2 Feb 2016

Sarusuberi: Miss Hokusai (Keiichi Hara, 2015)


Ljubiteljima i istoričarima japanske umetnosti ne bi trebalo da bude strano ime Hokusaija Kacušike (1760-1849), slavnog slikara i grafičara iz perioda Edo. Njegov bogati opus, iz kojeg se Veliki talas kod Kanagave izdvaja kao najprepoznatljivije delo, obuhvata i brojne ilustracije koje se smatraju pretečama savremenih mangi. Međutim, o životu gospođice Hokusai, Kacušikine kćeri Oei, zna se vrlo malo, ali postoje indicije da je ona marginalizovana "umetnica iz senke". Ne bi li, bar poetski, ispravio nepravdu koja joj je naneta, Keiči Hara (Kappa no Kū to Natsuyasumi, Colorful) adaptira strip simboličnog naslova Sarusuberi (ukrasno drvo - kineski jorgovan) Hinako Sugiure (1958-2005).

Nastavljajući da stvara u duhu magičnog realizma, ponovo u saradnji sa scenaristkinjom Miho Maruo, reditelj nas vraća u Edo (danas Tokio) sa početka XIX veka. Gusto naseljeni kulturni, ekonomski i politički centar "plutajućeg sveta" mesto je preplitanja banalnog i natprirodnog. Za Oei i njenog oca sujeverje je u tesnoj vezi za umetnošću, koja ima moć da uobliči i izobliči lično iskustvo konzumenta, sve dok je tvorčeva mašta, u težnji ka uzvišenom, neograničena. Verovanjima u duhove i demone Hara daje određenu težinu, postavljajući tako sebe u poziciju čoveka iz 1814-e, a sve sa ciljem boljeg razumevanja tradicije. Sa druge strane, glavnu junakinju predstavlja kao ženu ispred svog vremena, oštroumnu, ozbiljnu i nadasve talentovanu, ali svesnu neravnopravnog društvenog položaja, koji mora da poštuje čim napusti atelje.

Kroz nekoliko anegdotskih epizoda iz Oeine mladosti, bavi se ne samo njenim umećem, već i odnosom prema Tetsuzu (kako ona voli da zove Hokusaija), njegovim učenicima, udvaračima i mlađoj sestri Onao. Njoj poverava i ulogu naratorke, od koje u prologu saznajemo da nosi gene ekscentrika koji jednog dana metlom slika Bodidarmu na papiru veličine stotinak tatamija, a već sledećeg vrapce na zrncu pirinča. Pripisuje joj i odgovornost za "kroćenje nebeskog zmaja", ali i za nervni slom izvesne madam zbog previše uznemirujućeg prikaza pakla. Pored mitologije, kao izvore inspiracije za njena dela navodi požar i gejše, a razlog za samački status vidi u tome što ne ume da laže, kako tvrdi stari Hokusai.

Iskrenost je i Harin najjači adut, ispred uverljivih likova, kakve srećemo i u dva prethodna (solidna, ali predugačka) animea koja potpisuje. Tajna uspešne karakterizacije delimično leži u strogo kontrolisanoj glasovnoj glumi, zahvaljujući kojoj stičete utisak da gledate igrani, a ne animirani film. Prividna mirnoća skriva snažne, katkad i kontradiktorne emocije, koje u živote svih ljudi, pa i umetnika, unose slast ili gorčinu. Elementi fantazije i poigravanje sa činjenicama uzdižu Miss Hokusai iznad sličnih istorijskih biopika, dok iznenađujući zvuk električnih gitara naglašava Oeinu modernost. Estetski privlačnu kombinaciju 2D (protagonisti) i 3D animacije (pojedini objekti u pozadini), iza koje stoji studio Production I.G., prate evokativni sonični pejzaži, koji gledaocu pružaju mogućnost da Edo doživi iz perspektive slepe Onao.

Tetsuzova "sramota" (slikar, a otac devojčice koja od rođenja ne može da vidi) verovatno je povod za skretanje pažnje sa vizuelnog na zvučno, kao i za majstorski oblikovanu iluziju ukusa, mirisa i dodira. Dobovanje kiše, detaljno iscrtana hrana i cvetovi, kao i stavljanje prstiju u vodu tokom vožnje čamcem, dobijaju potpuno novi smisao. A dirljiva "snežna scena" na kraju prve polovine filma služi kao podsetnik na prolazne, ali lepe i nezaboravne trenutke radosti na putu ka smrti...

No comments:

Post a Comment