☼☼☼☼☼☼☼☼ out of 10☼
Mahniti vitez obračunava se sa nevidljivim zmajem. Nevesta traga za nekim ili nečim, a kako kasnije saznajemo, sasvim je izvesno da nisu ni bidermajer, niti muž u pitanju. Proganja je crna ptica.
Slepac broji od jedan do devet na nemačkom, izjavljuje da je prorok i pleše. Devojka drži vinsku čašu prislonjenu dnom na uvo, otvara usta, a iz njih izlaze insekti. (Ovo nije jedina scena u kojoj će gledaoci koji pate od entomofobije zažmuriti na jedno oko, a možda i na oba.)
Iz rupe na svodu ispada obnaženi baletan. Dok ga par žena (jedna sa levkom na glavi) premazuje krvlju (kečapom, zapravo, ali ovako zvuči intrigantnije), patuljak u gaćama laje, krećući se na sve četiri. Mudrac je pospan, ali su zato ludaci neumorni. Iguana u brašnu...
I tako, u nizu neobičnih jukstapozicija, dadaističkih nepodudarnosti i najrazličitijih iznenađenja, francuski (post)modernist Pjer Kulibef (koji je prethodno sarađivao sa Marinom Abramović na biografskom filmu Balkanski barok) prenosi na celuloidnu traku potpuno otkačeni nonsens-performans kontroverznog belgijskog umetnika Jana Fabrea.
Kao u transu, savitljivi "igrači" se grče, lome, migolje, preobražavaju u simbole nejasnih značenja i ostavljaju dušu na "pozornici" ograničenoj oronulim zidovima u statičnim, ali atraktivnim tableaux vivants koji su uhvaćeni oštrim okom direktora fotografije Iva Kapa (Sveti motori). Život i smrt i ono treće, kao i kamene noge o kojima Andrejevljev đavo govori u Sataninom dnevniku postoje istovremeno i ne postoje uopšte.
Predivno pretenciozna na zabavan i zbunjujuć način, ova iščašena, duhovita i sardonična (?) fantazija traje taman toliko da anglosaksonsku frazu "outstay its welcome" možemo da napišemo u negativu. U nešto više od 60 minuta, Ratnici lepote učestvuju u igri koja naizgled nema pravila i koja povremeno podseća na umetničku revoluciju (koja će pojesti svoju decu i ispljunuti ih žive i zdrave), a neprestano aludira na slobodu (izražavanja). Da se okarakterisati kao žitka lepljiva provokacija (valjda zbog sitofilije sa džemom u završnici) ili kao duhovni nastavak Makavejevljevog Slatkog filma (ali bez bečkih akcionista i koprofilije) ili čak Barnijevog Ciklusa Kremaster. Apsurdna kao san, poseduje kvalitet bošovskog rituala u bezizlanom lavirintu nadahnjujuće perverzije.
No comments:
Post a Comment