Jedné noci v jednom městě (Jan Balej, 2007)

Crna komedija Jedné noci v jednom městě donosi niz apsurdnih i nadrealističkih parabola, inspirisanih boemskim okrugom Žižkov u Pragu. Kao što se iz naslova može zaključiti, "kratke priče" opisuju (najčešće nepovezane, uvrnute i bizarne) događaje koji se odvijaju tokom jedne noći - ništa manje i ništa više. Ali delotvorno.

Prvo poglavlje prati, blaže rečeno, neobične hobije stanara oronule stambene zgrade. Drugo izlazi iz zadatog vremenskog okvira i kroz četiri godišnja doba prikazuje iskreno prijateljstvo i dobrosusedske odnose između drveta i ribe, uključujući njihovu zajedničku proslavu Božića. U trećem upoznajemo uličnog harmonikaša bez sluha i saznajemo šta se dogodilo sa Van Goghovim uvetom; četvrto nas odvodi u kafanu duhova, a peto na halucinogenu vožnju sa dvojicom pijanica.

Od cirkuske predstave sa mrtvim insektima, preko šmrkanja kokaina pomešanog sa mravima, pa sve do napada džinovske dojke, Balej se silno zabavlja sa svojim deformisanim, ali sjajno izrađenim marionetama, demonstrirajući iščašen smisao za humor na svakom koraku. Epizodičnu strukturu (ne)narativa izgrađuje od grotesknih vizuelnih kompozicija prljavih boja i tekstura, i ugledajući se na mračnu bajku Krysař zemljaka Jiříja Barte, dijaloge zamenjuje mumlanjem. Da bi svaki kadar učinio fotografijom vrednom pamćenja angažuje Miloslava Špálu, koji je sa čuvenim Švankmajerom sarađivao na Tma/Svetlo/Tma i Spiklenci slasti, dok mu Tadeáš Věrčák pruža muzičku podršku ćudljivim skorom. Bilo da su ušuškane u dražesne, mistične ili sablasne instrumentale, njegove vizije s kraja pameti dovode u stanje blisko hipnozi... ili ludilu?

Ima li rediteljeva delirična igra ikakvog smisla ili je posredi eksperiment za proveru gledaočevog praga izdržljivosti prestaje da bude važno već na večeri u domu obožavatelja magarca. Ostaje nam samo da nagađamo da li se ovim fragmentiranim košmarom podsmeva ljudskoj izopačenosti, otkriva tajne koje nikome ne bismo poverili ili daje komentar na posrnulo društvo. Na ovakve pretpostavke navodi nas nakaznim licima blede sivkasto-zelenkaste kože - uznemirujućim karikaturama koje, hteli to da priznamo ili ne, nosimo pod varljivim maskama.

Hal (Ryōtarō Makihara, 2013)

Rediteljski prvenac Ryōtarōa Makihare, jednog od animatora na animeima poput Paranoia Agent, Le Chevalier D'Eon, Tekkonkinkreet i Karas, između ostalih, dirljiva je romantična drama, smeštena u tehnološki napredno okruženje u bliskoj budućnosti. Utemeljena je na originalnom scenariju bračnog para Tsutomu Izumi i Tokiko Mega, koji pišu pod pseudonimom Izumi Kizara, a inspirisana (uspešno završenom) borbom sa moždanim tumorom.

Brižljivo istkana, tiha i melanholična priča istražuje psihološke posledice gubitka voljene osobe, sa naučnofantastičnim elementima u službi središnje teme. Počinje idiličnom scenom u ruralnom Japanu, iznenada prekinutom avionskom nesrećom, koja stavlja tačku na vezu dvoje mladih. Teško pogođena tragedijom, Kurumi se zatvara u sobu, odbijajući hranu i san. Ne bi li je utešio, njen deda odlučuje da prepravi pomoćnog robota Q01 tako da izgleda i zvuči kao Hal, šaljući ga svojoj unuci. Uprkos njegovoj dobroj nameri, Kurumi ne dočekuje "vaskrslog momka" sa prevelikim oduševljenjem. Međutim, android-Hal postepeno ruši zid koji je ona postavila oko sebe, pokušavajući sve vreme da pronađe odgovor na pitanje: Šta znači biti čovek?

