Apr 28, 2015
Apr 25, 2015
Apr 21, 2015
Onirica (Lech Majewski, 2014)
"Svetlost se samo u tami može roditi."
Inspirisana Božanstvenom komedijom, a krcata simbolima čija značenja nije lako odgonetnuti, poetična i meditativna drama Onirica (poznata i kao Polje pasa) opravdava naslov gotovo svakom scenom, delujući kao veliki i raskošni san. U isti mah, ona predstavlja intimni portret tuge i filozofski esej o životu i smrti, odnosno nadi i očajanju.
Usredsređuje se na Adama (naturščik Mihal Tatarek), mladog pesnika i profesora književnosti, koji u saobraćajnoj nesreći ostaje bez devojke i najboljeg prijatelja. Utočište od bola pronalazi kao kasir u sterilnom hipermarketu, kljukajući se tabletama koje bi mogle biti uzrok bizarnih podsvesnih vizija. Depresiju pokušava da utopi u odbacivanju emocija i "razgovorima sa Bogom", a utehu dobija od svoje tetke (sjajna Elbieta Okupska), koja parafrazira Epikteta, citira Hajdegera i persijske pesnike i čita mu redove iz Senekinih Pisma prijatelju.
Jukstaponiranjem Adamove lične tragedije i katastrofa koje su zadesile Poljsku 2010. godine, Majevski stvara predapokaliptičnu atmosferu, naglašavajući sumornost filma snažnim kjaroskurom i potmulim skorom. Nižući katarzične slike, kojima podređuje svedene dijaloge, odvodi nas u nadrealni svet koji egzistira na granici stvarnosti i "pomerene" psihe glavnog junaka. Dotičući se i tema kao što su sumrak intelekta i dekadencija potrošačkog društva, odvažno se upušta u potragu za odgovorima na večna pitanja. Nelinearan i apstraktan narativ potiskuje u drugi plan, čineći paralele između Adama i Dantea nešto jasnijim u završnici, s tim što raj menja za pakao... ili se to samo poigrava našim shvatanjima? Patnji pridružuje milost, ovaploćenu u liku ravnodušnog anđela, koji pohodi snove ucveljenog protagoniste. Kao što se od njega i očekuje, donosi obilje nezaboravnih kadrova - obnažena dojilja na obali reke, oranje po podu samoposluge, ples duhova u mračnoj šumi ili lebdenje ljubavnika - opčinjavajući omaž Tarkovskom...
Onirica je odličan primer beskompromisnog autorskog filma, kojim Leh Majevski još jednom potvrđuje status vrhunskog umetnika.
Apr 19, 2015
Još 80 animiranih filmova
Krajem februara objavio sam dve liste pažnje vrednih animacija nastalih na teritoriji Azije, pretežno u Japanu, obuhvativši preko 100 naslova - više od sedamdeset iz ovog i oko trideset iz prošlog veka. Ono što sledi u nastavku jeste moj izbor 80 kultnih, potcenjenih, nekomercijalnih, manje poznatih i/ili zaboravljenih, a hronološki raspoređenih srednje- i dugometražnih animiranih filmova (uz poneki omnibus) iz Evrope, Severne Amerike i Australije. Dopune su dobrodošle, pa zato slobodno ostavite svoj kometar.
