14 Jan 2011

Paradoks br. 7

Sve je počelo tako što sam (sinoć) glavnu junakinju nazvao Srbača i poslao je na apsurdno-apstraktno putešestvije... ;)

PARADOKS BR. 7: KAD JAGANJCI PLAČU, AVETI SE NE KOLJU

    Srbača je imala dojke do zemlje i nisu joj smetale te crevaste sisurine. Skupila bi ih u korpe od pletenog pruća koje je nosila pričvršćene za široke i pomodrele kukove. Sva deca su ih toliko snažno sisala da su se, eto, vremenom izdužile i postale prozirne. Nažalost, nijedno novorođenče nije poživelo duže od šest meseci, pošto je na njeno mleko bila bačena kletva. Uporno su joj govorili da srebrnasta boja tečnosti nije sasvim normalna, ali ona nije obraćala pažnju na upozorenja.
    “Anatema je ljubav...” - prošaputala bi tokom dojenja sebi u bradu. “Smrt je ljubav. Majka je ljubav.”
    Posle trideset i prve prestala je da rađa i da stari. Ljubavnici su se ubrzo naborali, a rođacima su se gostili Crvi Nezahvalnog Podzemlja. Ujutru bi se pogledala u ogledalo uokvireno belim, plastičnim ramom i pljunula bi u glatko, nasmejano lice koje ju je posmatralo krupnim, zelenim očima.
    “Kravo jedna!” – dreknula bi, a zatim se nekoliko minuta cerekala, jer je znala da joj večnost ne gine i da Sunce ima još mnogo olovnih suza da isplače. Pre spavanja bi zurila u Mesec koji se durio više nego obično, kao da su mu zvezde popile večernju kafu.
    Kada su joj navike dosadile, odlučila je da krene u potragu za Trorukim Vampirom iz govorkanja gojaznih komšinica, čiji muževi su bili dlakaviji na grudima i leđima negoli na polupraznim glavudžama. (A nosevi su im se crveneli od loše rakije, mada njihove mangulice na to nisu ni obraćale pažnju.) Spakovala je najlepše haljine u torbu od medveđeg krzna (čula je da krvopije imaju istančan ukus), kupila kartu u jednom pravcu i sela u voz za grad nemrtvih. Putovanje je trajalo sedam dana, tokom kojih je vodila mikrodnevnik.

     Dan prvi
    Ove reči zapisujem zato što još uvek ne mogu da poverujem u beskrajni život i mislim da postoji ogromna mogućnost da njegov ugriz bude koban. Ako je šonja, pa ne ume da ujede kako valja, tako ću slatko da mu polomim kosti, da se više neće sećati ni svoga imena, niti čuti slavuje dok crvkuću Mocartovu Lacrimosu. Oči ću da mu iskopam i nateram ga da ih pojede, pa nek vidi onda šta je konačna tama!
   
    Dan drugi
    Prošli smo pored prastarog hrasta čija krošnja odavno nije listala. Na dugim, debelim granama primetila sam nešto oblo i svetlucavo. Zaklela bih se da su to plodovi Jarčevih Jabuka, iako ne bi trebalo da rastu u tom kraju... Oko stabla, dečica su igrala kolo, gola golcata, punačka i rumena, sa zmijskim repićima i crnim oreolima oko majušnih glava.

    Dan treći
    Stigli smo do Tunela Posrnulih Sinjih Duša i Žednih Belih Golubica. Pored ulaza stoji tabla, a na tabli jedva čitljiv natpis. Uopšte mi nije jasno zašto su onu krivudavu rupetinu baš tako nazvali. Ptice su odavno izumrle, a ljudska anima je ionako apstraktan pojam. Doduše, učinilo mi se da sam u mraku spazila sivkastu paru...

    Dan četvrti
    Stali smo u Selu Bez Oblaka. Nebo cmizdri, a lokalno stanovništvo se valja u blatu, i to samo odrasli. Reče mi baba koja sedi preko puta da im je to običaj. Prvo se pošteno usvinje, a potom jedni drugima isecaju prste, usne, bradavice, jagodice – šta god stignu! U početku ih malo boli, ali im u nedelju ponovo izraste, jer navodno vode poreklo od Dugonogih Guštera. Idioti...

     Dan peti
    Upravo sam shvatila da mesto pored mene nije prazno, već ga zauzima duh pokojnog grofa. Sad mi nekako žao što sam se tokom prošle noći meškoljila. Možda se jadničak uznemirio. Kakva umem da budem u zagrljaju besnog košmara, mora da sam ga dobro išutirala.

    Dan šesti
    Ne volim da psujem, ali ću učiniti izuzetak. Onaj plavokosi kondukter je pička! Izbacio je mog nevidljivog saputnika samo zato što je pokušao da se švercuje. Kao da mu nije dovoljno teško! Uhvati ga, đubre, za kragnu i istrese kroz prozor! Ma, nije sačekao ni do sledeće stanice. Međutim, morala sam da prećutim, budući da sam konačno zacrtala cilj i, ukoliko ga ne ostvarim, kajaću se gorko i uzaludno. E, Srbačo, za šta li se ti žrtvuješ?!
   
     Dan sedmi
    Jedan sat do ponoći. Kapija Nekrograda se otvorila uz nesnosno škripanje. Vozilo se zaustavilo, te nam dojaviše iz susednog vagona da je mašinovođa gorila. Što se mene tiče, mogao je da bude i orangutan. Je l' ima dozvolu? Ima. Je l' zna da vozi? Zna. Je l' smo doživeli nesreću? Nismo. Nego, narodu je teško ugoditi...

    Po izlasku, uputila se ka Vili Šišmišili, gde je tobože živeo Potencijalni Spasitelj. Visoki zidovi od uglačanog mermera završavali su se cik-cak gredama, pa je pretpostavila da je i krov najverovatnije slično oblikovan. Osim ulaznih vrata nije bilo drugih otvora. Pokucala je pomoću pohromljenog zvekira, ali niko joj ne otvori.
    “Tražite nekog?” – dobaci ćelavi dečačić sa ulice.
    “Da, tražim vlasnika ove kuće.”
   “Nećete ga naći, gospođo. Moja mama je jednom spomenula da je otputovao pre nego što sam se ja rodio.”
    “A koliko godina imaš, mali?”
    Preokrenuvši buljave okice na žuto naličje i kriveći neprirodno ispucale usne, brecnu se:
    “Zini da ti kažem, glupačo!”
    U tom trenutku zadrhta joj tlo pod nogama, otvori se pločnik i uvuče je do guše. S obzirom na to da nije imala šta da izgubi, pregrizla je sopstveni jezik i progutala ga, a unutrašnji glas se pobuni i opomenu je:
    “Od ovog semena ni muda ne rastu.”

No comments:

Post a Comment