Dvojica radikalnih aktivista (Rori i Kanamoto) napadaju američku vojnu bazu u Tokiju, a njihov prijatelj i cimer, Aesap Suzuki, takođe biva optužen. Dok beži od policije, nailazi na čudno, svetlucavo pero koje mu odvlači pažnju, pa zato sleće s puta pravo u more, ali uspeva da se ukrca na bojni brod neobičnog oblika koji se baš u tom trenutku uzdiže iz vode. Tamo ga dočekuje Lyukus Sakomizu, princeza države Hojo iz drugog sveta i od njega traži da joj pomogne. Nastaje opšta pometnja, koja se završava povratkom u Byston Well…
Iako zaplet deluje intrigantno (uprkos činjenici da prerađuje već viđene ideje), ono što sledi jeste prost niz uzbudljivih i bombastičnih akcionih scena, između kojih je umetnut (tačnije, nasilno uguran) zbrkan, zbrzan i konfuzan narativ, tako da se najčešće ne zna ko pije, a ko plaća. Ono što je u tom haosu donekle čitljivo jeste pomalo detinjast prikaz apsurdnosti bezumnog uništavanja i blaga kritika globalizacije, korumpiranih političara i vojske u savremenom društvu. Stiče se utisak da je priča otrgnuta od neke veće i složenije celine, tj. sastavljena samo od ključnih momenata, pri čijem se ređanju Tomino (verovatno poznat ljubiteljima obimnog Gundam serijala) konstantno sapliće, ostavljajući za sobom duboke rupe. Jednostavno rečeno, nudi vam suve kosti sa nešto malo mesa, tek da jelo zamiriše.
Neporecivo maštovitom vizuelizacijom i eksplozivnim borbama reditelj (i scenarista) pokušava da kamuflira nebrigu o akterima, koji su prisutni samo kao puki učesnici radnje. U gotovo neprekidnim dijalozima nema ni trunke emocije, a kamoli kakvih intelektualnih nadražaja. Simaptičnost protagonista, odnosno odbojnost prema antagonistima uglavnom proizilaze iz fizičkog izgleda, dok je ozbiljnija karakterizacija surovo gurnuta u n-ti plan. Jedino se kod Aesapa Suzukija i eventualno princeze Lyukus može uočiti kakav-takav "razvoj", ali su zato njihov odnos i interakcija sa ostalima potpuno neuverljivi, a postupci pod ogromnim znakom pitanja. Najveću smetnju predstavlja to što "stanovnici površine" (nakon primarnog šoka) lako prihvataju postojanje alternativne dimenzije, te čitava situacija više liči na dečiju igru, negoli na ratno stanje.
Srećom, nije sve baš tako crno. Sadržaj je zakazao, ali je zato prezentacija neodoljiva, naročito skoro savršen spoj cel-shadinga i tradicionalne animacije. Ne računajući šiz-frizove i ekstravagantne kostime, istovremeno jednostavan i atraktivan dizajn likova (Masashi Kudo) naginje ka realističnom (u pogledu crta lica i proporcija), a fantazijsko okruženje je upečatljivo, iako je njegova mitologija oskudno predstavljena. Za fantazmagoričnu raskoš Byston Wella pre svega su zaslužni insektoidni (poluorganski?) roboti (Aura Battlers) kojima pilotiraju junaci ONA-e, brdo Kustanga gde se rađaju duše abortiranih i pobačenih beba (mada je značaj ovog elementa "maglovit") i podvodna zemlja Whala-Khalane u kojoj žive pacifistički raspoložene vile i Jacoba Aon, mudra starica sa pečurkastom glavom (!). Spona sa "gornjim svetom" ostvarena je "aura drumom", nadrealno-psihodeličnim portalom, a Krila Reana (tj. Rina) iz naslova zapravo su manifestacija ljudskih emocija i pojavljuju se na čizmama koje mogu da nose isključivo odabrani. Muzički skor sačinjavaju epske orkestracije (Yasuo Higuchi), a odjavnu špicu prati melodična pop-rok pesma "My Fate" u izvođenju slatke Anne Tsuchiye, japanske manekenke, glumice i pevačice (koja tumači glavnu ulogu u nezaboravnom, jarko-obojenom Sakuranu).
Wings of Rean će sigurno predstavljati poslasticu za fanove dinamično-destruktivne akcije i mecha žanra (pogotovu za one koji su upoznati sa animeom Holy Warrior Dunbine, smeštenim u isti setting), dok će se u zahtevnijem auditorijumu verovatno naći neko ko povremeno voli da uživa u svojevrsnim (nedopečenim) slatkišima za oko.
No comments:
Post a Comment