☼☼☼☼☼☼☼(☼) od 10☼
"Pozivamo Smrt da se javi na broj 0900-0905-945."
Debitantski film pozorišnog reditelja Filipa Gajića, odnedavno dostupan i na YouTube kanalu autora, predstavlja pravo osveženje u srpskoj kinematografiji, a sudeći po prvonavedenom kuriozitetu sa zvaničnog sajta, i u svetskoj. Dekonstruisan i kafkijanskim apsurdom začinjen mit o Sizifu izmešten je iz Antičke Grčke u alternativnu modernu Srbiju, a prepliće se sa autobiografskom doku-dramom o samom Gajiću koji taj mit želi da prenese na filmsku traku (tj. digitalni zapis).
"Unazađen" na položaj pastira, Sizif (Bojan Dimitrijević) živi pokraj reke gde obeščašćuje Eginu (Milena Jakšić), kćer Asopovu (Bane Vidaković). Nakon što je Zevs (Andrija Kovač) kidnapuje, a on ga ocinkari kod oca obljubljene, gnevni bog na njega šalje Tanatosa (Marija Pikić / Hana Selimović) kako bi mu se osvetio. Međutim, Sizif uspeva da okuje Smrt (koja ima i treće lice, u tumačenju Gorana Jevtića) u vinskom podrumu gostionice Hipnosove (Vahid Džanković), a kasnije i da joj se pridruži u krevetu, nehotice proizvodeći haos.
Paralelno se odvija (meta?) priča o stvaralačkoj opsesiji i vezi/braku na daljinu između Lucije Šerbedžije i Gajića, koga posmatramo kao brižnog oca, voljenog supruga, dobrog prijatelja, ali i čoveka/umetnika/boema duboko zamišljenog nad sopstvenom i sudbinom ljudi koji ga okružuju.
Granica koja razdvaja fikciju od stvarnosti, odnosno naš od filmskog univerzuma je neretko zamagljena ili izbrisana (telefonski poziv sa Olimpa i crno-bela "epizoda" na groblju) u jedinstvenom simulakrumu koji istovremeno postoji ispred i iza (probijenog) četvrtog zida, sada i u prošlosti. Za enigmatičnu fantaziju o Sizifu Gajić primenjuje postupak koji donekle podseća na Metamorfoze Kristofa Onorea, s obzirom na već spomenuto "preseljenje" radnje, kao i na to da se smrtnici i viša bića ne razlikuju čak ni po pomalo ekscentričnim kostimima. Tako, na primer, Zevs paradira poput maršala u belom šinjelu, a par pripadnika njegove tajne policije izgleda kao da je zalutao iz noara nastalog 40-ih. Planina bogova zamenjena je napuštenom fabrikom u čijoj oronuloj lepoti će uživati ljubitelji "ruin porn"-a, dok je monumentalni mauzolej na Avali iskorišćen kao presto grčkog Gromovnika.
Granica koja razdvaja fikciju od stvarnosti, odnosno naš od filmskog univerzuma je neretko zamagljena ili izbrisana (telefonski poziv sa Olimpa i crno-bela "epizoda" na groblju) u jedinstvenom simulakrumu koji istovremeno postoji ispred i iza (probijenog) četvrtog zida, sada i u prošlosti. Za enigmatičnu fantaziju o Sizifu Gajić primenjuje postupak koji donekle podseća na Metamorfoze Kristofa Onorea, s obzirom na već spomenuto "preseljenje" radnje, kao i na to da se smrtnici i viša bića ne razlikuju čak ni po pomalo ekscentričnim kostimima. Tako, na primer, Zevs paradira poput maršala u belom šinjelu, a par pripadnika njegove tajne policije izgleda kao da je zalutao iz noara nastalog 40-ih. Planina bogova zamenjena je napuštenom fabrikom u čijoj oronuloj lepoti će uživati ljubitelji "ruin porn"-a, dok je monumentalni mauzolej na Avali iskorišćen kao presto grčkog Gromovnika.
Izjednačavajući život i proces nastajanja umetničkog dela sa sizifovskim poslom, Gajić traga za odgovorom (ili bolje reći, odgovorima) na pitanje smrti i pritom (ne baš najsrećnije) citira antologijsku scenu iz Sedmog pečata, sa Rambom Amadeusom kao vitezom i Emo-tizovanim Jevtićem kao Sablasnim Kosačem. Radijske vesti (na više jezika, od italijanskog do japanskog) o Sizifovom "zločinu" pretvara u sjajan "running gag" koji sadrži i društveni komentar, dok za lajtmotiv prisvaja čuvenu narodnu i na nekoliko načina serviranu pesmu Jutros mi je ruža procvetala. Iako snima na vrlo tesnom budžetu sa još uvek "zelenom" Marinom Perović iza kamere, uspeva da priušti obilje atraktivnih kadrova, naročito u segmentima koji se odigravaju "na Olimpu". "Razvučeno" lično i "sažeto" univerzalno spaja u čudno, ćudljivo, prilično ambiciozno i na trenutke teatralno arthaus ostvarenje u kojem je i svaki kamen spoticanja fino isklesan.
No comments:
Post a Comment