tvoji matorci su nastradali u saobraćajki. Na mestu nesreće pronađeni su ostaci iluzorne bombe, a sumnja je bačena na automehaničara Ehrlicha. Vlast su preuzeli Sluzavi Punoglavci okupljeni u udruženju Smrt Stoleća, a tebi je dodeljena starateljka.”
Nije znao kako da reaguje. Tokom iste noći, izgubio je i porodicu i delimično povlašćeni položaj, a Vjekivjekovci (nezvanični naziv za pripadnike SS-a) zaseli su u fotelje koje su otvoreno priželjkivali godinama unazad. Zgadilo mu se od same pomisli na pihtijasta tela tih krvopija koje su neretko preuzimale i antropomorfno obličje, zavaravajući naivne.
“Mogu li da vidim… njihove leševe?” – upitao je stežući pesnice i gledajući u pod.
“Naravno. Obuci se i odvešćemo te do mrtvačnice. Ali upozoravam te – prizor nije nimalo prijatan.” – i dalje se kezio, kao da saopštava vest o pobedi domaćeg tima na nekom nebitnom turniru u novokomponovanom sportu.
Weiß se ogrnuo dugačkim džemperom koji mu je majka isplela prošlog leta i obuo kožne cokule koje mu je otac kupio za dvadeset i deveti rođendan. Dvojica policajaca ga ispratiše do modroplavog fijakera u koji su bile upregnute četiri crne doge. Uzrujan i utučen, smestio se na udobno sedište prekriveno najfinijim crvenim satenom. Ubrzo mu se pridružio krastačoliki Schwein i dao znak kočijašu da krene. Obojica su ćutali – mladiću nije bilo do priče, a nakazni debeljko pokušavao je da prikrije zadovoljstvo zbog Konačnog Pada Pravednih, kako je potajno označio skorašnji događaj. Kada su stigli do zgrade u čijem se memljivom podrumu nalazila mrtvačnica, pridružila im se zabavljačica Jebozovna Einfach, najlepša ribousta u zemlji. Obgrlivši ožalošćenog Weißa, a potom ga zasuvši poljupcima, radosno je uskliknula:
“Ja sam tvoja druga mama!”
Gomila fotografa pojavila se niotkuda i obasula ih blicevima. Njoj je ovakva pažnja prijala, a kod njega je izazivala neobjašnjivu mučninu. Preobražavao se u stidljivog, nesigurnog i ranjivog dečaka, koji je strahovao od preuzimanja kontrole, povređivanja mladeža na plećima i nosatih bauka iz mraka. Po ulasku u slabo osvetljeni enterijer glomaznog betonskog objekta, Jebozovna ga je odgurnula od sebe i rekla mu da je ono napolju od nje bio prvi i jedini izliv nežnosti i da sada može da vidi lipsotine zbog kojih je tamo i došao.
Dok je bat njegovih koraka odzvanjao sivim hodnicima, setio se poslednjih rodteljskih reči: “Ne zaboravljaj snove. Volimo te.” A čim je ugledao posmrtne ostatke (koji su, inače, mogli da se smeste na dno crne kese za smeće), povratio je sve što je prethodnog dana jeo, a nije uspeo da izbaci putem stolice. Islednik ga je prezrivo odmerio, pitajući se ko će da počisti sav taj nered, budući da su čistačice odavno dobile otkaz kao tehnološki višak. Istrčavši glavom bez obzira iz prostorije koja je zaudarala na spoj jeftine kolonjske vode, sprženog ljudskog mesa i formalina, naslonio se na najbliži zid i zaplakao. Suze su mu bile gorke, ali ih je svejedno gutao, jer je ožedneo od prevelike tuge. Obrisavši obraze vunenim rukavom, otvorio je vratanca koja su se do njega pojavila i na kolenima ušao u pećinu čiji zidovi su bili verno oslikani prizorima iz lova. Nagi lovci iživljavali su se nad životinjama na nezamislive načine, toliko odurne da mu se zoofilija na trenutak učinila pristojnom. Držeći baklju u ruci, kretao se napred, trudeći se da skreće pogled sa sadističkih scena koje su ga okruživale. Na izlazu ga je čekala maćeha.
“Dobro, gde si ti dosad?!” – dreknula je.
“Izgubio sam se.” – odgovorio je, jedva pomerajući usne.