Uporedo sa Kuruminim oporavkom i Halovom potragom za ljudskošću, pedantno upakovanim u nepunih šezdeset minuta, tajne iz prošlosti izlaze na videlo i postaje jasno da stvari nisu onakve kakvim se na prvi pogled čine. Stari video snimci i poruke ispisane na proširenim verzijama Rubikovih kocki otkrivaju kako vedre, tako i sumorne epizode iz života u ljubavnom gnezdu. I osim što svedoče o kapricima, iskušenjima i slatkim patnjama naših "golupčića", pružaju letimičan uvid u egzistencijalne probleme. Izvrsna karakterizacija glavnih junaka, ali i sporednih likova, kao i iskren prikaz njihovih odnosa bude gledaočevu empatiju, pa zato preokret u poslednjoj trećini, suptilno nagovešten u nekoliko navrata, zadaje osetan emotivni udar.

Proces zbližavanja utučene devojke i samosvesnog robota značajno doprinosi stvaranju osećaja topline, a u njemu učestvuju i ubrzavaju ga tri simpatične bakice iz lokalnog gerijatrijskog doma u kojem je Kurumi nekada volontirala. Međugeneracijsko razumevanje i stavljanje naglaska na tradicionalne vrednosti ispunjavaju ovaj ljupki film svežinom, možda upravo zahvaljujući tome što su protivrečni dobu otuđenosti. Iz tog razloga, mesto odvijanja radnje oslikano je kao mikro-utopija, skroviti kutak na Zemlji u kojem su staro i novo neodvojive kategorije.

Živopisne pozadine, raskošna paleta boja i atraktivan, blago stilizovan dizajn protagonista ukazuju na odličnu saradnju "zelenog" studija Wit (Attack on Titan) sa već proslavljenim Production I.G. Elegantan muzički skor Michiru Oshime komplementaran je prelepim pokretnim slikama sa obiljem detalja, zbog kojih često poželite da pritisnete dugme za pauzu i divite se umešnosti ilustratora i magova klasične i kompjuterske animacije. Po visokoj estetskoj vrednosti, Hal može da stoji rame uz rame sa delima "Miyazakijevog naslednika" Makota Shinkaija, tako da slobodno možemo zaključiti da je Makihara odabrao pravi put... i nadamo se da sa istog neće skretati.

Shizofrena iluzija prkosa

(odlomak)

    Uprkos teškom imenu, koje mu je nadenula pokojna čukunbaba, Gvozden je bio snebivljiv i lako savitljiv, večito snužden, a u retkim slučajevima staložen. Nikada nije imao dovoljno smelosti da se suprotstavi Imperatoru Brilijantu Zlatousniću (Ibziju, kako su mu miljenici tepali) i Armiji Pohlepnih Krastača, koja je ovome dodelila status bezgrešnog božanstva. Bilo mu je lakše da ćuti i trune u paklu prinudne radosti i uvelih obećanja.
     U davnoj prošlosti, Vila Priviđajnica mu je obećala da će mu jednog dana otkriti sve tajne, čak i one zalivene debelim slojem olova. Znao je da ona ima običaj da slaže, naročito kada ispije flašu rakije od maslačka, ali joj je ipak slepo verovao. Kada ga je onomad odvela do Belog Jezera, koje je nemarnošću preobraženo u fekalnu baru, i rekla mu da čeka povratak α-sile, on je sate proveo na kiši, zaradivši gadnu prehladu...

Preuzimanje kompletne priče: 

Shizofrena iluzija prkosa (pdf, 47kb)

Tři oříšky pro Popelku (Václav Vorlíček, 1973)

Češko-nemačka koprodukcija Tři oříšky pro Popelku (Drei Haselnüsse für Aschenbrödel), koja u nekoliko evropskih zemalja uživa status omiljenog prazničnog filma, zasnovana je na bohemijskoj folklornoj verziji priče o Pepeljuzi, koju je zapisala Božena Němcová (1820-1842). Lešnici iz naslova (koji ispunjavaju želje) zamena su za dobru vilu, dok je glavna junakinja aktivnija i buntovnija od većine ostalih inkarnacija.

Ulogu "emancipovane" Pepeljuge, smele, sposobne i samouverene devojke koja je vekovima ispred svog vremena, briljantno tumači ljupka i harizmatična Libuše Šafránková koja se, pored sestre Miroslave, pojavljuje i u melanholičnoj fantaziji Malá morská víla (1976), jednoj od najvernijih i najoriginalnijih adaptacija Andersenove čuvene bajke. Sa druge strane, Pavel Trávnícek uspešno iznosi lik pomalo detinjastog princa, koji se ne ustručava da prekrši pravila dvorskog života, pa koristi svaku priliku da pokida "kraljevske okove", stalno izbegavajući časove plesa i lekcije iz istorije. Oboje pokazuju izvestan nivo nezavisnosti, temelja buduće veze, u kojoj nije dovoljno samo to da cipela pristaje, već i da uslovi koje Pepeljuga postavlja budu ispunjeni.

