8 Sep 2015

Ukratko o tri nova filma koja ne morate videti

Плем'я (Мирослав Слабошпицький, 2014)

Kada oduzmete glavnu "smicalicu", koja se sastoji u odsustvu prevoda za znakovni jezik, dobijate suvoparnu, reptetitivnu i konvencionalnu socijalnu dramu koja traje bar pola sata duže nego što bi trebalo. Otuđujuča priča o maloletnim delinkventima iz internata za gluvonemu decu, sa podzapletom o neostvarivoj romansi, na trenutke deluje kao crnohumorna dosetka i, ironično, nema ništa novo da kaže. Snimljena u dokumentarističkom stilu, poseduje sirovi izgled, podudaran sa temama kojima se bavi, ali u isti mah odbojan koliko i njeni antijunaci. Od puke osrednjosti spasavaju je erotske scene i visceralni epilog. Ako vam je stalo do "nemuštih" filmova, daleko bolji izbor su Kelin ili Испытаниe, oba poetična, vizuelno nadahnuta i trajanjem nesputana.


Self/less (Tarsem Singh, 2015)

Tarsemu Sinu se jedno ne može osporiti, a to je umeće u spravljanju slatkiša za oči... ili je bar tako bilo do njegovog najnovijeg ostvarenja. Osim što mu bolno nedostaje ekstravagantnost kostima briljantne Eiko Išioke (1938-2012), naučnofantastični triler Izvan/sebe pati od sindroma "tipski blokbaster u pokušaju". U izvesnoj meri jeste zabavan, ali znatno inferiorniji od svog uzora Seconds (1966), u kojem je istraživanje krize identiteta sprovedeno promišljenije i od kojeg zahteva veću dozu suspenzije neverice. Kitnjastost Sinovih prethodnih radova prisutna je samo u tragovima, što nije dovoljno za skretanje pažnje od otrcanih klišea kojima scenario Davida i Aleksa Pastora obiluje. Rajan Rejnolds je simpatičan, ali nije baš najbolji izbor za nosioca svesti veterana Bena Kingzlija, dok Metju Gud još jednom pokazuje da mu odlično leže uloge otmenih zlobnika.


Strangerland (Kim Farrant, 2015)

Najslabiji u ovom trojcu je igrani prvenac australijske rediteljke Kim Farant, o bratu i sestri koji nestaju u pustinji, produbljujući razdor u svojoj disfunkcionalnoj porodici. Brižljivo oslikani pejzaži mistične lepote i glumačke bravure Nikol Kidman, Džozefa Fajnsa i Hjuga Vivinga protraćeni su na nezanimljive likove i prerazvučenu priču, nesnosnu kao vrućina po kojoj se odvija. Bilo da je problem u toplotnom udaru ili neiskustvu scenarističkog para, Zemlja stranaca je tek potmuli odjek dva izvrsna filma, Walkabout (1971) i Picnic at Hanging Rock (1975), koji su bez sumnje poslužili kao izvori inspiracije. Ako Farantova nastavi (da luta) ovim putem, teško da će ikada moći da se približi Nikolasu Regu i Piteru Viru...

No comments:

Post a Comment