“Uh, bedniče! Moraću da te dovedem u red! Polazi!”
Poslušno ju je pratio u stopu do kuće koja mu više nije pripadala, a koja je bila projektovana u duhu sugestivnog pseudokonformizma. Ostava za alat bila je prepravljena tako da zameni njegovu sobu, a dnevni boravak ispunjavala su živa ogledala. Bilo je to Jebozovnino svetilište, u kome je na miru mogla da se divi svojim veštačkim sisama, koje su odolevale i najžešćim vrućinama, i dijamantskom pirsingu na pupku, koji je dobila na poklon od šestog ljubavnika…
U Haotiji su otkucavali sudnji sati, gde su autobuse nadomestili dresirani estuarski krokodili, na čijim leđima je bilo dostupno samo pet stolica, obloženih maslinastozelenim somotom i raspoređenih po uglovima zlatne petokrake. Karta u gradskom prevozu bila je toliko skupa, da su samo najimućniji elitisti imali dovoljno novca da je priušte. Uprkos rezultatima ankete sprovedene tokom proslave Perunovog Voznesenja, to nije potreslo obične građane, jer su se već izveštili u hodanju, a naročito ako je bosim nogama trebalo gaziti po usijanom asfaltu.
O Weißu se, između ostalih, širila glasina da boluje od shizofrenije, iako ga niko nikad nije lično upoznao, pa je Jebozovna odlučila da ga zauvek protera, pošto su se govorkanja tobože negativno odražavala na njenu reputaciju. Konsultovala se sa Schweinom, čiju bezuslovnu ljubav je nemilosrdno koristila i angažovala vračaru Lüge koja je Kohl-babe lečila od starosti (i rana nanetih od misterioznih počinitelja). Ova joj je predložila da pastorka pošalje u Zonu Surealiju. Iste večeri, pozvala ga je za sto, navodno zarad pomirenja, a on joj je, jadničak, poverovao i pristao da joj se pridruži u obedovanju.
Dok se tuširao, masturbirajući je posmatrala (u jednom od magičnih Kagamija) slivanje vode niz mladićevu glatku kožu, potamnelu od prekomernog izlaganja silovitom suncu. Želela je da mu dotakne kosu, kao sneg belu i kao svila meku, ali je isto tako bila svesna stroge zabrane koju Sluzavi Punoglavci još uvek nisu ukinuli. Pre nego što je stigao u trpezariju, sipala mu je uspavljujući napitak usporenog dejstva u supu i promešala je nedavno produženim noktima. Vodili su učtiv razgovor, a kod dezerta (zaleđenih mednih miševa) Weiß je počeo da zeva i posle nekoliko minuta čvrsto je zaspao…
Probudio se u šumi mermernih stubova, čiji stil nije mogao da proceni, zato što su im kapiteli bili maskirani gustom maglom. Toplo tlo bilo je obloženo kvadratnim pločama od drveta premazanog lakom u dve nijanse. Prilazile su mu neobične živuljke, od minijaturnih slonova koji su, mašući krhkim krilcima, proizvodili zvuk nalik harfi, do raspevanih lavovskih glava sa pipcima hobotnice, čiji su ga kontratenori vraćali u period pre izlaska iz majčine utrobe. Opkolilo ga je sedam visokih zečeva, naoružanih kopljima i štitovima u obliku šargarepe, a odevenih u uniforme starorimskih vojnika. Namrgođeni vođa (odnosno, onaj kome je on dodelio tu ulogu, s obzirom na to da su se međusobno razlikovali samo po boji dlake) obratio mu se raskošnim baritonom:
“Ko si ti i zašto si došao?”
“Ja sam Weiß, bivši princ Haotije, ali ne znam ni kako sam se ovde našao, a kamoli zašto sam došao..”
Odjednom, lica zekana razvukla su se u širok osmeh i svaki mu je pružio šapu, a on je prihvatio najbližu i ustao, primetivši da je za jedno stopalo viši od njih.
“Willkommen u Surealiju, Spasitelju naš!” – uskliknuo je najtamniji umilnim altom.
“Spasitelj?” – beše zbunjen dodeljenom mu titulom.
“Tako je!” – potvrdio je onaj odmalopre, najsvetliji. “Tvoja misija je da probudiš skamenjenu princezu Galateu…”
“… i obnoviš naše kraljevstvo.” – šapatom ga dopuniše petorica ćutljivih.
