30 Dec 2010

Nadrealna struktura XLII

~Plus Jedna / Plus One~


Svim čitaocima bloga želim da iduća godina bude
bar za nijansu srećnija od ove... :)

26 Dec 2010

Natvris khe (Tengiz Abuladze, 1976)

"Where a mother's tear falls, a violet will grow."

Nedavno sam, prilikom opisivanja kratkometražnog filma Qolga, spomenuo Tengiza Abuladzea, čije je ostvarenje Vedreba (Molitva) jedan od glavnih razloga zbog kojih o kinematografiji Gruzije imam visoko mišljenje, iako je jedva poznajem. Njena atraktivnost je, čini mi se, posledica nedokučivosti koja proističe iz duboke ukorenjenosti u tradiciju naroda te zemlje, čineći je egzotičnom i mističnom. Natvris khe (The Tree of Desire) ne predstavlja izuzetak.


Već od samog početka, koji prikazuje umiranje belog pastuva na padini prekrivenoj jarkocrvenim bulkama i visokom travom, gledalac se susreće sa bojama koje dišu, krvare i omamljuju svojim intenzitetom, dok suza koju životinja proliva pokreće bujicu emocija. Maestralno oslikani kadrovi nižu se poput bisera na ogrlici i neprestano impresioniraju svojom lepotom, šta god da na sebi nose - stoku na ispaši, izboranog starca umornog pogleda,  bujno poprsje jedre i zavodljive Nargize ili pletilje u crnini koje se okupljaju oko velikog stabla i ogovaraju koga god stignu. Opojno zelenilo, bistri potoci, oronuli kućerci, prašnjavi putevi i stara crkva kamenih zidova formiraju naizgled idilično rustično okruženje koje u stvari truli pod teretom strogog patrijarhalno-pravoslavnog društva, na čelu sa korumpiranim sveštenikom Okhrokhineom i namrgođenim Tsitsikoreom, samoproklamovanim "vođom stada".


Na nezaboravan i dirljiv uvod nadovezuje se nesrećna ljubavna priča (slična onoj iz Tini zabutykh predkiv Sergeja Parajanova) koju prožimaju vesele "scene iz života (planinskog) gruzijskog sela pre revolucije". Veza siromašnog Gedye i lepotice Marite (sa "očima gazele") prekida se iznuđenom odlukom njenog oca i babe da je udaju za imućnog Shetea, nakon čega sledi venčanje koje, budući da više podseća na sahranu, negoli na radosnu svetkovinu, nagoveštava kobni epilog. Uporedo sa razvojem tragedije nailazimo na nekoliko ekscentričnih individua koje se, u gomili neukih, ističu kao proroci progresa, suprotstavljajući se zaostalim kanonima. Govori razuma brkatog Iorama zatucanim seljanima zvuče kao lupetanje ludaka, pa uz romantične izmišljotine ekstravagantne Pupale, služe za ispiranje usta tokom trač-partija. Njima odgovaraju sujeverje, ustaljena i ustajala pravila, a svako ko ih prekrši zaslužuje najstrožu kaznu.


Tokom neprestanog prebacivanja žarišta sa epizode na epizodu, stičete utisak da slušate iskusnog pripovedača koji često pravi digresije, ali uvek na pravom mestu, tako da njegova naracija ne deluje haotično i pritom liči na alegoričnu bajku oslobođenu fantastičnih elemenata. Otkrivajući svetlo lice vere, kroz Eliozovu srčanu potragu za magičnim kamenom, zlatnom ribicom i, naposletku, drvetom želja, ali i njeno mračno naličje, putem surovog isterivanja pravde (u blatu i pod okriljem magle), Abuladze istovremeno istražuje zloćudnu stranu ljudske prirode, kritikuje beskompromisnost patrijarhata i komponuje zanosnu odu jednostavnosti bitisanja - slatkog, gorkog, teškog, neizvesnog... Ovo ostvarenje je vrhunska poezija u slikama, dostojna titule "remek-delo".

25 Dec 2010

Deva Zan (2011 ili 2012?)

