... ili - kako me je inspirisalo jedno porodično okupljanje i uzburkane misli koje s istim nemaju nikakvih dodirnih tačaka. :)
JAHAĆU TE, NOSOROŽE!
Pričali bi oni tako satima, gotovo bez prestanka. Povremeno bi jedni drugima upadali u reč, ali ne zlonamerno, već da se nadovežu na neko osedelo sećanje i izborane uspomene. I nije bilo nikog da ih prekine i prekori, jer ćutalice samo ćute, a njihovo ćutanje je ultracrno. Tim mutavcima bi trebalo staviti vatru na jezik. Možda bi onda imali šta da kažu, bar da se buncanjem oglase, da promrmljaju nešto nerazumljivo. Ako su njihovi najrođeniji zaboravili na kentaure i decu drevnih bogova, to ne znači da i oni treba da pođu istim, utabanim i monotono ravnim, puteljcima. Tamo neće pronaći Istinu. Dočekaće ih gusta magla, sva u ranama iz kojih ispadaju debeljuškaste, bele larve. Čim dotaknu zemlju, pretvaraju se u mikroanđele sa buljavim okicama. A uopšte ne shvataju koliko su prokleto glupe i kako im malo fali da poljube ogoljeno mesečevo srce, užeglo i krvavo.
U kuhinji koju opsedaju gigantski crveni mravi videli smo golu kuvaricu – punačku ženu srednjih godina sa rupom na stomaku. Kada smo zavirili u nju, pozdravio nas je zeleni fetus podizanjem malog, cilindričnog šešira. Iznenadan prasak ga je uplašio, pa se pokrio komadom istucane piletine koju je njegova domaćica držala u levoj ruci. Kroz prozor uleteše leptiri sa vojnim šlemovima i počeše da nas bičuju mekim zmijskim košuljicama. Vikali su nešto na latinskom, ali sa tako lošim akcentom, da je zvučalo kao da pričaju japanski sa vrućim krompirom u ustima. Morali smo da napustimo prostoriju i izađemo napolje, kroz predsoblje sa tapetima na pruge. Ispred ulaznih vrata dočekala nas je dvonoga mačka koja se toliko cerekala da nismo znali kako da reagujemo. Ponudismo je plavim mlekom, ali je kučka odbila uz obrazloženje da je obilno doručkovala. Na devetnaest koraka odatle zasadili smo drvo koje je rađalo staklene jabuke. Međutim, umesto njega je izrastao pozlaćeni trnožbun. Probasmo njegovo lišće i, zaključivši da je jestivo, zaspali smo kao zaklani.
Idućeg jutra bejasmo uzrujani, pošto su nam pčele pljunule med u čaj od kamilice, a hteli smo da stavimo dve kašičice šećera. Najmudriji među nama presekao je vene i, pre nego što se skamenio, uskliknuo je: “Jahaću te, nosorože, pa makar mi to bilo poslednje!”
U kuhinji koju opsedaju gigantski crveni mravi videli smo golu kuvaricu – punačku ženu srednjih godina sa rupom na stomaku. Kada smo zavirili u nju, pozdravio nas je zeleni fetus podizanjem malog, cilindričnog šešira. Iznenadan prasak ga je uplašio, pa se pokrio komadom istucane piletine koju je njegova domaćica držala u levoj ruci. Kroz prozor uleteše leptiri sa vojnim šlemovima i počeše da nas bičuju mekim zmijskim košuljicama. Vikali su nešto na latinskom, ali sa tako lošim akcentom, da je zvučalo kao da pričaju japanski sa vrućim krompirom u ustima. Morali smo da napustimo prostoriju i izađemo napolje, kroz predsoblje sa tapetima na pruge. Ispred ulaznih vrata dočekala nas je dvonoga mačka koja se toliko cerekala da nismo znali kako da reagujemo. Ponudismo je plavim mlekom, ali je kučka odbila uz obrazloženje da je obilno doručkovala. Na devetnaest koraka odatle zasadili smo drvo koje je rađalo staklene jabuke. Međutim, umesto njega je izrastao pozlaćeni trnožbun. Probasmo njegovo lišće i, zaključivši da je jestivo, zaspali smo kao zaklani.
Idućeg jutra bejasmo uzrujani, pošto su nam pčele pljunule med u čaj od kamilice, a hteli smo da stavimo dve kašičice šećera. Najmudriji među nama presekao je vene i, pre nego što se skamenio, uskliknuo je: “Jahaću te, nosorože, pa makar mi to bilo poslednje!”
No comments:
Post a Comment