“A hoćete li mi otkriti vaša imena?” – pitao ih je ljubazno.
“Nema potrebe, jer ćemo se uskoro rastati.” – kazao je baritonac, a ostali potvrdiše treperenjem ušiju. Naša dužnost Geist-čuvara biće ispunjena nakon što Vladarka ponovo razmrda svoje vitke ekstremitete i zaleprša riđim vlasima. I zato pođi s nama u Polja Paradajza, gde smo izložili začarani kip, nadajući se Tvom dolasku.”
Osetivši da su namere krznenih zveri časne, pridružio im se na puteljku do početka idućeg života, zaboravljajući na prošli. Iznad stabljika plavičastog povrća uzdizala se Galateina statua. Približio joj se oprezno, bojeći se da će njena nezemaljska lepota uvenuti ukoliko se prema njoj bude ubrzano kretao. Popeo se na kružno postolje i, obuhvativši je oko struka, poljubio ju je u čelo, nos i, naposletku, u usta. Princezinim pufnastim stražarima oteo se duboki uzdah. Međutim, ništa se nije dogodilo – ona je i dalje nepomično stajala raširenih ruku. Okrenuvši se prema zečevima, Weiß je slegnuo ramenima. Očekivao je da mu daju nekakav nagoveštaj, a oni su, svi istovremeno, pokazali na njegove prepone.
Odvezavši učkur na lanenim pantalonama, spustio ih je (s gaćama) do kolena, skinuo košulju, ponizno kleknuo i spolovilom u instant-erekciji trljao je po skutima kamene haljine, sve do ejakulacije. Spasonosno seme lagano se slivalo, a na površini statue pojavile su se i prve pukotine. Obukao se i odmaknuo nekoliko metara unazad, zapanjen skidanjem prokletstva u pratnji jecaja nevidljivih violina. Kada je tvrda skrama u potpunosti iščezla, zečevi su isparili u oblaku žućkastog dima i za njima je ostao samo oklop. Galatea mu je lebdeći pohitala u zagrljaj i obećala da će zauvek živeti zajedno. Tako je i bilo.
Devet meseci od Buđenja dobili su sedmorke, za čije rođenje su prizvali duše onih ljupkih i vernih stvorenja, da njima žigošu svoje naslednike. Desetak godina kasnije poslali su ih u Haotiju kao prosvetitelje, pa je Jebozovna shvatila da ništa nije postigla poslušavši lažljivu vračaru. Obrala je otrovne dunje iz dvorišta, odabrala najkrupnije plodove i složila ih u korpu, koju je dala sedmorkama da odnesu majci i ocu. Kraljica je umesila golemi voćni kolač koji su slistili za par sati. Zbog toga (a donekle i zbog felerične besmrtnosti) čitave sedmice u ušima im je odzvanjalo: “Možete preći Veštičin trg.”
Weißova sujetna starateljka pokušala je u naletu besa da izvrši samoubistvo, ali su lekari uspeli da je spasu (kornjača hitne pomoći stigla je brže nego što je bilo uobičajeno). Pre operacije hirurzima je napomenula da joj ni po koju cenu ne pipaju zadnjicu, pošto je silikone skupo platila.
Škiljava svetlost probijala se kroz majušne otvore na narandžastim roletnama, golicajući mu nozdrve. Počešao se po nosu i okrenuo na drugu stranu, čvršće prigrlivši karirani jastuk. Sanjao je sedmoricu dugouhih anđela bez ruku koji su skakali po Svetoj Livadi oko statue obnažene devojke. Slavuji su namerno falširali, kao da su mehanički, a ljubičaste lisice vrebale su kuse repove obogaljenih nebeskih bića. Iznenadan stampedo pomahnitalih divljih veprova sve ih je rasterao…
“Ustaj!” – dreknu narednik Schwein, nervozan zbog nateklog stomaka na kome su se pojavile krupne pege. “Ustaj, da te ne bismo izbubecali po bubrezima!”
Povinujući se naredbi, protrljao je oči, lenjo se pridigao i seo na ivicu uzdignutog metalnog kreveta.
“Šta ‘oćeš, debeli?!” – brecnu se na oficira, svestan činjenice da ovaj ne sme fizički da ga kažnjava. (Sa trideset godina Weiß je zakonski bio maloletan.)