1. Die Abenteuer des Prinzen Achmed (Lotte Reiniger, 1926)
3. Gulliver's Travels (Dave Fleischer, 1939)
4. Аленький цветочек (Лев Атаманов, 1952)
5. Двенадцать месяцев (Иван Иванов-Вано & Михаил Ботов, 1956)
6. Приключения Буратино (И. Иванов-Вано & Д. Бабиченко, 1959)
8. Fritz the Cat (Ralph Bakshi, 1972)
9. Heavy Traffic (Ralph Bakshi, 1973)
10. La planète sauvage (René Laloux, 1973)
11. János Vitéz (Marcell Jankovics, 1973)
12. Coonskin (Ralph Bakshi, 1975)
13. Wizards (Ralph Bakshi, 1977)
14. The Lord of the Rings (Ralph Bakshi, 1978)
16. Krvavá pani (Viktor Kubal, 1980)
17. Le roi et l'oiseau (Paul Grimault, 1980)
18. American Pop (Ralph Bakshi, 1981)
20. Heavy Metal (Gerald Potterton, 1981)
21. Тайна Третьей Планеты (Роман Качанов, 1981)
22. Chronopolis (Piotr Kamler, 1982)
24. Les Maîtres du temps (René Laloux, 1982)
25. The Dark Crystal (Jim Hanson & Frank Oz, 1982)
26. The Last Unicorn (Jules Bass & Arthur Rankin Jr., 1982)
27. The Plague Dogs (Martin Rosen, 1982)
28. Fire and Ice (Ralph Bakshi, 1983)
29. Rock & Rule (Clive A. Smith, 1983)
30. Сказка о царе Салтане (Лев Мильчин & Иван Иванов-Вано, 1984)
31. Szaffi (Attila Dargay, 1984)
33. Starchaser: The Legend of Orin (Steven Hahn, 1985)
35. Gandahar (René Laloux, 1988)
36. Neco z Alenky (Jan Švankmajer, 1988)
37. Cool World (Ralph Bakshi, 1992)
39. The Thief and the Cobbler (Richard Williams, 1993)
40. Felidae (Michael Schaack 1994)
41. Эликсир (Ирина Евтеева, 1995)
42. Les triplettes de Belleville (Sylvain Chomet, 2003)
45. Strings (Anders Rønnow Klarlund, 2004)
46. Wallace & Gromit: The Curse Of The Were-Rabbit (Box & Park, 2005)
47. Azur et Asmar (Michel Ocelot, 2006)
49. Добрыня Никитич и змей Горыныч (Илья Максимов, 2006)
50. Gritos en el pasillo (Juan José Ramírez Mascaró, 2006)
51. Князь Владимир. Фильм первый (Юрий Кулаков, 2006)
52. Renaissance (Christian Volckman, 2006)
55. Persepolis (Vincent Paronnaud & Marjane Satrapi, 2007)
56. Peur(s) du noir (grupa autora, 2007)
57. We Are The Strange (M. dot Strange, 2007)
59. Edison and Leo (Neil Burns, 2008)
61. 9 (Shane Acker, 2009)
62. Kérity, la maison des contes (Dominique Monféry, 2009)
63. Маленькие трагедии (Ирина Евтеева, 2009)
64. Mary and Max (Adam Elliot, 2009)
65. Metropia (Tarik Saleh, 2009)
66. My Dog Tulip (Paul Fierlinger & Sandra Fierlinger, 2009)
67. Panique au village (Stéphane Aubier & Vincent Patar, 2009)
68. The Secret of Kells (Tomm Moore & Nora Twomey, 2009)
69. Chico & Rita (T. Errando, J. Mariscal & F. Trueba, 2010)
70. L'illusionniste (Sylvain Chomet, 2010)
76. Le tableau (Jean-François Laguionie, 2011)
Apr 13, 2015
Дни затмения (Александр Сокуров, 1988)
"Svako od nas ima nevidljiv krug oko sebe i niko nije u stanju da iz istog izađe ni na jedan trenutak."
Kriptičan i žanrovski neodrediv, film Дни затмения (Dani pomračenja) inspirisan je romanom Milijardu godina do kraja sveta braće Strugacki, a usredsređuje se na Dmitrija Maljanova, mladog i ambicioznog doktora, koji je stacioniran u zabačenom i siromašnom turkmenistanskom selu. Njegove pokušaje da se bavi istraživačkim radom osujećuje niz bizarnih događaja, koji ukazuju na prisustvo neke nevidljive sile, a koji bi isto tako mogli da budu i halucinacije usled neumoljive vrućine.
U kombinaciji sa neuhvatljivim narativnim nitima, isprepletenim u ovaploćenje bezizlaznog košmara, magloviti zvučni pejzaži i sumorna fotografija, pretežno u sepija tonovima, stvaraju moćan osećaj beznađa i besmisla, odnosno gustu i tešku atmosferu otuđenosti i obamrlosti (duha i društva). Sa svojim manekenskim izgledom, naturščik Aleksej Ananišnov (koji će devet godina kasnije tumačiti glavnu ulogu i u oniričnoj drami Majka i sin) pokazao se kao savršen izbor za lik stranca, čiji se pristupi i ideje kose sa primitivnim običajima meštana.
Ograničeni kontakti sa suicidnim susedom - iznurenim intelektualcem, potištenom sestrom, koja ga okrivljuje za to što je ostala usedelica, i paranoičnim prijateljem, koji nosi traume zbog staljinističkog pogroma, Dmitrija dovode u stanje egzistencijalne dezorijentisanosti. A razgovor sa mrtvacem i susret sa misterioznim dečakom (anđelom?), kao i slučaj progutanih igli koje se uopšte ne pojavljuju na rendgenskim snimcima, zbunjuju kako njega, tako i gledaoca. Oronuli kućerci i kamenita pustoš formiraju postapokaliptični ambijent - vrt u kojem cveta ništavilo.