Yoshitaka Amano je ime koje ljubiteljima japanimacije do sada sigurno nije promaklo, s obzirom na to da je, između ostalog, dizajnirao likove za kultni Vampire Hunter D i Oshiijev Tenshi no Tamago, oba iz 1985, manje poznatu OVA-u Amon Saga (1986) i segment Yotsuya Kaidan serijala Ayakashi: Japanese Classic Horror (2006). Osim toga, reditelj je jednog od snova u okviru omnibusa Yume jû-ya (2006), i autor dva ganimea*, Fantascope ~Tylostoma~ (2006) i Tori no Uta (Bird's Song, 2007). Njegov dugometražni prvenac, avanturistička fantazija Deva Zan, inspirisana japanskom mitologijom, trebalo bi da se pojavi na proleće iduće godine, kako twitchfilm najavljuje, odnosno 2012-e, prema ANN-u, koji su vest preneli sa konferencije za štampu, održane pre nekoliko dana, tačnije 21. decembra. Sudeći po trejleru, reklo bi se da je pri izradi primenjen cel-shading, uz efekte koji odaju utisak oživljenog akvarela, gotskog po koloritu i atmosferi...

Trejler:

Zvanični sajt: DevaZan

* Ga-nime (画ニメ) je kovanica izvedena od dveju reči – ga (画), što znači "ilustracija" i "anime", koja se već decenijama unazad odnosi na animaciju nastalu u Japanu, a inače predstavlja visoko estetizovan kratki film, stvoren netradicionalnim tehnikama, u režiji umetnika koji najčešće nemaju veze sa anime industrijom.

24 Dec 2010

Ibara no Ō (Kazuyoshi Katayama, 2010)

"Without a wish, there's no wonder."

Ako je verovati fanovima originalnog materijala i wiki-stranici (sa spojlerima!) posvećenoj istom, Ibara no Ō je vrlo slobodna adaptacija istoimene mange Yūjija Iwahare. Međutim, Kazuyoshi Katayama (Teito Monogatari, Argento Soma) uspeva da, uprkos izmenama u scenariju, isporuči intrigantan multižanrovski anime, vešto žonglirajući već viđenim, ali sjajno isprepletenim idejama.


U bliskoj budućnosti (tačnije, 2012-e) svet je pogođen pandemijom virusa "Meduza" koji zaražene pretvara u kamen. Pošto su lekari nemoćni u otkrivanju leka, organizacija (sekta) Venus Gate odlučuje da pokrene projekat, simbolično nazvan "Sleeping Beauty", u okviru kojeg će nasumično odabrani srećnici (ili bogataši) biti zamrznuti sve dok se ne dođe do rešenja. Među 160 "pacijenata", koliki je kapacitet njihovog postrojenja, nalazi se i Kasumi koja nevoljno pristaje da učestvuje, jer za sobom ostavlja sestru bliznakinju, Shizuku. Posle izvesnog vremena, ona se prva budi iz kriogenog sna i saznaje da je "Cold Sleep Capsule Center" obrastao u gigantsku, trnjem prekrivenu lozu i da ga nastanjuju neprijateljski raspoložena monstruozna stvorenja.


Nakon obećavajućeg uvoda i fatalno prekinutog pokušaja bega pred napadom mutiranih slepih miševa (ili ptica?), ostavljeni smo sa grupicom od sedmoro protagonista. Nesigurnoj i stidljivoj Kasumi Ishiki pridružuju  se medicinska sestra Katherine Turner, koja nas stalno podseća na lajtmotiv priče (bajku o uspavanoj lepotici), maleni Timothy Laisenbach koji svaku situaciju tumači kroz aluzije na video igre, policajac Ron Portman sa istančanim osećajem za pravdu, džangrizavi italijanski senator Alessandro Peccino, dobroćudni inženjer Peter Stevens i istetovirani kriminalac Marco Owen, koji ubrzo zauzima poziciju vođe zahvaljujući beskompromisnom heroizmu i odlučnosti. Iako njihove ličnosti počivaju na klišeiziranoj karakterizaciji, gotovo je nemoguće zamisliti ih drugačije (i simpatičnije), budući da su svi u istom sosu, sa jednim jedinim zajedničkim ciljem - da prežive i, ako u tome uspeju, eventualno dobiju odgovor na pitanje: "Kako je svet otišao dođavola?". Kada ste okruženi krvožednim "demonosaurima", filozofiranju nema mesta (ono dolazi kasnije), a traume iz "prošlog" života nisu ni od kakve pomoći.