Specifičnosti njihovih karaktera, putem kojih se reditelj udaljava od klišea, pojedini analitičari pripisuju uticaju tadašnjeg socijalističkog uređenja koje je, makar u teoriji, podrazumevalo i polnu ravnopravnost. Ovakav pristup, uz "prizemljenje" fantastičnih elemenata i primetno skroman budžet, nimalo ne oduzima od magije filma, niti u sebi sadrži tragove ironije, otvarajući put stvaranju prijatne atmosfere.

Nežne, pseudo-renesansne melodije kao da tope snežni pokrivač fino oslikanih predela (oko zamkova Švihov i Moritzburg), inspirisanih "zimskim platnima" Pietera Breugela. Mekoća osvetljenja/fotografije pandan je eteričnosti dvadesetogodišnje Šafránkove, čije milo lice je ozareno čak i onda kada su joj obrazi čađavi. Lepota neodoljive glumice dolazi do izražaja kako u prljavoj i jednostavnoj "radničkoj uniformi", tako i u raskošnijim kreacijama umetnika Theodora Pištěka, nagrađenog Oskarom za rad na Amadeus-u Miloša Formana deset godina kasnije. Njegov detaljan dizajn savršeno se poklapa sa Vorlíčekovom vizijom - ekstravagantnom nošnjom ohola maćeha podvrgnuta je podsmehu, upadljivim detaljima naglašena je prinčeva ekscentričnost, a različitim svečanim odorama istaknut je primamljiv sjaj plemićkog bala.

Iako nije lišen nedostataka (u koje spada prekomerno sentimentalna vokalna kompozicija u epilogu), Tři oříšky pro Popelku predstavlja toplo eskapističko utočište za sve (a posebno nostalgične) ljubitelje bajki...

Det gode og det onde (Jørgen Leth, 1975)

"Danas sam opet iskusio nešto što ću, nadam se, razumeti za nekoliko dana. Oko moje leve šake sijao je prsten od nejasnih belih plamenova. U središtu mog srca bila je mala bela tačka. Ne znam šta bi to trebalo da znači."

Prema podacima sa zvanične stranice, odlukom Larsa von Triera, kvazi-dokumentarac Det gode og det onde (Dobro i zlo) 1999. godine postaje predstavnik danske kinematografije na brojnim evropskim festivalima tokom trogodišnjeg perioda. Bez sumnje, jedan je od najsvetlijih primera radikalnog eksperimentalnog filma, uz ostvarenja kao što su Stereo i Crimes of the Future, a produžetak je kratkometražnog Det perfekte menneske (Savršeni čovek, 1967) kojim Jørgen Leth, pesnik, kritičar i reditelj, započinje seriju jedinstvenih antropoloških studija.

Kroz deset poglavlja, autor se vešto poigrava trivijalnostima bez kojih je svakodnevica nezamisliva. Primenjujući iščašenu verziju obrazaca za kreiranje dečijeg edukativnog programa, govori o različitim licima, telima za kojima žudimo i koja odbacujemo, korisnim i beskorisnim stvarima. Konzumiranje hrane i pića, kao i održavanje lične higijene, svrstava u neophodne radnje, tj. one koje daju smisao utrošenom vremenu, da bi izlišnim nazvao pušenje, egzotični ples sa zmijom i demonstraciju fizičke snage - kidanje lanca naprezanjem grudnih mišića. Nakon toga, prelazi na apstraktnije kategorije - raščlanjivanje dobrih i loših misli, odnosno prijatnih i neprijatnih osećanja, a parodično portretisanje života zaokružuje osvrtom na reči, kao sredstvima komunikacije i definisanja svih aspekata egzistencije.

Umirujućim glasom pruža jezgrovita objašnjenja svakog od segmenata, koji svojom prividnom apsurdnošću podstiču na meditaciju o čoveku. Zauzimajući neutralnu poziciju između filantropa i mizantropa, Leth naglašava običnost obezličenog, psihološki praznog homo sapiens-a. Svedena na skelet, rutinska stvarnost njegovih "subjekata" asocira na kapriciozni avangardni performans, koji strpljenje stavlja na probu, a paralelan je procesu rehumanizacije.

