28 Oct 2009

Kentaur

Jedna od mojih "svežijih" priča, koju bih, kao i ostale, jednog dana voleo da "oživim" kroz igrani ili animirani kratkometražni film...

KENTAUR

     Hodao je dugo, toliko dugo da se više nije sećao ni odakle je pošao, ni kuda se uputio. Nosio je staru, isprljanu belu košulju i lanene pantalone sa predugačkim nogavicama, koje su na krajevima bile poderane i teške od tvrdoglave prašine što se za njih beše vezala. Bio je bos, a talasasta, smeđa kosa, slepljena od znoja, padala mu je na lice. Oči su mu se povukle u duplje, pocrvenele od braonkastog dima koji se širio svud oko njega. Na prstima je imao tragove sasušene krvi, a ispod noktiju ostatke nečijeg mesa. Mimo njega prolazile su Jadnosive, užurbane senke koje su nekada ličile na ljude…
     Zastao je pored oronulog zida na kome je ogromnim, zelenim slovima pisalo:
     “Za njenu mrtvu siročad…”
    Pokušao je da prizove vreme u kome su nepisani običaji nametali ovako neukusne grafite, ali mu je ono uporno izmicalo, pretvarajući se da ga ne poznaje. Zabavljajući se zurenjem u bestidno delo nepoznatog uličnog umetnika, zaboravio je Očevo i ime Druge Majke i učinilo mu se da će uskoro da zaboravi i sopstveno. Zvuk sirene plavog autobusa, koji se beše zaustavio iza njega, prekinuo je miroljubivu dokolicu. Kada se okrenuo, primetio je da na mestu vozača nema nikoga, a vozilo je delovalo potpuno prazno. Međutim, na jednom od prozora počeše da se pomaljaju nečije ruke. Ubrzo, iza kišom isprskanog stakla, pojavila se albino devojčica od najviše petnaest godina, mršava i neobično povijenih trepavica. Pošto je izašla na ulicu, prišla mu je opreznim korakom, a onda mu uputila strelovit pogled.
    “Vozila sam šest dana da bih te u sedmom stigla i pogledala te pravo u oči. Možda nisi toga svestan, ali oni više ne umeju da gledaju jedni drugima u oči, jer čak i kada to čine, šire izobličenu, zaraznu stidljivost. I niko više ne veruje u stvarnost. Samo bi da sanjaju… dok mogu. Dok im ne odseku kapke.”
    Napravila je kratku pauzu, kako bi sa sivkaste spavaćice otresla ružnog, debelog skakavca.
    “Danas ćeš poći sa mnom. Uzeću te za ruku i odvesti tamo gde treba da odeš. Razumeš li me?”
      Klimnuo je glavom u znak odobravanja.
     Dok su krstarili pustarama iznad kojih su visili otkinuti i u buđ ogrezli udovi, otklopio je malu, crnu kutiju sa susednog sedišta, kako bi u njoj pronašao utehu. Umesto utehe, u kutiji je ležala mrtva rusaljkina larva.
    “Nije izdržala…” – reče devojčurak. “A tako malo je falilo da je vratim u vodu. Nadam se da nećeš i ti da mi umreš. Ne bih to mogla da podnesem.”
     Na trenutak joj se kiselo osmehnu i opet se zagleda u beživotno, krhko telo nerođenog stvorenja. Pomislio je kako mora da je opterećujuće biti smrtan. Zatvorivši kutijicu, spustio ju je na staro mesto, a onda se vratio neslućenim prizorima spoljašnjeg sveta, koji je sve više ličio na osušeno lišće nagrizeno neizlečivom bolešću. Gnušao se zelenog blata u kome su se valjale obnažene, sebične i sujetom uhranjene kurve sa loptastim sisama okovanim u zlato…
    “Čudi me da još uvek ništa nisi rekao. Ranije si umeo tako lepo da pričaš. Šta se dogodilo u međuvremenu?”
    Nije uspela da mu izvuče ni jednu jedinu reč.
    “Znaš šta? Mislim da te razumem. Da. U potpunosti razumem tvoje ćutanje. Verovatno bih i ja ućutala da sam na tvom mestu, da su se svi smejali mojim govorima i da me niko nije ozbiljno shvatao. Moraćeš da priznaš sebi – ostao si bez sledbenika. Surovo zvuči, ali tako je. Isparili su u jednom dahu. Stoka! Obična stoka!” – i tu se slatko zakikota, kao da se divi nekoj svojoj duhovitoj opaski, koju nema ko da čuje. “Ali, nikada nemoj da smetneš s uma – ti si Genije i Prvi Arhitekt. Tvoja Misao ima bezbroj pipaka i svaki se završava pomodrelom svetlošću. Tvoje Srce prestalo je da kuca, ali i dalje živi, u dubokom snu.”
    Šaljući joj još jedan stidljivi, skromni osmejak, koji nije mogla da vidi jer je sve vreme gledala na put, otvorio je prozor i pozvao desetak depresivnih svitaca u unutrašnjost autobusa. Njihovi nespretni pokreti stvarali su iluziju razigranosti, a jedva čujni jecaji preli su već dovoljno gustu, ledenu Mrežu Nestajanja. Posmatrao ih je s radoznalošću Deteta koje je ponovo rođeno, da bi umrlo istom, mučeničkom smrću.