Dinamičnost prve polovine, koja crvenu tečnost i akciju nudi u izobilju (a bez preterivanja), ne jenjava ni u drugoj, zahtevnijoj, naprednijoj i izazovnijoj, koja vas neprestano bombarduje iznenađujućim preokretima i nudi neočekivana objašnjenja misterije, zamagljujući granicu između naučne fantastike i fantazije. Kompleksnost neretko zbunjujuće razrade i poetičnog epiloga, obojenog neizvesnošću, ogleda se u preklapanju koncepata koji, između ostalog, uključuju teoriju zavere, religijski fanatizam i vanzemaljske "vibracije". Uporedo sa njima, "survival horror" dobija novu, alegoričnu dimenziju, podstičući gledaoca na razmišljanje. Možda je trajanje filma trebalo bar malo produžiti i studioznije pristupiti košmarnosti postapokaliptičnog haosa, ali reditelju svakako treba odati priznanje za sposobnost da nijedan minut ne prepusti monotonosti, ubrzavajući ritam odvijanja radnje recipročno sa približavanjem katarzične završnice. King of Thorn nije oslobođen nedostataka, ali oni nisu maskirani, već često naglašeni u vidu šale na sopstveni račun.


Od samog početka, kada ugledamo New York kojim dominira zlosutna maslinastozelena, preko srednjevekovnog škotskog zamka, gde su smeštene prostorije centra za zamrzavanje, sve do njegovog raskošnog enterijera, kasnije razorenog pomahnitalom florom i faunom, primetna je velika posvećenost detaljima u iscrtavanju pozadina. Jednostavan dizajn likova Hidenorija Matsubare u duhu je savremenih animea, pri čemu stariji deluju ozbiljnije, nalik onima iz Production I.G. kuhinje. Kimitoshi Yamane (Escaflowne, Spriggan, Argento Soma, Cowboy Bebop) bio je zadužen za vozila i ostalu mehanizaciju, a Kenji Andō (Karas) za "freaks of nature" (što najverovatnije uključuje i onu spodobu iz naslova). Primenom cel-shadinga u kombinaciji sa tradicinalnom tehnikom postignuti su solidni rezultati. Muzički skor Sahashija Toshihika odlično se uklapa u svaku scenu, a posebno se izdvaja melanholična tematska melodija koja se na zadovoljstvo ušiju ponavlja nekoliko puta i uvek zvuči prelepo.


Svojom atmosferom, Ibara no Ō podseća na izvesne old-school japanimacije, tako da će prevashodno goditi ljubiteljima ostvarenja nastalih tokom 80-ih i početkom 90-ih što, naravno, ne znači da nove generacije treba da ga se klone. Naprotiv. Kralj trnja nikoga neće ostaviti ravnodušnim...

17 Dec 2010

Cobra the Animation (Keizo Shimizu, 2010)

Manga Cobra Buichija Terasawe doživela je nekoliko animiranih obrada: dugometražni film Space Adventure Cobra (1982) i njegovu alternativnu verziju Space Cobra (1983) u trajanju od trideset i jedne epizode, oboje u režiji Osamua Dezakija i 2 OVA-e, povodom tridesetogodišnjice nastanka, Psychogun (2008) i Time Drive (2009), pod Terasawinim vođstvom, na koje se nadovezuje polusezonski TV-serijal, Cobra the Animation (2010), sa Dezakijem u ulozi scenariste. Iako su nastale krajem prve decenije XXI veka, savremene adaptacije zadržavaju (u današnje vreme krajnje osvežavajuć) "staroškolski" izgled, naglašavajući ga sadržinom i muzikom, koji sve vreme vrište: "Retro!"


