Mar 27, 2012

Yellow Belly End (Philip Bacon, 2009)

U vreme kada kompjuterska animacija sve više uzima maha, neke od zapostavljenih tradicionalnih tehnika mogu se videti isključivo u eksperimentalnim delima nezavisne produkcije, video spotovima alternativnih izvođača ili, kao što je ovde slučaj, u diplomskim radovima mladih autora. Primenjujući rotoskopiju, kao što je iste godine učinio i Ryūhei Kitamura u nezaboravnom Baton-u, i u potpunosti se oslobađajući dijaloga, Bacon stvara kontemplativnu minijaturu, iza čije se apsurdno-komične, naizgled suvoparne i dadaističke fasade skrivaju mogućnosti za različita tumačenja.

Junak alegorične priče je kanarinac koji, sedeći za pisaćim stolom usred nepregledne pustoši (čistilišta? pakla?), ravnodušno posmatra i pedantno beleži samoubistva drugih životinja, jedući pasuljaste žele-bombone koje predstavljaju njihovu vrstu. Dovlačenjem velikog kofera, crna mačka će u njemu probuditi radoznalost (a potom pobeći glavom bez obzira), da bi ga nešto kasnije srdačna krava spasila od očigledne usamljenosti. Pitanje koje se nameće i koje pokreće niz drugih pitanja jeste da li on uopšte želi i ima li potrebe da bude spašen ili mu (nametnuta?) uloga (više sile / smrti / personifikacije kukavičluka) odgovara. Njegova rutina je udaljavanjem od "radnog mesta" prekinuta, a vidici prošireni - od njega zavisi hoće li iskoristiti šansu koja mu je pružena... U kombinaciji sa simboličnim sadržajem, jednostavna, ali autentična vizuelizacija (prevashodno zahvaljujući simpatično uvrnutim sunđerastim kostimima), poduprta ambijentalnom zvučnom podlogom, pruža jedinstven doživljaj.

Linkovi:

No comments:

Post a Comment