9 Feb 2011

Plutajući...

    Leteo je vekovima, otuđen od vremena. Nebo je stalno menjalo boje, pokušavajući da mu slomi krila, a vetar je buncao o plačnom beskraju. Ispod njega su se smenjivala stenovita brda i polja osušene trave koju su ljubili krupni, uveli cvetovi. U zelenim rekama kupale su se riđokose rusaljke, dok su ih, sakriveni iza plavih stabala, posmatrali pali bogovi sa belim maskama.
    Kada se ponovo spustio na zemlju, pred kolibom ga je čekala Ona. Bila je onakva kakvom je se sećao. Nosila je dugu, prozirnu haljinu i debelu pletenicu do listova. Otvorila mu je trošna, drvena vrata i uvela ga u Sobu. Tamo je dušu podelio na pola, dozvolivši joj da jedan deo spali, a da drugi daruje oblacima, kako bi večnost mogao da provede plutajući...

No comments:

Post a Comment