"Kobura zi animēshon" je podeljen na 6 kratkih priča, vrlo dobro osmišljenih (čak i onda kada prate usputnu Cobrinu avanturu), uprkos činjenici da ovaploćuju ekstremno raskošnu futurističku fantaziju koja realizam izbacuje kroz prozor i uvodi "the rule of cool" kao osnovno pravilo, zbog čega je gotovo nemoguće poslužiti se izrazom "naučna fantastika". Poput nestašne dečurlije zarobljene u telima odraslih kojima je na igralištu nepregledne vasione apsolutno sve dozvoljeno, razigrani autori vas neprestano iznenađuju luckastim idejama, koristeći ih kao sastojke ogromne i slasne kemp-torte. Primenjujući holivudske recepte, posute (ma, razorene!) pikantnim japanskim začinima, uspevaju da u fiktivne svetove umetnu letelice u obliku pterodaktila, rols-rojsove na mlazni pogon, cveće sa dijamantskim zubima koje se hrani ljudskom pohlepom, džet-pirane, eksplozivne pečurke i minarete-rakete. Povrh svega, oni su potpuno svesni pojednostavljenog koncepta i neozbiljnog pristupa istom, ali mu ne dopuštaju da izmakne kontroli, upravljajući gvozdenom rukom. Zahvaljujući povremenom prisustvu poetične pravde, CtA se može nazvati i svojevrsnom petparačkom bajkom - fleksibilnom, duhovitom, uzbudljivom, napetom, (donekle ironičnom) i ispunjenom nekolicinom obrta.


Zapleti obično uključuju neku femme fatale kojoj Cobra (inače slobodnjak, pirat i plaćenik sa ucenjenom glavom) ne može da odoli, pa umesto da nastavi putem kojim je krenuo sa svojom partnerkom Armoroid Lady, on obavezno skreće, u nameri da pomogne dami u nevolji. (Tako, recimo, u početnom "story arc"-u, pravi društvo zanosnoj Secret, koja treba da isporuči Shivin ključ profesoru Toporu na planeti Galon.) Neuništiv, neustrašiv, uglavnom opušten, pomalo kapriciozan, zaljubljive prirode, uvek sa cigarom u ustima i kao puška zapet da u svakom trenutku ispali vickastu opasku, glavni junak, čije se ime s punim pravom nalazi u naslovu, jedan je od najupečatljivijih akcionih heroja. Njegov specifičan šarm prevazilazi svih dvadesetak Bondova zajedno, dok se po lopovskim navikama i neuhvatljivosti da uporediti sa Diabolikom. Pored glasa Naoye Uchide, karakterizaciju ovog osobenjaka upotpunjuju sitne finese, iz kojih uvek saznamo ponešto neočekivano. Neretko se dešava da se iz čupavih situacija izvuče pronicljivošću, umesto pesničenjem ili "psihopištoljem" koji skriva u levoj ruci, a po kome ga prepoznaju sumnjivi tipovi. Suprotstavljajući se najmoćnijem mafijaškom udruženju (Pirate Guild) i ostaloj interplanetarnoj bagri, Cobra nailazi i na lakše prepreke, kao što su trke neobičnim vozilima na satelitu u obliku ruleta ili ilegalne ulične tuče u "Gradu bez zvezda".


Svemirske Barbike kojima je okružen su, na radost muške publike, oskudno odevene (setite se stajlinga junakinje Heavy Metala i princeze Teegre iz Fire and Ice), počev od kraljevskih sestara (Jane, Catherine i Dominique) iz SAC, preko profesorke-arheologa (Utopia More) i vlasnice Palate Vremena (Sheherezade) iz Psychogun i Time Drive OVA-a, do Secret čije savršene proporcije otvaraju teška vrata i vile Ellis iz poslednjeg segmenta najnovijeg serijala. Njihovi sočno zaobljeni atributi (ili, srpski, sise & guzice) stalno sevaju u krupnom planu, ali one nisu samo praznoglave lepotice kojima je potrebna pomoć, budući da skrivaju više nego što se na prvi pogled uočava (i što njihovi kostimi mogu da pokriju). Sporednih likova ima na pretek i najčešće su prisutni kratko, tek toliko da klišei na kojima počivaju ne postanu dominantni. Među (pretežno harizmatičnim) Zemljanima, vanzemaljcima, mutantima, robotima i kiborzima našlo se mesta za jednog indijanca (koji se, uzgred budi rečeno, zove Geronimo), jednooke protuve, par mišolikih blizanaca (koji su, izgleda, parodija na Disneyevog Mickeya i voljenu mu Minnie), patkoglavog najavljivača i amfibijske partizane koji na svojim leđima nose laserske topove (!)... U svakom slučaju, da biste cenili tu neodoljivu šarolikost, potrebno je da je doživite. Jedina zamerka bi se mogla uputiti na premalo prostora posvećenog Lady, koja predstavlja glas razuma nesvakidašnjeg dua.