“Daću ja tebi debeli...” – pretio je kažiprstom, a cinični kez mu nije silazio sa rošavog lica. “Moramo da ti saopštimo žalosnu vest. Tvoji matorci su nastradali u saobraćajki. Na mestu nesreće pronađeni su ostaci iluzorne bombe, a sumnja je bačena na automehaničara Ehrlicha. Vlast su preuzeli Sluzavi Punoglavci okupljeni u udruženju Smrt Stoleća, a tebi je dodeljena starateljka.”
Nije znao kako da reaguje. Tokom iste noći, izgubio je i porodicu i delimično povlašćeni položaj, a Vjekivjekovci (nezvanični naziv za pripadnike SS-a) zaseli su u fotelje koje su otvoreno priželjkivali godinama unazad. Zgadilo mu se od same pomisli na pihtijasta tela tih krvopija koje su neretko preuzimale i antropomorfno obličje, zavaravajući naivne.
“Mogu li da vidim… njihove leševe?” – upitao je stežući pesnice i gledajući u pod.
“Naravno. Obuci se i odvešćemo te do mrtvačnice. Ali upozoravam te – prizor nije nimalo prijatan.” – i dalje se kezio, kao da saopštava vest o pobedi domaćeg tima na nekom nebitnom turniru u novokomponovanom sportu.
Weiß se ogrnuo dugačkim džemperom koji mu je majka isplela prošlog leta i obuo kožne cokule koje mu je otac kupio za dvadeset i deveti rođendan. Dvojica policajaca ga ispratiše do modroplavog fijakera u koji su bile upregnute četiri crne doge. Uzrujan i utučen, smestio se na udobno sedište prekriveno najfinijim crvenim satenom. Ubrzo mu se pridružio krastačoliki Schwein i dao znak kočijašu da krene. Obojica su ćutali – mladiću nije bilo do priče, a nakazni debeljko pokušavao je da prikrije zadovoljstvo zbog Konačnog Pada Pravednih, kako je potajno označio skorašnji događaj. Kada su stigli do zgrade u čijem se memljivom podrumu nalazila mrtvačnica, pridružila im se zabavljačica Jebozovna Einfach, najlepša ribousta u zemlji. Obgrlivši ožalošćenog Weißa, a potom ga zasuvši poljupcima, radosno je uskliknula:
“Ja sam tvoja druga mama!”
Gomila fotografa pojavila se niotkuda i obasula ih blicevima. Njoj je ovakva pažnja prijala, a kod njega je izazivala neobjašnjivu mučninu. Preobražavao se u stidljivog, nesigurnog i ranjivog dečaka, koji je strahovao od preuzimanja kontrole, povređivanja mladeža na plećima i nosatih bauka iz mraka. Po ulasku u slabo osvetljeni enterijer glomaznog betonskog objekta, Jebozovna ga je odgurnula od sebe i rekla mu da je ono napolju od nje bio prvi i jedini izliv nežnosti i da sada može da vidi lipsotine zbog kojih je tamo i došao.
Dok je bat njegovih koraka odzvanjao sivim hodnicima, setio se poslednjih rodteljskih reči: “Ne zaboravljaj snove. Volimo te.” A čim je ugledao posmrtne ostatke (koji su, inače, mogli da se smeste na dno crne kese za smeće), povratio je sve što je prethodnog dana jeo, a nije uspeo da izbaci putem stolice. Islednik ga je prezrivo odmerio, pitajući se ko će da počisti sav taj nered, budući da su čistačice odavno dobile otkaz kao tehnološki višak. Istrčavši glavom bez obzira iz prostorije koja je zaudarala na spoj jeftine kolonjske vode, sprženog ljudskog mesa i formalina, naslonio se na najbliži zid i zaplakao. Suze su mu bile gorke, ali ih je svejedno gutao, jer je ožedneo od prevelike tuge. Obrisavši obraze vunenim rukavom, otvorio je vratanca koja su se do njega pojavila i na kolenima ušao u pećinu čiji zidovi su bili verno oslikani prizorima iz lova. Nagi lovci iživljavali su se nad životinjama na nezamislive načine, toliko odurne da mu se zoofilija na trenutak učinila pristojnom. Držeći baklju u ruci, kretao se napred, trudeći se da skreće pogled sa sadističkih scena koje su ga okruživale. Na izlazu ga je čekala maćeha.
