10 Jul 2016

Noche (Leonardo Brzezicki, 2013)


Žrtvujući priču i likove, argentinski reditelj Leonardo Brziki osvaja vašu pažnju tehničkom kompetentnošću i neodoljivo sumornom atmosferom svog dugometražnog prvenca. Odvodi vas na usamljeno imanje bogu iza nogu i stavlja u poziciju nemog posmatrača svojevrsne komemoracije, koja deluje kao težak san, duboko uronjen u melanholiju.

Pokojnik je snimatelj zvuka Migel, koji je izvršio samoubistvo, a čije audio-dnevnike "prelistava" šestoro njegovih prijatelja. Tugom obuzeti i gustom šumom otrgnuti od ostatka sveta, oni lutaju i sanjare u mirnom okruženju. Da nije onog jednog telefonskog poziva, pomislili biste da su poslednji ljudi na planeti. Lo-fi zapisi pružaju škrte informacije o Migelu i o njima, brišući granice između prošlosti i sadašnjosti.

Smrt bliske osobe je težak udarac, a svako se sa istom nosi na drugačiji način. Brzikijevi dvadesetineštogodišnjaci kao da ne umeju da se izbore sa gubitkom i stiče se utisak da u nekom trenutku mogu da nestanu, tj. ispare kao da ih nije ni bilo. U suočavanju sa bolom, najviše prostora dobijaju Migelova najbolja drugarica Violeta i intimus Pedro, s tim što i njih dvoje nagriza praznina ili možda dugo čuvane tajne, koje nikako da izbiju na površinu. I kao da uzalud pokušavaju da se priberu i nastave da idu dalje kroz život, dok njihova čamotinja i psiho-emotivna obamrlost uspavljuju sve što dotaknu.

Letargični ritam u kojem ucveljeni sekstet "pleše" podseća na filmove Bartasa, Sokurova i Rejgadasa, i Francisovu oniričnu dramu U šumi, dok se u određenim delovima može naslutiti i uticaj Linča. Okupljanje grupe mladih daleko od ostalih kao da najavljuje Žmurke Džoane Kouts. Iako se oslanja na više uzora, Brzikijeva "poezija" se ne čini derivativnom, a autor prevashodno komunicira nemim slikama (mistifikovanim pejzažima u magli), čudno povezanim sa kakofonom ambijentalnom bukom.

Direktor fotografije Maks Ruđeri ostavlja vrlo upeačtljiv potpis, ali još impresivniji od njegovih snenih, katkad eksperimentalnih kompozicija je zvučni dizajn veterana Leandra de Loreda, koji svakom šumu i šapatu pridaje važnost. Vlažna i zavodljiva je Noć kojoj oni daju lice i glas, a lepo ju je gledati i slušati u sitne sate, u pratnji hora zrikvaca...

No comments:

Post a Comment