Pored Lethove deadpan naracije, monotoniju tišine razbijaju sporadični dijalozi, monolozi i par lepršavih hipi kompozicija Gunnera Møllera Pedersena, u izvođenju Sanne Salomonsen. Za stvaranje komičnog efekta i kontrolu "dramatičnosti" najzaslužniji je Claus Nissen, bezimeni glavni junak nepostojeće priče, koji nadgrađuje ulogu iz Det perfekte menneske, ponavljajući enigmatičnu (gorenavedenu) repliku.

Minimalistički crno-beli tabloi, snimljeni u gotovo praznom studiju i uokvireni kadrovima umirujućih pejzaža i pročelja stambenih objekata, donose neobičan i nezaboravan estetski doživljaj. Grupa lepotica uživa u crnom pivu. Par ljubavnika u krevetu upušta se u kratku raspravu. Muškarac tvrdi da elastičnost cipela ukazuje na njihov kvalitet. Žena u kitnjastom kostimu skida šešir, a potom i periku, puštajući dugu crnu kosu. Ovakve i slične "skice" menjaju ili potpuno negiraju filmske kanone, ali odišu čistotom i, uprkos banalnosti, poseduju visoku umetničku vrednost. Neprekidan niz hipnotišućih monohromatskih fotografija sačinjava sterilnu, ali bezvremenu i monumentalnu fasadu, iza koje čak i ne morate da zavirite kako biste otkrili suštinu...

Nadrealna struktura LXVI

~Naopaki cirkus: Tri kule za jednog monstruma / 

Topsy-turvy Circus: Three Towers for One Monster~

Hlava - ruce - srdce (David Jařab, 2010)

Godina je 1914. Pod spletom bizarnih okolnosti tokom seanse, gasi se život ekscentričnog pukovnika von Haukwitza. Prilikom identifikacije leša, njegova verenica, glumica Klara Knabelová, otkriva da nedostaju glava, ruke i srce. Nastojeći da otkrije odgovorne za grozni čin, upušta se u romantičnu vezu sa poručnikom Heinrichom Rothom, jednim od von Haukwitzevih najbližih prijatelja. U međuvremenu, vojni policajac Karel Vrana pokušava da razmrsi klupko misterije, a pristalice tajnog kulta koriste posmrtne ostatke svog duhovnog vođe u različite svrhe.

Inspiraciju za sprovođenje slobodne, neobuzdane i originalne vizije u izazovno delo, češki reditelj David Jařab pronalazi u Prvom svetskom ratu, potiskujući politička i zbivanja na frontovima u daleki n-ti plan. Suptilno iskrivljenim jezikom pripoveda na prvi pogled ezoteričnu priču o intimnim konfliktima, (ne)zavisnosti, individualizmu i revolucionarnim promenama koje dovode do kolapsa zastarelog sistema vrednosti. Glavnoj junakinji, dominantnoj Klari (graciozna Viktorie Čermáková), dodeljuje ulogu oslonca, kao i katalizatora transmutacionog procesa, koji u zanesenjačkim mislima njenog novog ljubavnika (odlični Roman Zach) poprima kosmičke razmere. Govoreći o sučeljavanju subverzivnog i tradicionalnog, istražuje arhetipske odnose i prikazuje početak kraha falocentričnog poretka. Heinrichovim rečima definiše oružani sukob i posledice istog kao "znojave, prljave, idiotske, obične i bez ikakvog značenja", šaljući jasnu poruku o besmislenosti rata.

Upečatljivu, sinematografski moćnu nadrealističku dramu autor kroji od tkanine logike, a povezuje iglom i koncem apsurda, oslanjajući se na filmove novog talasa i demonstrirajući čudan smisao za (crni) humor. Ozbiljnost glumačke ekipe često preobražava u sredstvo za postizanje komičnog efekta, dok iza maske prošlosti skriva modernost tema kojima se bavi. Omamljujući gledaoca znalački ukomponovanim kadrovima, pretežno svedenih i prirodnih boja, radnju premešta iz raskošnih art-nuvo enterijera prelepog Praga na mirnu farmu Klarine preminule polusestre, negde u Moraviji. Ovaj prelaz ostvaruje putem slow-motion vinjete, koja duhovito dočarava žar borbe (na teritoriji Srbije), a "živim razglednicama" najavljuje odlaske u Grac, Berlin i Konstantinopolj, koje Vrana posećuje kako bi sastavio osakaćenog von Haukwitza. Kriptičnom završnicom onemogućava nam da slagalicu sastavimo do kraja, a možda zapravo pruža odgovore, ali u dobro upakovanom paketu sa šifrom...