10 Aug 2012

Šifra: Crveno

    Nedelju dana pre nego što je navršila osamnaest leta, Ružica je ostala bez majke. Suicidna Marija otvorila je prozor na dnevnoj sobi i skočila sa trinaestog sprata na trotoar obložen štampanim betonom. Izdahnula je par sati kasnije i to u naručju doktora koji ju je redovno posećivao i pružao joj seksualne usluge. Kćerki je u nasleđe ostavila stan sa minimalistički uređenim enterijerom (ne zbog trenda, već od nemaštine) i jarkocrveni kaput sa kapuljačom koji je obukla jedanput. Ostalu odeću spalila je u kadi, a potom prelila čokoladnim sirupom. (Negovala je uvrnut smisao za humor.) U sažetoj poruci (kakvu ostavljaju lepo vaspitane žene samoubice) napisala je sledeće:

    “Bebice mamina,

   Oprosti mi što te ostavljam nezaštićenu, u raljama podivljale civilizacije. Brigu o tebi mogla bi da preuzme žena koja me je očuvala do petnaeste godine, ali nisam sasvim sigurna da će te primiti pod svoja krila. Odavno smo se posvađale zato što sam pojela tvrdo kuvano jaje koje je bilo namenjeno njenom biološkom sinu jedincu. Tada me je oterala, a kasnije sam saznala da je dečak preminuo. Iz nekog razloga, nikada mi nije oprostila, a uzrok mališine smrti bio je kamion kojim je upravljao pijani vozač. Ako želiš da je posetiš i izviniš joj se u moje ime, mada čisto sumnjam da će prihvatiti izvinjenje, podigni sav novac iz banke (nije još mnogo ostalo na računu), svrati do supermarketa, napuni pletenu korpu pićem i hranom i sedni na voz za Vukojebinu. Potraži poslednju kuću u selu, okrečenu u žuto.

                                                                                      Volim te i ljubim,
                                                                    ali sada moram da se ubijem.
                                                   Smučio mi se život, a naročito komšiluk.

P.S. Postoji mogućnost da ćemo se sresti u Ništavilu i pošteno ispričati, imajući čitavu večnost samo za nas dve. Sve će biti kao što je bilo ranije, osim praznine koja će nas okruživati i pokušavati da nas pojede za neki od nirvanskih obroka.

P.P.S. Budi uvek dobra i čuvaj se jaganjaca, naročito belih.”

    Kada je završila sa čitanjem, osmehnula se krišom, iako su policajci već bili otišli. (Informativni razgovor trajao je kratko, a oni su kao po običaju delovali nezainteresovano.) Otišla je do kuhinje, sklopila hartiju, polila je sveže isceđenim limunovim sokom i pojela u dva-tri zalogaja. (Bio je to ukus koji se teško zaboravlja i ostavlja petomilimetarsku posekotinu na jeziku.) Skinula je sve od odeće i zavalila se u fotelju, da razbistri misli. Proces bistrenja trajao je svega šest stotina šezdeset i sedam sekundi (sa mogućom greškom od nekoliko desetina stotinki), posle čega je odabrala haljinu za put – tamnozelenu sa čipkanim porubima. Ogrnula je onaj nasleđeni kaput (bio joj je taman, a podsećao je na ogrtač) i obula braon čizme do kolena.
    Prateći instrukcije koje joj je majka ostavila na rastanku, stigla je u Vukojebinu. U dvosednom kupeu upoznala je uglađenog gospodina u svetlom odelu. Pošao je u potragu za čuvenim prizivačem duhova koji je obećao da će mu oživeti supružnika. Dirnula ju je njegova priča, ali se potrudila da je što pre zaboravi, jer od nje nije imala nikakve koristi. Ucveljene ljubičice koje su rasle u žardinjerama na železničkoj stanici zalila je suzama i uputila se ka žutom kućerku na kraju sela. Dočekala ju je ljubazna starica i pažljivo saslušala, da bi je na kraju razgovora čvrsto zagrlila kao da joj je rođena unuka.
    Saznala je da matora u tajnoj prostoriji neguje mladića koji boluje od retkog oblika likantropije. Zvao se Loup* i bio je mršav, ali simpatičan. Tokom noći punog meseca, izrastale su mu sive kovrdžave dlake po telu, dobijao je napade nalik epileptičnim i cvileo je poput šteneta koje su odvojili od keruše. Ružica se zaljubila u njega (možda iz sažaljenja, a možda i zbog dužine njegovog spolovila), odlučivši da ga uzme za muža. Verovala je da će ga izlečiti njene vrline, kojima je malo koja cura u to vreme mogla da se diči – nepoljuljana iskrenost, neprikosnovena ljupkost, neukaljana nevinost i nesebična ljubav. Od Babe su zatražili i dobili blagoslov, a venčanje je održano u Svetoj Šumi, pod vedrim nebom. Tokom svetkovine, kojoj su prisustvovale brojne zvanice, pošto su Vukojepčani bili druželjubivi ljudi i voleli su veselja, pojavila se grupa narogušenih i naoružanih bradonja, fanatičnih protivnika vukodlaka. Nastao je tajac. Opkolili su prisutne sa svih strana i do mladenaca propustili svog vođu Lovca Udovca, koji je jedini nosio veštačku bradurinu.
    “Je li, mala…” – obratio se nevesti. “Zašto su ti oči toliko vlažne?”
    Pognuvši glavu, tiho je prozborila: “Znam da ćete mi ubiti dragog, pa već tugujem za njim.”
    “A zašto misliš da ćemo ga ubiti?” – iskezio se silnik.
   Pokrila je lice rukama i počela je da plače… Jedan za drugim, odjekivali su pucnji iz sačmare, pomešani sa vriscima prisutnih. Krv je prskala na sve strane, praveći neobične oblike u vazduhu. Po završetku pokolja, ubice su odnele leševe do najbliže bolnice, rekavši da su u pitanju žrtve nesreće u lovu. Obdukcijom je utvrđeno da je Ružičino srce bilo od najfinijeg srebra…
-------------------------------------------------------------------------------------------
*Vuk

No comments:

Post a Comment