    Po dolasku na odredište, dnevno svetlo iskašljavalo je gorku sukrvicu. Zemlja koju su sada gazili i dalje je bila ista – njenim oteklim venama lenjo se kotrljala umorna tečnost kojom su plivale punačke, prkosne žabe u društvu žutih i mekih punoglavaca. Ispred Šećerne Pećine neko je posadio četiri betonska zida, a na njih su se, dlakavim, svinjskim telima ulepljenim u mekinje, naslonili Čuvari Grehova. Nepodnošljiv smrad ispunjavao je nekoliko metara u koncentričnim krugovima oko tih stvorova. Sva četvorica nosila su ljudska lica. Jedan je imao gustu (svešteničku) bradu i nadut, krastama prekriven nos. Drugom je levo oko bilo stakleno, a desno iskopano. Treći, s jednim uvetom okrenutim naopako, plazio se dugim, poluraspadnutim jezikom, a četvrtom je na čelu bio urezan simbol koji je ličio na riblji kostur. Primetivši devojčicu, pobegoše glavom bez obzira. Jedino je onaj slepi ostao, stalno i panično ponavljajući: “Ovo je fatamorgana!”
    “Šizofrenik.” – reče samouvereno, pa pogleda u zbunjenog pratioca. “Nisi valjda pomislio da ih je četvorica? E, kad bi svi bili tako naivni kao ti… Kako god. Ja sam te dovela, ali ulaziš sam. Nisam baš u najboljim odnosima sa sestrom. A i da jesam, ne bih mogla da uđem. Zbogom.”
    Prateći nejasna uputstva koja mu majušno belo čeljade dade pre rastanka, stupio je u mračno i nesigurno. Lutao je četvrt sata, možda i manje, nailazeći na mnogobrojna Lažna Vrata, ali se nije usuđivao da zaviri kroz njihove ključaonice, jer je znao da mu se neće dopasti ono što se iza krije. Najzad je naišao na Okrugli Otvor, gde ugleda crnokosu devojku, obučenu u ljubičastu baroknu haljinu. Sedela je na podu od prozirnih pločica, vezući i mrmljajući sebi u bradu. Osetivši njegovo prisustvo, podviknu, ne želeći da ga uplaši i ne okrećući se prema njemu:
    “Prođi i priđi slobodno, to ti je ionako još jedan korak do ludila.”
    Ubrzo se, nesvestan onog što mu se dešava, našao u prostoriji sa kamenim zidovima koji su se kupolasto krivili nagore, stojeći tik pored misteriozne baronice. Bila je preokupirana vezom koji je, kako je Nemušti primetio, bio skoro završen. Na njemu je prepoznao svoj lik.
    “Gotovo!” – uskliknula je nakon što je vezala poslednji čvor. “Dozvoli mi da te vidim.”
     Ustala je, držeći majstorsku rukotvorinu, i sklonila mu kosu sa lica. Bacila je pogled na njegovo, a zatim na lice od konaca, i ponovila isto još dva-tri puta.
   “Pa, ličite.” – konstatovala je ozarena aurom usamljene žene. “Neverovatno, ali ličite. Baš mi je drago. Plašila sam se da nikada nećeš doći, a onda bi sav moj trud bio uzaludan… Zašto ćutiš? Čekaj, nemoj mi reći… Znam. Čudno je to, ali tvoje ćutanje prija – nije kao ova odurna tišina.”
    Sagnula se da dohvati makaze, kako bi ga oslobodila štrokave i znojem natopljene odeće, ali su ih Miševi Aristokrate odneli u Rupu.
    “Prokletinje goldarske!” – mahnula je pesnicom prema ulazu u njihovu raskošnu jazbinu. “Izvini. Uvek mi ih odnesu kad neko dođe.”
    Izvadivši novi par iz plišane torbice koja joj je bila vezana oko struka, isekla mu je one prnje. Uhvativši ga za desnu ruku, privukla ga je do kade, postavljene pored pozlaćenog mermernog stuba na sredini sobe. Voda je bila topla, a njeni nežni prsti vodili su ljubav s mladićevom izmučenom, očvrslom kožom… Odenula ga je u prtenu togu sa srebrnom šnalom i očešljala tako da mu je sveto, koščato lice progledalo mirom koji odavno nije imalo. Potom ga je odvela u Hol Božjih Suza, na čijem je drugom kraju, pod kristalnim zvonom, bio zarobljen njegov krilati dvojnik. Dočekala ih je grupa od stotinak do zuba naoružanih muškaraca i žena, sa kapuljačama koje su na krajevima bile ukrašene dijamantima različitih oblika. Otvorio je usta i spalio ih sve do jednog – veseli, žuti plamen topio je ljuto meso, ližući savršeno izrezbarene kićanke. Kavez, kao oni u kojima su nekada čuvali Arhanđele, a odnedavno i njihovu decu, rasprštao se u paramparčad. Onaj Koji Mu Je Uzeo Lik doleteo je do prolaza, kraj kojeg je ovaj stajao. Prislonivši mu šake, prekrivene mekim perjem, na ramena, nagnuo se ka njemu i šapnuo:
    “Možda je trebalo i mene da spališ.”
    Odmaknuvši se, okrenuo mu je leđa, poleteo prema šestougaonoj rupi na plafonu i nestao negde u pustom nebu.
    Obgrlivši ga tanušnim rukama, Plemenita ga je poljubila u obraz i rekla:
    “Nema veze. Njih ionako nikada nije ni bilo. Oduvek smo bili samo ti i ja. A za njega ne moraš da brineš, on bar ima krila.”
     U slatkoj agoniji pao je na hladan pod i, obliven crvljivom sumnjom, odbacio je ljudske noge. Dok je kasao Bezimenim Prostranstvom, sa usnulom gospom na svojim leđima, setio se svih prethodnih života i radovao se što je napokon postao Kentaur.
     I glad beše zadovoljena.

No comments:

Post a Comment