Belina snega, ispresecana crnom i nijansama smeđe (zemlja/drvo/tkanina), i tišina, koju povremeno "narušavaju" umirujući jecaji gudačkih instrumentala, negde u brdima Švajcarske. Nakon očeve smrti, četiri odrasle sestre ostaju sa bogobojažljivom majkom u brvnari. Religija i legende deo su njihove svakodnevnice. Winterstilte je poput melanholične bajke istkane od stvarnosti. Minimalizam u punom sjaju.
Svaka scena ima dvostruku ulogu - da vas hipnotiše svojom jednostavnom lepotom i da govori umesto reči. Ono što junakinje ne kažu, rečeno je njihovim uzdasima, suzama, smeškanjem, šapatima, pogledima. Njihovi harmonični, gotovo ritualni, pokreti usled uobičajenih radnji poput obedovanja, češljanja kose, pletenja, veženja stolnjaka, namotavanja vune, molitve pred spavanje... kao da sadrže odgovore na sve misterije ovog sveta u sebi. Danas je prava retkost naići na ovoliko staloženosti i (veličanstvene) skromnosti u jednom ostvarenju sedme umetnosti. Ovom zimskom poemom Sonya Wyss podseća na neka velika imena... I odaje im počast svojim delom. Pažljivo i precizno odmeren, njen dugometražni prvenac je besprekoran u svakom pogledu.
Kao da se iz kakve činije mir prosuo i razlio svud po filmu...
Kao da se iz kakve činije mir prosuo i razlio svud po filmu...
No comments:
Post a Comment