“Dobro, gde si ti dosad?!” – dreknula je.
“Izgubio sam se.” – odgovorio je, jedva pomerajući usne.
“Uh, bedniče! Moraću da te dovedem u red! Polazi!”
Poslušno ju je pratio u stopu do kuće koja mu više nije pripadala, a koja je bila projektovana u duhu sugestivnog pseudokonformizma. Ostava za alat bila je prepravljena tako da zameni njegovu sobu, a dnevni boravak ispunjavala su živa ogledala. Bilo je to Jebozovnino svetilište, u kome je na miru mogla da se divi svojim veštačkim sisama, koje su odolevale i najžešćim vrućinama, i dijamantskom pirsingu na pupku, koji je dobila na poklon od šestog ljubavnika…
U Haotiji su otkucavali sudnji sati, gde su autobuse nadomestili dresirani estuarski krokodili, na čijim leđima je bilo dostupno samo pet stolica, obloženih maslinastozelenim somotom i raspoređenih po uglovima zlatne petokrake. Karta u gradskom prevozu bila je toliko skupa, da su samo najimućniji elitisti imali dovoljno novca da je priušte. Uprkos rezultatima ankete sprovedene tokom proslave Perunovog Voznesenja, to nije potreslo obične građane, jer su se već izveštili u hodanju, a naročito ako je bosim nogama trebalo gaziti po usijanom asfaltu.
O Weißu se, između ostalih, širila glasina da boluje od shizofrenije, iako ga niko nikad nije lično upoznao, pa je Jebozovna odlučila da ga zauvek protera, pošto su se govorkanja tobože negativno odražavala na njenu reputaciju. Konsultovala se sa Schweinom, čiju bezuslovnu ljubav je nemilosrdno koristila i angažovala vračaru Lüge koja je Kohl-babe lečila od starosti (i rana nanetih od misterioznih počinitelja). Ova joj je predložila da pastorka pošalje u Zonu Surealiju. Iste večeri, pozvala ga je za sto, navodno zarad pomirenja, a on joj je, jadničak, poverovao i pristao da joj se pridruži u obedovanju.
Dok se tuširao, masturbirajući je posmatrala (u jednom od magičnih Kagamija) slivanje vode niz mladićevu glatku kožu, potamnelu od prekomernog izlaganja silovitom suncu. Želela je da mu dotakne kosu, kao sneg belu i kao svila meku, ali je isto tako bila svesna stroge zabrane koju Sluzavi Punoglavci još uvek nisu ukinuli. Pre nego što je stigao u trpezariju, sipala mu je uspavljujući napitak usporenog dejstva u supu i promešala je nedavno produženim noktima. Vodili su učtiv razgovor, a kod dezerta (zaleđenih mednih miševa) Weiß je počeo da zeva i posle nekoliko minuta čvrsto je zaspao…
Probudio se u šumi mermernih stubova, čiji stil nije mogao da proceni, zato što su im kapiteli bili maskirani gustom maglom. Toplo tlo bilo je obloženo kvadratnim pločama od drveta premazanog lakom u dve nijanse. Prilazile su mu neobične živuljke, od minijaturnih slonova koji su, mašući krhkim krilcima, proizvodili zvuk nalik harfi, do raspevanih lavovskih glava sa pipcima hobotnice, čiji su ga kontratenori vraćali u period pre izlaska iz majčine utrobe. Opkolilo ga je sedam visokih zečeva, naoružanih kopljima i štitovima u obliku šargarepe, a odevenih u uniforme starorimskih vojnika. Namrgođeni vođa (odnosno, onaj kome je on dodelio tu ulogu, s obzirom na to da su se međusobno razlikovali samo po boji dlake) obratio mu se raskošnim baritonom:
“Ko si ti i zašto si došao?”
“Ja sam Weiß, bivši princ Haotije, ali ne znam ni kako sam se ovde našao, a kamoli zašto sam došao..”
Odjednom, lica zekana razvukla su se u širok osmeh i svaki mu je pružio šapu, a on je prihvatio najbližu i ustao, primetivši da je za jedno stopalo viši od njih.
“Willkommen u Surealiju, Spasitelju naš!” – uskliknuo je najtamniji umilnim altom.