Sokurov režira kao dizajner snova, prikazujući stvarnost iz iščašenog ugla i isporučujući slojevito delo brutalne, ali hipnotišuće lepote.
Apr 7, 2015
Apr 5, 2015
Umoregi (Kōhei Oguri, 2005)
Tokom višedecenijske karijere, Kohei Oguri je snimio samo pet filmova, a šesti se trenutno nalazi u fazi postprodukcije. Međutim, prema rečima poznavalaca njegovog nevelikog opusa, sa svakim je ostavio dubok trag u kinematografiji dalekoistočnih ostrva.
Na kraju šezdesetih i tokom sedamdesetih sarađivao je sa Masahirom Šinodom na Shinjū: Ten no Amijima (Dvostruko samoubistvo, 1969) i Himiko (1974), kao i sa Nobuhikom Obajašijem na kultnoj horor-komediji Hausu (Kuća, 1977). Značajan uspeh postigao je već sa rediteljskim prvencem Doro no Kawa (Blatnjava reka, 1981), sa kojim se vraća u sredinu prošlog veka, donoseći dirljivu pripovest o detinjstvu obojenom posleratnom depresijom.
"Umetnička drama" Umoregi (Zakopana šuma) Ogurijevo je najsvežije delo - čudna kao aprilski sneg, spada u red onih ostvarenja zbog kojih nam se ponekad omakne da kažemo da Japanci nisu sa ove planete. Ćudljiva koliko i stari šaljivdžija koji unuku šalje jaje ptice-slona iz Brazila (gde na leptirove pucaju iz pištolja), podseća na sve one veoma važne stvari utovarene na brodić od lišća bambusa. A deluje umirujuće poput šetnje u večernje sate, kada oživljavaju duhovi predaka i skaču ispred ulaza u hram, kao po nekakvoj nevidljivoj trampolini.
Suprotstavljajući se normama hiperprodukcije i tradicionalnog narativa, autor vas poziva u neimenovanu varoš i čini da se u društvu njenih žitelja osećate kao kod svoje kuće. Odbacuje zaplet i donosi niz mikro-priča, pružajući gledaocu dovoljno prostora za pronalaženje skrivenih - iza brda, u krošnjama drveća, na velikoj crno-beloj fotografiji sa zida zatvorenog ateljea ili u okamenjenoj šumi, koje niko nije bio svestan do pripremnih radova za izgradnju nove saobraćajnice. Jednaku pažnju pridaje i slikama i dijalozima i s lakoćom stvara autentične likove, koje uzdiže iznad banalnosti svakodnevice i smešta negde na granici snova triju devojaka, čija je mašta pokretač mehanizma radnje.
Usredsređujući se na ljudsku dimenziju protagonista i postavljajući ih u živopisno okruženje, Oguri govori o sukobu generacija i razlikama koje nas povezuju, umešnosti pripovedanja i zaboravljenim običajima - o vožnji koja počinje rođenjem, a završava se smrću. Usporenim ritmom, koji će nestrpljive verovatno frustrirati, i svedenim pokretima kamere, kojima dopušta da pogledom što duže upijate lepotu kadrova, postiže evokativnu atmosferu i podstiče na osluškivanje tišine stvarnosti...
Apr 1, 2015
Omoide no Marnie (Hiromasa Yonebayashi, 2014)
Četiri godine nakon solidnog rediteljskog prvenca (Kari-gurashi no Arietti), Hiromasa Jonebajaši se vraća sa adaptacijom još jednog dela britanske literature, skoro u potpunosti se oslobađajući uticaja Hajaa Mijazakija. Radnju romana When Marnie Was There (1967) ilustratorke i književnice Džoun Gejl Robinson prebacuje sa obale Norfolka u ruralni Hokaido, zadržavajući pri tom imena dveju glavnih junakinja.
Likovno nadarena, ali introvertna i depresivna dvanaestogodišnjakinja Ana živi u hraniteljskoj porodici u Saporu. Zbog sve češćih astmatskih napada, njena pomajka odlučuje da je pošalje u priobalno mesto Kuširo, gde je vazduh čistiji. Tamo, devojčica odseda u udobnoj kolibi svojih rođaka, dobroćudnog bračnog para Oiva, provodeći dobar deo vremena u ispunjavanju bloka za crtanje. U staroj, naizgled napuštenoj vili u engleskom stilu upoznaje enigmatičnu vršnjakinju, plavokosu Marni, sa kojom se zbližava i počinje da deli tajne...
