Ka prokletim svetovima

    Mrzovoljna noć progutala je dotrajali, umrtvljeni grad. Plavičasti mesec se topio, ostavljajući za sobom sluzave tragove. Promukli slavuji pokušavali su da se sakriju u krošnjama lipa, ali bi ih ove išibale grančicama i tako oterale od sebe. Vlažna i klonula trava mirisala je na pseću mokraću. Kerber je danima lutao i ubijao sve što bi mu se našlo na putu, dok ga šinteri iz Pakla nisu ščepali i uspavali. Nebo je ronilo nevidljive suze od kojih su na trotoaru i ulicama ostajale crvene fleke.
    Njena garsonjera nalazila se u blizini kasapnice, čiji vlasnik je prehranjivao dvanaest komšijskih, već dobro podgojenih mačaka. Vrativši se iz šetnje pokraj Zelene Reke koja joj je oduvek obuzdavala misli, posegnula je za ključem u levom džepu haljine boje brusnice. Stan je bio skromno opremljen. Jedna stolica i sto prislonjeni uz istočni zid i krevet duž zapadnog. Malo posuđa bilo je naslagano u kredenac koji je nasledila od svoje čukunbabe, a odeća u ormarić jedva pedesetak santimetara širok. Stari sat je prestao da radi, pa je morala da ga navije. Klatno je ponovo zakukalo.
    Spavalo joj se, ali se nije trudila da zaspi. Osluškujući jecanje tišine, sela je na izgužvanu postelju, da bi ubrzo ustala i smestila se u onu jadnu i neudobnu trpezarijsku “garnituru”. Naslonivši obraz na desni dlan, a lakat na izgrebanu drvenu ploču, pokušavala je da se seti šta su joj rekli pri nedavnoj poseti. Pitala se da li su uopšte govorili s obzirom da sedam godina unazad leže u kovčezima ispod crnih mermernih ploča. Čula je otkucaje sopstvenog srca i učinilo joj se da će svakog časa prepući i izliti se kroz nepostojeću rupu na nevelikim grudima. Otkopčala je dugmad i zagledala se u maljavi, krstasti beleg koji je nosila od rođenja, između dojki. Dodirujući njegovu meku i hrapavu površinu, osetila je još veći umor i kapci joj se sklopiše.
    Kada je otvorila oči, prozor je bio toliko daleko da je trunka uokvirene svetlosti ličila na tinjanje umorne zvezde. Ulazna vrata nasuprot njemu nisu se ni videla – soba je postala beskrajni hodnik. Upalila je sveću, koja joj se sasvim slučajno našla pri ruci i, zagledavši se u plamičak, poželela je da nestane. U tom trenutku, iz polumraka iziđe gola punačka ženica sa upokojenim detetom u naručju. Niz obraze su joj se slivale suze od katrana, a iz bradavica je curelo ukiseljeno mleko.
    “Zavij ga u crninu, glupačo!” – nevoljno joj dobaci depresivni devojčurak i sa setom u glasu dodade: “Hoćeš li da još jednom umre?”
    Međutim, utvara nije obraćala pažnju na bezumne reči. Hodala je lagano, a usput joj je opadala kosa. Potom je, onako ćelava, isparila u oblačku žućkastog dima. Za njom se pojaviše tri crnoputa mladića u belim mantijama koji pred noge zbunjene devojke postaviše mrtvu ribu, bič i drvenu kašiku, a zatim sva trojica pogledaše u plafon, kao da nešto čekaju.
    “Šta hoćete od mene? Spasenje se ne kusa, a osim toga, nisam ni gladna.”
    Međutim, oni su i dalje ćutke zurili nagore.
    “E, svašta. Ništa ja ne razumem. Kakve su ovo budalaštine? Je l' hoćete da pozovem oca, pa da vas on nauči pameti?”
    Spustivši glave i sagnuvši se do poda, skamenili su se u nameri da podignu one predmete, a potom se raspali u sitan prah. Taman je pomislila da se ništa čudnije ne može desiti, kad iz nezgrapnih spojeva između dasaka poče da izvire voda, a po njoj da plivaju plišani medvedići sa guščjim krilima. Posmatrajući njihovu nehajnu igru, zaboravila je na nepodnošljivu hladnoću od koje bi u normalnim okolnostima drhtala i cvokotala. Jedno sivkasto meče doletelo joj je do vrata i uputilo umiljat pogled. Uzvratila mu je lažnim osmejkom, a ono je razjapilo svoje čeljusti i zarilo zube u njen podbradak. Žedno i gladno, isisalo ju je do poslednje kapi krvi, da bi potom, u pratnji svoje braće, otperjalo ka prokletim svetovima...
    Sutradan su srušili zgradu i postavili znak sa natpisom:
    “Snovima je zabranjen pristup.”