“Spasitelj?” – beše zbunjen dodeljenom mu titulom.
“Tako je!” – potvrdio je onaj odmalopre, najsvetliji. “Tvoja misija je da probudiš skamenjenu princezu Galateu…”
“… i obnoviš naše kraljevstvo.” – šapatom ga dopuniše petorica ćutljivih.
“A hoćete li mi otkriti vaša imena?” – pitao ih je ljubazno.
“Nema potrebe, jer ćemo se uskoro rastati.” – kazao je baritonac, a ostali potvrdiše treperenjem ušiju. Naša dužnost Geist-čuvara biće ispunjena nakon što Vladarka ponovo razmrda svoje vitke ekstremitete i zaleprša riđim vlasima. I zato pođi s nama u Polja Paradajza, gde smo izložili začarani kip, nadajući se Tvom dolasku.”
Osetivši da su namere krznenih zveri časne, pridružio im se na puteljku do početka idućeg života, zaboravljajući na prošli. Iznad stabljika plavičastog povrća uzdizala se Galateina statua. Približio joj se oprezno, bojeći se da će njena nezemaljska lepota uvenuti ukoliko se prema njoj bude ubrzano kretao. Popeo se na kružno postolje i, obuhvativši je oko struka, poljubio ju je u čelo, nos i, naposletku, u usta. Princezinim pufnastim stražarima oteo se duboki uzdah. Međutim, ništa se nije dogodilo – ona je i dalje nepomično stajala raširenih ruku. Okrenuvši se prema zečevima, Weiß je slegnuo ramenima. Očekivao je da mu daju nekakav nagoveštaj, a oni su, svi istovremeno, pokazali na njegove prepone.
Odvezavši učkur na lanenim pantalonama, spustio ih je (s gaćama) do kolena, skinuo košulju, ponizno kleknuo i spolovilom u instant-erekciji trljao je po skutima kamene haljine, sve do ejakulacije. Spasonosno seme lagano se slivalo, a na površini statue pojavile su se i prve pukotine. Obukao se i odmaknuo nekoliko metara unazad, zapanjen skidanjem prokletstva u pratnji jecaja nevidljivih violina. Kada je tvrda skrama u potpunosti iščezla, zečevi su isparili u oblaku žućkastog dima i za njima je ostao samo oklop. Galatea mu je lebdeći pohitala u zagrljaj i obećala da će zauvek živeti zajedno. Tako je i bilo.
Devet meseci od Buđenja dobili su sedmorke, za čije rođenje su prizvali duše onih ljupkih i vernih stvorenja, da njima žigošu svoje naslednike. Desetak godina kasnije poslali su ih u Haotiju kao prosvetitelje, pa je Jebozovna shvatila da ništa nije postigla poslušavši lažljivu vračaru. Obrala je otrovne dunje iz dvorišta, odabrala najkrupnije plodove i složila ih u korpu, koju je dala sedmorkama da odnesu majci i ocu. Kraljica je umesila golemi voćni kolač koji su slistili za par sati. Zbog toga (a donekle i zbog felerične besmrtnosti) čitave sedmice u ušima im je odzvanjalo: “Možete preći Veštičin trg.”
Weißova sujetna starateljka pokušala je u naletu besa da izvrši samoubistvo, ali su lekari uspeli da je spasu (kornjača hitne pomoći stigla je brže nego što je bilo uobičajeno). Pre operacije hirurzima je napomenula da joj ni po koju cenu ne pipaju zadnjicu, pošto je silikone skupo platila.
-------------------------------------------------------------------------------------------
Weiß - beli / Schwein - svinja / Ehrlich - pošten / Einfach - prosta (neotesana) / Lüge - laž / Kohl - kupus (trućanje, lupetanje) / Kagami - ogledalo / Willkommen - dobrodošli / Geist - duh
(Ves, hvala za konsultacije!)
(Ves, hvala za konsultacije!)
Detalji poput " Dvojica policajaca ga ispratiše do modroplavog fijakera u koji su bile upregnute četiri crne doge" su tako dobri! Uspela sam da oslikam pricu u glavi, bilo bi super videti ovo kao animirani film ;)
ReplyDeleteHvala, a posebno za "bilo bi super videti ovo kao animirani film", pošto sam sve vreme tokom pisanja i razmišljao u tom pravcu. :D
Delete