Ko je Marni - duh, stvarna osoba ili plod bujne mašte? Osim Ane, ovo pitanje postavlja i gledalac sve do (dirljivog) epiloga u kojem reditelj otkriva njen identitet - delimično rešenje zagonetke. Vođen idejom da ono što zamislimo često ume da bude lucidnije i opipljivije od onog što zaista postoji, Jonebajaši briše granicu između jave i snova, stvarnosti i fantazije, prošlosti i sadašnjosti. Ispredajući pitku i pronicljivu priču o odrastanju, usamljenosti, neverovatnom prijateljstvu i oslobađanju od osećaja nesigurnosti, dotiče se i nekolicine ozbiljnih tema, kao što su zanemarivanje dece i psihološki razvoj pojedinca.
Srce i srž narativa predstavlja Anina opsesija novostečenom drugaricom, tj. bliskost u njihovoj vezi, čija prava priroda biva rasvetljena na kraju filma. Uverljivosti tog odnosa i karakterizacije samih protagonistkinja značajno doprinose (emotivni) glasovi Sare Takatsuki i Kasumi Arimure, koje mogu da budu ponosne na svoj seiyū-debi. Ništa manje zaslužni nisu ni ostali članovi glumačke postavke, uprkos ili možda zahvaljujući tome što su većinu prethodnih uloga ostvarili u igranim ostvarenjima.
Ručno izrađena animacija ostavlja bez daha, iako ne zalazi u domen izmišljenih stvorenja, na koja su nas animatori iz Mijazakijevog studija navikli. Podjednako fascinantna je funkcionalna jednostavnost dizajna likova (Masaši Ando) i visok nivo detalja u velelepnim pozadinama, kako u enterijeru, tako i u eksterijeru. A posebno upečatljive su scene u "ukletom silosu", koje recenzent magazina "Holivud riporter" prikladno opisuje kao "Ghibli Gothic". U harmoničnom spoju sa lepršavim skorom pijaniste Takacugua Muramacua, niz hipnotišućih slika odiše toplinom, nostalgijom i melanholijom, budeći sećanja na detinjstvo...
Ko je Marni - duh, stvarna osoba ili plod bujne mašte? Osim Ane, ovo pitanje postavlja i gledalac sve do (dirljivog) epiloga u kojem reditelj otkriva njen identitet - delimično rešenje zagonetke. Vođen idejom da ono što zamislimo često ume da bude lucidnije i opipljivije od onog što zaista postoji, Jonebajaši briše granicu između jave i snova, stvarnosti i fantazije, prošlosti i sadašnjosti. Ispredajući pitku i pronicljivu priču o odrastanju, usamljenosti, neverovatnom prijateljstvu i oslobađanju od osećaja nesigurnosti, dotiče se i nekolicine ozbiljnih tema, kao što su zanemarivanje dece i psihološki razvoj pojedinca.
Srce i srž narativa predstavlja Anina opsesija novostečenom drugaricom, tj. bliskost u njihovoj vezi, čija prava priroda biva rasvetljena na kraju filma. Uverljivosti tog odnosa i karakterizacije samih protagonistkinja značajno doprinose (emotivni) glasovi Sare Takatsuki i Kasumi Arimure, koje mogu da budu ponosne na svoj seiyū-debi. Ništa manje zaslužni nisu ni ostali članovi glumačke postavke, uprkos ili možda zahvaljujući tome što su većinu prethodnih uloga ostvarili u igranim ostvarenjima.
Ručno izrađena animacija ostavlja bez daha, iako ne zalazi u domen izmišljenih stvorenja, na koja su nas animatori iz Mijazakijevog studija navikli. Podjednako fascinantna je funkcionalna jednostavnost dizajna likova (Masaši Ando) i visok nivo detalja u velelepnim pozadinama, kako u enterijeru, tako i u eksterijeru. A posebno upečatljive su scene u "ukletom silosu", koje recenzent magazina "Holivud riporter" prikladno opisuje kao "Ghibli Gothic". U harmoničnom spoju sa lepršavim skorom pijaniste Takacugua Muramacua, niz hipnotišućih slika odiše toplinom, nostalgijom i melanholijom, budeći sećanja na detinjstvo...