Prezentacija je, rečju, nezaboravna. Da nije oštrih, svežih i opčinjavajućih boja, besprekornog osvetljenja, jasnih linija i CGI-a (kojim su verovatno popunjavane rupe u budžetu), Cobra the Animation bi bez problema mogao da prođe kao zaboravljeni biser iz prošlosti. Old-school crtež je izvanredan, bilo da se radi o dizajnu likova ili pozadina, a animacija sasvim solidna i u korak sa dinamičnošću samog animea.  Nivo psihodeličnih tripova je, u odnosu na film iz '83. svedeniji, što ne umanjuje kvalitet već dovoljno maštovite (nadrealne) vizuelizacije - poseban šmek daju joj statični kadrovi stilizovani nalik stripovskim. Yoshihiro Ike (Blood: the Last Vampire, Sci-Fi Harry, Dead Leaves, Ergo Proxy, Karas, Freedom) se još jednom pokazao kao kompozitor istančanog ukusa, isporučujući gotovo savršen skor, pretežno orijentisan ka finim džezerskim melodijama, koje predvodi pesma za uvodnu špicu, Cobra the Space Pirate, u izvođenju sjajne Sasje Antheunis.


Za nostalgičare, ovo ostvarenje je svetilište ultimativnog eskapizma i instant-klasik, neverovatno relaksirajuć i krcat (ali ne i preopterećen) detaljima, ponekad i sitnim kakav je, primera radi, leteći, ružičasti i namrgođeni, zec. Nije mu cilj da gledaoca podstakne na razmišljanje, već da ga zabavi, a u tome je neporecivo maestralan. Sada nam, ako su glasine tačne, ostaje da sačekamo Cobru u igranoj formi, i vidimo kako će se Alexandre Aja (Haute Tension, Mirrors, Pirahna 3D) snaći sa franšizom Zemlje Izlazećeg Sunca...

Sasja Antheunis // Cobra the Space Pirate

13 Dec 2010

Umineko no Naku Koro ni (Chiaki Kon, 2009)

Kao ljubitelj borilačkih video igara, bio sam prijatno iznenađen saznanjem da će se krajem decembra ove godine pojaviti PC ekskluziva Ōgon Musōkyoku (Dance of Golden Dreams) zasnovana, poput animea o kome će ovde biti reči, na "zvučnoj noveli" Umineko no Naku Koro ni (When the Seagulls Cry), čiji idejni tvorac je Ryukishi07. Nakon gledanja serijala, moram priznati da je pretvaranje "Galebova" u tabačinu vrlo čudan izbor kompanije 07th Expansion (ali se ne žalim), budući da se radi o okultnom psihološkom trileru u kojem jedva da ima akcije, onakve kakva se očekuje u 1-na-1 (tj. u ovom slučaju tag team) tuči...


4. oktobar 1986. Na izolovano ostrvo Rokkenjima, koje pripada ekscentričnom starcu Kinzu Ushiromiyi, dolazi osam članova njegove imućne porodice i pridružuje se svojim rođacima, slugama i Kinzovom ličnom lekaru u raskošnoj vili. Pošto se pater familias bliži smrti, budući naslednici se okupljaju ne bi li se dogovorili o raspodeli imovine. Jedan od najmlađih iz loze, Battler Ushiromiya, podseća se legende o "zlatnoj veštici" Beatrice, čiji portret je okačen u holu, a koja je navodno "alhemičarski savetnik" Battlerovog dede. Uporedo sa tajfunom, koji počinje u noći između 4. i 5. oktobra, dešavaju se misteriozna ubistva, prateći stavke enigmatičnog epitafa ispod Beatričine slike, po kome bi ona trebalo da oživi i podari deset tona zlata onome ko reši zagonetku. Nakon njenog vaskrsenja, Battler je jedini preživeli, a kako on ne veruje u bapske priče, vrata ka "Zlatnoj Zemlji" ostaju zatvorena...


