8 Oct 2009

Darkside Blues (1994)

"If justice is order in the world, destruction cannot exist. But if order demands thoughtlessness and submission, destruction will appear from another world."

Ako vas put koji vodi ka animeima iz prošlosti ikada navede na Darkside Blues, a pritom ste od onih koji očekuju čvrst zaplet i još čvršći rasplet priče, okrenite se i bežite koliko vas noge nose, jer u ovom blagom retro-šoku nećete ispuniti vaša očekivanja.


U dalekoj budućnosti, korporacija "Persona Century" kontroliše 90% Zemlje, dok u onih 10% spadaju Himalaji, gde se navodno nalazi sedište "terorista" koji joj pružaju otpor, i opasni, ali slobodni Kabuki-cho, poznat i kao "mračna strana Tokija", u kome deluje grupa odmetnutih mladih ljudi, pod nazivom "Mesija". Zvuči poznato, zar ne? Međutim, od svih mogućih smerova koje je one-hit wonder reditelj (samo bez "hit"-a i bez "wonder"-a), Yoshimichi Furukawa, mogao da izabere i od svih mogućih razrešenja koje je gledalac mogao da predvidi, desilo se ono nemoguće. Na vrhu piramide pitanja koja ćete postaviti sebi, gledajući Darkside Blues, stoji još jedno, kao ruglo – pokušava li autor nešto da vam saopšti ili se i sam davi u sopstvenom moru ideja (ili bezidejnosti)?


Lepo je i u igranom i u animiranom ostvarenju dobiti slagalicu kojoj će faliti makar jedan delić kako biste mogli da je sagledate u potpunosti. Enigmatičnost ume itekako da začini delo i uzdigne ga iznad ostalih. Na žalost, počev od časovnika sa trinaesticom na brojčaniku koji mehanički pauk obmotava crvenim nitima, preko starice sa mačkom koja kao da poznaje sve tajne kosmosa, stranca Darksidea u letećoj kočiji kojom dolazi na Zemlju, prolazeći kroz "Ambis Ogledala", Personinih ubica, mutanata i kiborga, pa sve do zlobnog (?) osmejka mršavog (čitaj: kost i koža) Kataria u završnici, zagonetka se polako pretvara u farsu.


Odakle je Darkside izmileo, zašto je došao na ovaj svet i kakvu svrhu ima ono njegovo "obnavljanje" (?!), odnosno "lečenje snova" tamom? Kako je Persona preuzela svet i zašto porodica Hozuki, kao vlasnik tako moćne organizacije, živi u tvrđavi koja pluta zemljinom orbitom? Šta je to u Africi donelo "psycho-powers" jednom od dvojice nenormalnih sinova starog Hozukia, pa sve što je živo pretvara u kamen i koja je uopšte njegova uloga u celoj priči? Kakve veze ima iznenadno i površno pojavljivanje jedne od Hozukievih ćerki, dok stoji pored klavira i posmatra površinu naše planete kroz veliki prozor svoje sobe? Čemu onoliko glavnih likova, kad se pažnja posvećuje samo nekolicini? Kakva je veza između Mai, liderke "Mesije", i Gurena, naslednika korporacije i od kakvog je ona značaja, kad o njoj ne saznajemo ništa, osim činjenice da se zbila nekada davno (ili ne)? Furukawa počinje jedno, pa stane da bi započeo drugo, pa opet stane da bi započeo treće, zatim se malo vrati onom prvom, te se odjednom koncentriše na nešto šesto i tako u nedogled... Kada dođe kraj, imate osećaj da ste sanjali besmisleni san, pa se, kao kroz maglu, sećate nekih detalja. U određenim slučajevima, vođenim sposobnim tvorcem, nedorečenost je vrlina, ali ovde je bolna, skoro neoprostiva mana, jer reditelj jednostavno ne ume da se sabere.


Na sreću po DB, nije ni sve baš tako crno, jer se, pre svega uspelo se u stvaranju zanimljive, "guste" atmosfere – možda je za ne poverovati, ali stvarno je tako (a kako, ko zna?). Za ono vreme odlični su dizajn likova (čak i onih suvišnih) i pozadina, animacija, a donekle i muzika, koja je (očekivano, s obzirom na naslov) inspirisana bluzom, mada se ne uzdiže bog-zna-koliko iznad zvučne podloge većine animea devedesetih.


Konačna presuda – atmosferična kaobajagi-mind-fuck fantastika, sa elementima drame i (često izlišne) akcije, nespretno izvedena i po brojnim rupama pogubljena. Šteta, jer je početak mnogo (i previše) obećavao…
--------------------
Recenzija je objavljena na sajtu BG-anime, 21.10.2009., kao i u četvrtom broju ToonZine-a sajta crtaći.info, novembra 2009.

No comments:

Post a Comment