17 May 2010

Technotise - Edit i ja (Aleksa Gajić, 2009)

Ne računajući Film Noir (2007), nastao u koprodukciji sa Amerikancima (i snimljen na engleskom jeziku), "Technotise - Edit i ja" je prvi srpski dugometražni animirani film, te kao pionirski poduhvat, zaslužuje isključivo reči hvale. Iako bi se moglo krenuti u poteru za manama, kao pametnija odluka se nameće uočavanje i naglašavanje njegovih kvaliteta čiji će odjek, nadajmo se, dopreti do tvoraca i učiniti da se još jednom oprobaju u obogaćivanju domaće kinematografije.


Zaplet počiva na jednostavnoj premisi - suočena sa problematičnim ispitom, Edit, studentkinja psihologije, odlučuje da ide linijom manjeg otpora i ugrađuje memorijski čip. Kada na institutu TDR, koji se navodno bavi socijalnim istraživanjima, ugleda grafikon misteriozne (i za naučnike nerešive) matematičke formule, čip postaje svestan sebe (otud "ja" u naslovu) i razvija se u entitet koji predstavlja neku vrstu Editinog alter-egoa. Posledice bezazlenog "varanja" poprimaju sve ozbiljnije i ružnije crte lica, a priča dobija novu, složeniju dimenziju...


Svoje debitantsko ostvarenje Aleksa Gajić s punim pravom naziva autorskim, budući da potpisuje režiju i scenario, zasniva ga na sopstvenom stripu i zauzima poziciju umetničkog direktora i reditelja animacije, demonstrirajući pritom znanje stečeno dugogodišnjim interesovanjem za japansku (i francusku?) animaciju. U spoj urbane "kriške života", donekle zagonetne naučne fantastike i uzbudljive akcije, on ugrađuje i izvesnu dozu humora koji, uprkos profanim izletima, ne deluje ni previše vulgarno, niti ometa narativni tok. Gotovo svaka scena je svrsishodna, bilo da se njome prikazuje futurističko okruženje, odnosi između protagonista, sukob generacija, suprotstavljanje glavonjama ili podsvest glavne junakinje (eterični, "jesenji" san). Čak je i dedino prisećanje na prošlost (sa sjajnim nadrealnim i osmonogim preokretom) našlo svoje mesto, kao dobronamerna parodija na staračke anegdote.


Karakterizacija likova, uključijući i sporedne, izvedena je tako da u njihovim osobinama i postupcima  možemo da prepoznamo sebe, svoje poznanike/rođake/prijatelje ili ljude o kojima smo se naslušali od drugih, a čija je svakodnevnica u dalekoj budućnosti paralelna sa našom. Ovakvoj postavci u velikoj meri doprinose odličan kasting i solidna gluma, koja ne škripi kao pri sinhronizaciji inostranih crtaća novijeg datuma. Edit (a uz nju i Edija) je vrlo lako razumeti, naročito ako ste imali tu "čast" da postanete akademski građanin na nekom od ovdašnjih univerziteta, a još je lakše u liku profesora Grkinića videti otelovljenje svih onih "babaroga" koje su vam zagorčavale studije (a takvih će, nažalost, uvek biti). Finese poput uslužnih robota-ljubimaca ili mistifikovanog dečaka Abela, doprinose stvaranju simpatične i šarolike palete karaktera, u čijem ćete se društvu osetiti prijatno i rado mu se vratiti.


Primenjujući kombinaciju tradicionalne, kompjuterske i vektorske animacije, mala, ali odabrana grupa entuzijasta stvara vrhunski stilizovan i mekim bojama oslikan slatkiš za oko, u kome je ogromna pažnja posvećena facijalnim ekspresijama, pa samim tim i sinhronizaciji glasova sa pokretima usana. U realističnom i fascinantnom dizajnu likova, kostima, objekata, vozila i najrazličitijih sprava i spravica ogleda se neizmeran trud, predanost i želja za stvaranjem kompletnog dela, a ne kojekakvog poluproizvoda. Beograd 2074. iz Gajićeve vizije sačinjen je od autentičnih, prvobitno fotografisanih, a zatim ručno crtanih, lokacija, čija je arhitektura nadograđena suptilnim SF-detaljima. Adrenalinska scena u Hoverdromu jedna je od najupečatljivijih, a svojim kvalitetom zavređuje poređenje sa trkama iz Moritinog Freedom-a. Muzička podloga, počev od glavne teme Prototipa (feat. Žika Todorović @ drums), preko pop-rock poskočice Minnie Morisa, do rokačine Rapid Force-a, savršeno se uklapa u svaki pedalj Technotise-a, aludirajući na ugledne primere među uzorima sa dalekog istoka.

Poletan, iskren, nepretenciozan, ispunjen optimizmom i vedrom atmosferom, Edit i ja spada u red onih filmova koje bi trebalo posmatrati bez cinizma, udišući ih punim plućima...

2 comments:

  1. slažem se sa pozitivnim stavom vezanim za podržavanje ovakvog filma, ali moram da napomenem da je muzička podloga prilično bleda, a i efekat filma bi bio dublji i bolji da se aleksa potpuno skoncetrisao na lokalnu priču ne jureći pošto-poto azijske dramske matrice - npr. da je uronio u krvavu političku balkansku muljavinu koju je samo načeo kratkim omažom koji si već napomenuo.
    takođe, karakterizaciji likova nedostaje malo prave ljudske intimnosti - ovako deluju kao fensi figure sa kojima baš i ne mogu da se poistovetim.
    sve ostalo je za svaku pohvalu.

    btw. super ti je blog - već sam pronašao par izuzetno interesantnih ostvarenja za koja nisam znao do sada.

    ReplyDelete
  2. Priznajem da sam malo preterao u hvaljenju, ali to je zato što me je Technotise i na prvo i na drugo gledanje podjednako oduševio, u tolikoj meri, da bih rado sarađivao sa Gajićem (i ostatkom ekipe) u oživljavanju nekih svojih priča (naravno, pod mojim strogim nadzorom). :D

    I, hvala za kompliment, puno mi znači, naročito što dolazi od nekog ko je napisao onaj sjajan tekst o Hotelu izgubljenih duša, jednom od meni omiljenih Lynchovih filmova. :)

    ReplyDelete