Nakon toga, Beatrice odvodi Battlera u Čistilište (osmougaonu prostoriju sa visokim prozorima), odakle je (uz šoljicu čaja) moguće posmatrati događaje na Rokkenjimi (i to kroz četiri alternativne verzije istih) i gde se odigrava njihova "umna borba". Battler nastoji da pronađe krivca (devetnaestu osobu X) racionalnim putem, i dalje poričući postojanje magije, a njegova suparnica se, naravno, služi veštičarenjem i objašnjenjima baziranim upravo na magiji. Najčešći motiv jeste "misterija zaključane sobe", a kao logički argumenti potežu se đavolji dokaz, paradoks gavrana i Schrödingerova mačka.


Zaplet koji je očigledno inspirisan detektivskim romanima Agathe Christie, a nadograđen bizarnim uplivima horora i nestašnom fantazijom (delimično ukorenjenom u hrišćansku demonologiju), lagano dobija sve kompleksniju formu. Uvrnuta i zbunjujuća igra kojom, reklo bi se, rukovodi Beatrice konstantno je intrigantna i ne prestaje da fascinira čak ni onda kada postane preopterećena učesnicima. Ni u jednom trenutku niste sigurni šta se kog đavola dešava, a dok pokušavate da pronađete odgovore na brojna pitanja ponuđena vam je pregršt (neretko varljivih) informacija i detalja. Scenaristi i rediteljka potrudili su se da otežaju vaš posao time što će svaku partiju svojevrsnog "veštičjeg šaha" smestiti u zaseban paralelni svet, pri čemu se otvaraju nove slagalice, a da prethodne nisu sasvim rešene. U njihovim nedokučivim delićima je, čini se, skrivena multidimenzionalna istina (ili laž?), odnosno objašnjenje porekla natprirodnih sila...


S obzirom na to da Konova nema dovoljno iskustva (niti je talentovana poput svog nedavno preminulog prezimenjaka), povremeno se stiče utisak da se i sama gubi u konfuznom narativu, a osamnaest likova (+ uvođenje dodatnih kroz kasnije epizode) za nju predstavlja prevelik zalogaj. Međutim, režija i dramatizacija se, uprkos nedostacima u pogledu karakterizacije (i suvišnom slapsticku), mogu nazvati pristojnim, pogotovu ako većinu protagonista i antagonista jednostavno sagledamo kao Beatričine figure (igračke). "Endless Witch" (kako joj se obraćaju "koleginice" simpatičnih imena, Bernkastel i Lambdadelta) majstorski povlači konce i preuzima kontrolu nad čitavom situacijom, što uključuje i istrajnog Battlera, a seiyū Sayaka Ohara daje šarm njenoj beskompromisnoj zlobi. Uočavanje ikakvog izlaza iz veštičine beskrajne zavrzlame (koja joj usput razbija hiljadugodišnju dokolicu) deluje nemoguće, pa otvorena završnica ne bi trebalo da predstavlja nikakvo iznenađenje. Osim znamenite antiheroine, ističe se još nekolicina namerno ili slučajno upletenih, među kojima je najvrednija spomena devetogodišnja Maria Ushiromiya, čije ljupko lice ima jezivo, psihopatsko naličje.


Ukoliko Umineko... sagledamo kroz vizuelizaciju, nailazimo na crtež koji je maltene prototip onoga što nudi savremeni anime. Da nije bilo viktorijanskih kostima i arhitekture, plemićke ekstravagantnosti, gothic-loli pojava i hrabrog, pomalo zaslađenog prikazivanja demona, ovo ostvarenje bi ostalo u senci osrednjosti. U maštoviti "nameštaj" (stvorenja nastala iz predmeta, ako sam dobro shvatio), recimo, spadaju batleri sa glavama jaraca, Siesta sestre sa zečjim ušima i 7 "kolaca" Čistilišta (Lucifer, Leviathan, Satan, Belphegor, Beelzebub, Asmodeus i Mammon) koji u antropomorfnoj formi imaju obličje devojčica sa crvenim očima. Animacija je, za delo koje uglavnom počiva na dijalozima, solidna, mada se u dinamičnijim scenama primećuje njena faličnost i zaostalost u odnosu na "vršnjakinje". Najjača strana prezentacije jeste muzika, naročito skladne klavirske i orguljske melodije koje odlično štimuju atmosferu. Uvodnu špicu prati eterična neoklasična kompozicija Katayoku no Tori u izvođenju Akiko Shikate, praćene horom koji peva na italijanskom, a odjavnom "grmi" La Divina Tragedia: Makyoku (The Divine Tragedy: Diabolic Song) sa vokalom Jimanga iz sympho-metal benda Sound Horizon. Zanimljivo je da su obe teme rečima direktno povezane sa sadržinom serije, što intenzivira njihov značaj.


Umineko no Naku Koro ni ne bi trebalo shvatiti preozbiljno, ali se ne bi valjalo ni opustiti, jer je slojevitost misterije na zavidnom nivou. Zahvaljujući brutalnosti zločina (nažalost, cenzurisanih u izdanju fansub grupe gg), nije preporučljiv za najmlađe gledaoce, iako se u određenim segmentima ponaša detinjasto. Ukoliko želite da odgledate nadmudrivanje glavnih junaka sa svedenijom fikcijom, bolji izbor je Death Note, dok veštice u mračnijem (preciznije: braon) ruhu istražuje Witch Hunter Robin.

9 Dec 2010

Opet neki ratnici...

... nastali, uz ono troje na Kapiji Polubogova, nakon završetka nedavno objavljenog stripa. Glavni izvori inspiracije su (kao i obično) borilačke video igre, crtani filmovi 80-ih i japanske animacije. :)

7 Dec 2010

Samā Wōzu (Mamoru Hosoda, 2009)


Nemam ništa protiv opuštajućih filmova, bilo da je reč o igranim ili animiranim, ali sam na osnovu brojnih hvalospeva Hosodinim ostvarenjima stekao utisak da je čovek genije, a da su njegovi crtaći "the next big thing". Ne osporavam da su simpatični (jer oni to zaista jesu), ali ne vidim u njima ništa više od neznatnog pomaka u okviru mainstream animea. Recenziju za njegovu poslednju animaciju, Summer Wars, možete pročitati na popboksu, pod naslovom Letnja (anime) limunada.

Qolga (Mikheil Kobakhidze, 1966)

U maloj kući pored pruge živi kontrolor vozova sa svojom dragom, mirno i skromno. Jednog dana, u život im doleće beli kišobran. Njih dvoje pokušavaju da ga uhvate i na kratko uspevaju da ga zadrže, ali im ubrzo izmiče iz ruku i nestaje... Iako sadržaj ovog kratkometražnog filma deluje sasvim bezazleno, sudeći po članku Shaija Heredie za magazin The Hindu, Kobahidze je naišao na negodovanje tadašnjeg sovjetskog režima i bio primoran da napusti zemlju. Potraga za ličnom srećom, prikazana kroz razigran spoj fantazije i komedije, očigledno je bila trn u oku komunistima, uprkos činjenici da je autor samo "prefinjeno ignorisao socijalistički realizam". Danas, posle više od 40 godina, Qolga još uvek zrači svojom zavodljivom crno-belom lepotom, a zahvaljujući univerzalnosti i bezvremenosti teme koju reditelj istražuje, teško da će se ikada ugasiti. Ovo je još jedan u kratkom nizu gruzijskih bisera na koje sam naišao, pored nekolicine ostvarenja Sergeja Parajanova i sjajno uslikanog, mističnog i poetičnog Vedreba (1967), Tengiza Abuladzea.

Nadrealna struktura XLI

~Kapija Polubogova / The Gate of Demigods~

6 Dec 2010

Ka prokletim svetovima

    Mrzovoljna noć progutala je dotrajali, umrtvljeni grad. Plavičasti mesec se topio, ostavljajući za sobom sluzave tragove. Promukli slavuji pokušavali su da se sakriju u krošnjama lipa, ali bi ih ove išibale grančicama i tako oterale od sebe. Vlažna i klonula trava mirisala je na pseću mokraću. Kerber je danima lutao i ubijao sve što bi mu se našlo na putu, dok ga šinteri iz Pakla nisu ščepali i uspavali. Nebo je ronilo nevidljive suze od kojih su na trotoaru i ulicama ostajale crvene fleke.
    Njena garsonjera nalazila se u blizini kasapnice, čiji vlasnik je prehranjivao dvanaest komšijskih, već dobro podgojenih mačaka. Vrativši se iz šetnje pokraj Zelene Reke koja joj je oduvek obuzdavala misli, posegnula je za ključem u levom džepu haljine boje brusnice. Stan je bio skromno opremljen. Jedna stolica i sto prislonjeni uz istočni zid i krevet duž zapadnog. Malo posuđa bilo je naslagano u kredenac koji je nasledila od svoje čukunbabe, a odeća u ormarić jedva pedesetak santimetara širok. Stari sat je prestao da radi, pa je morala da ga navije. Klatno je ponovo zakukalo.
    Spavalo joj se, ali se nije trudila da zaspi. Osluškujući jecanje tišine, sela je na izgužvanu postelju, da bi ubrzo ustala i smestila se u onu jadnu i neudobnu trpezarijsku “garnituru”. Naslonivši obraz na desni dlan, a lakat na izgrebanu drvenu ploču, pokušavala je da se seti šta su joj rekli pri nedavnoj poseti. Pitala se da li su uopšte govorili s obzirom da sedam godina unazad leže u kovčezima ispod crnih mermernih ploča. Čula je otkucaje sopstvenog srca i učinilo joj se da će svakog časa prepući i izliti se kroz nepostojeću rupu na nevelikim grudima. Otkopčala je dugmad i zagledala se u maljavi, krstasti beleg koji je nosila od rođenja, između dojki. Dodirujući njegovu meku i hrapavu površinu, osetila je još veći umor i kapci joj se sklopiše.
    Kada je otvorila oči, prozor je bio toliko daleko da je trunka uokvirene svetlosti ličila na tinjanje umorne zvezde. Ulazna vrata nasuprot njemu nisu se ni videla – soba je postala beskrajni hodnik. Upalila je sveću, koja joj se sasvim slučajno našla pri ruci i, zagledavši se u plamičak, poželela je da nestane. U tom trenutku, iz polumraka iziđe gola punačka ženica sa upokojenim detetom u naručju. Niz obraze su joj se slivale suze od katrana, a iz bradavica je curelo ukiseljeno mleko.
    “Zavij ga u crninu, glupačo!” – nevoljno joj dobaci depresivni devojčurak i sa setom u glasu dodade: “Hoćeš li da još jednom umre?”
    Međutim, utvara nije obraćala pažnju na bezumne reči. Hodala je lagano, a usput joj je opadala kosa. Potom je, onako ćelava, isparila u oblačku žućkastog dima. Za njom se pojaviše tri crnoputa mladića u belim mantijama koji pred noge zbunjene devojke postaviše mrtvu ribu, bič i drvenu kašiku, a zatim sva trojica pogledaše u plafon, kao da nešto čekaju.
    “Šta hoćete od mene? Spasenje se ne kusa, a osim toga, nisam ni gladna.”
    Međutim, oni su i dalje ćutke zurili nagore.
    “E, svašta. Ništa ja ne razumem. Kakve su ovo budalaštine? Je l' hoćete da pozovem oca, pa da vas on nauči pameti?”
    Spustivši glave i sagnuvši se do poda, skamenili su se u nameri da podignu one predmete, a potom se raspali u sitan prah. Taman je pomislila da se ništa čudnije ne može desiti, kad iz nezgrapnih spojeva između dasaka poče da izvire voda, a po njoj da plivaju plišani medvedići sa guščjim krilima. Posmatrajući njihovu nehajnu igru, zaboravila je na nepodnošljivu hladnoću od koje bi u normalnim okolnostima drhtala i cvokotala. Jedno sivkasto meče doletelo joj je do vrata i uputilo umiljat pogled. Uzvratila mu je lažnim osmejkom, a ono je razjapilo svoje čeljusti i zarilo zube u njen podbradak. Žedno i gladno, isisalo ju je do poslednje kapi krvi, da bi potom, u pratnji svoje braće, otperjalo ka prokletim svetovima...
    Sutradan su srušili zgradu i postavili znak sa natpisom:
    “Snovima je zabranjen pristup.”

Haos S: Simonidina praznina i sedam silovatelja

Kao što sam nedavno obećao, novi strip. U stvari, Haos S bih radije nazvao eksperimentalnom slikovnicom za odrasle, mikro-bajkom za sumanutu noć. Tumačenje prepuštam čitaocima. ;)

 (01-02-03-04)

 (05-06-07)
 
 (08-09-10)

 (11-12-13)